Prim. redakcije: Ovaj tekst naših prijatelja i partnera sa bloga NUFC Serbia objavljen je još sada dalekog februara 2016. godine, a mi ga prenosimo u originalu jer ni nepunih pet godina kasnije nije ni najmanje izgubio na aktuelnosti.

Sanjate li da naš Newcastle United postane fudbalska velesila? Sanjate li da naš Newcastle United postane klub poput Barcelone, Chelsea, Man Uniteda, Man Citya, Bayerna?

Nadam se da ako ikad postanemo fudbalska velesila, da nas neće biti više od dvadesetak aktivnih na blogu i forumu.

To vam je ona priča o nekom lokalnom klubu. Bilo koji lokalni klub u Engleskoj, Srbiji, Hrvatskoj, Bosni da uzmete za primer nećete pogrešiti.

Elem, taj lokalni klub, uvek je posmatralo od 2.000 do 3.000 gledalaca na stadionu. Oni su i po kiši i po snegu i po mećavi i po suncu, i kod kuće i na strani gledali svoj voljeni klub. Nisu se žalili na rezultate kluba. Uvek su se nadali da će klubu biti bolje.

I onda preko noći, taj lokalni klub je kupio neki Ruski tajkun ili Arapski naftaš i počeo da ulaže pare u klub. Čitaj, pere pare.

Mic po mic, korak po korak, klub je napredovao i penjao se iz lige u ligu. Kako se klub penjao iz lige u ligu, tako se i broj gledalaca povećavao. Stadion se proširio i odjednom se na stadionu našlo i po 25.000 - 30.000 gledalaca. Odjednom su svi postali navijači. Odjednom su svi sve znali o fudbalu.

Naravno da su na stadion dolazili i oni sa početka ove priče, onih 2.000 - 3.000, koji su imali šta i da vide. Oni su videli lokalne snobove koje fudbal nikada nije zanimao, kako se šepure iz lože stadiona. Videli su kojekakve magarce, koji su se glupirali na tribinama.

Šta se kasnije desilo? Klub se nekako obreo do Wembley-a da igra finale kupa. Tražila se karta više, grad je prosto poludeo. Svi su hteli u prestonicu, u London, da se fotkaju pored Temze, da vide Tower bridge. I pogađate, ko je izvisio za karte i ko ih nije dobio ili ih je dobio na kašičicu? Naravno, onih 2.000 ljudi sa početka priče, oni najverniji, koji su uvek bili tu, koji su tu bili od samog početka.

A na Wembley-u cirkus i vašar. Pecaroške kape, vuvuzele, trubice, smešni šalovi do poda, prišivači, nalepnice, čegrtaljke, bedževi, lizalice, sve ono što nema veze sa fudbalom.

Klub je izgubio to finale i gazda (Ruski tajkun) je odlučio da se povuče iz kluba. Igrači su počeli da odlaze jedan za drugim, kao na pokretnoj traci. Trener je naravno otišao iz kluba i klub je naredne godine ispao iz lige, pa i one sledeće, pa i one sledeće posle sledeće i klub se našao na početku, tamo odakle je i krenuo.

Stadion je zvrjao prazan. Pardon, nije bio prazan. Na njemu se nalazilo onih 2.000 - 3.000 gledalaca sa početka priče.

E, mi smo ta priča, mi smo ovih sadašnjih i današnjih dvadesetak navijača na blogu i forumu, mi smo najverniji.

TOON, TOON!!!