Ovo izdanje Veselog četvrtka u potpunosti posvećujemo fudbalu. Jedan od razloga je Evropsko prvenstvo koje počinje sutra. Kako nisam neko ko barata statističkim podacima neću pisati o brojkama koje govore o tome ko je najuspešnija ekipa u istoriji EP, ko najbolji strelac i slično, već o lepoti fudbalske igre kao takve.

Što se samih prvenstava tiče baš i nemam neka lepa sećanja kao navijač reprezentacije države otadžbine (dok sam još navijao za tu ekipu). Prvo koje sam mogao da gledam, verovatno i jesam, ali se ne sećam jer sam bio klinac je bilo EP u Francuskoj 1984. Sećanje na to prvenstvo jeste petarda od Danaca, poraz od Belgije i naravno najbolja partija protiv Francuza, kasnijeg šampiona. Hteo, ne hteo sećam se gola iz slobodnjaka Mišela Platinija sa sedamnaest metara. Plasirano, preko živog zida u sam ćošak. Velika majstorija velikog majstora.

Nećete verovati, ali na sledeće prvenstvo 1988. u Zapadnoj Nemačkoj (za one mlađe napomena, nekada su postojale dve Nemačke, ali o tome pročitajte više u delu „Istorija“), reprezentacija zemlje u kojoj sam tada živeo se nije plasirala.

Bilo je to prvo EP kog sam bio svestan i koje sam gledao od prve do poslednje utakmice.

Kako u to vreme nije bilo interneta, stranih televizijskih programa i mnoštva utakmica stranih liga nisam imao pojma šta da očekujem. I tako za mene potpuno neočekivano šampion Evrope je postala Holandija, a ja sam imao priliku da vidim najboljeg napadača kog sam ikada video, a da se ne zove Dragan Mance.

Bio je to Marko van Basten. Neka se ne ljute ljudi kojima su neki drugi napadači favoriti, ali da se ne lažemo, Marko je za klasu bolji od svih.

Sledeće EP 1992. je priča za sebe, na isto smo se plasirali, ali zbog sankcija nismo učestvovali.

Poslednji skup evropskih reprezentacija na kojem smo bili prisutni je bilo ono 2000. koje smo završili porazom 6:1 od Holandije. I od tada do danas više od dvadeset godina, kako bi rekli duhovitiji od mene, ne znamo za poraz na EP.

Ali, kako sam već rekao neće ovo biti tekst o našoj nesrećnoj nacionalnoj selekciji.

Neće čak biti ni tekst o lepoti fudbalske igre na prvenstvima Evrope.

Sledeći redovi se odnose na utakmicu koju sam pogledao pre početka EP u Zapadnoj Nemačkoj.

Bilo je to nekih desetak dana pre prve utakmice na EP 1984. Sovjetski Savez – Holandija koji su Sovjeti dobili 1:0.

Utakmica kojoj sam prisustvovao samo na prvi pogled nije imala toliki značaj kao utakmice EP na globalnom, ali na lokalnom nivou je značila više od života i na njoj sam video tada gomilu neverovatnih stvari, koje sam mnogo godina kasnije viđao kojekude po fudbalskim terenima.

Bio je to duel koji je u direktnom duelu odlučivao ko će sledeće sezone igrati u višem rangu.

Ne znam kako se taj viši rang zove, ali liga u kojoj se duel odigrava je bila u narodu poznata kao Beton liga. Bukvalno iz te lige nije moglo da se ispadne, jednostavno niste imali gde niže od toga.

Posebnu težinu čitavom duelu je donosila činjenica da su protivnici bili iz dva mesta koja se organski ne podnose. Nešto poput Springfilda i Šelbivila u crtaću „Simpsonovi“. Jedno od tih mesta je i rodno mesto mog oca. Da ne bih pisao prava imena u daljem tekstu mesto mog oca će biti Springfild, a ovo drugo Šelbivil. Za istinske poznavaoce fudbalske igre mala pomoć, mesto odakle su moji je mesto u kom je Nebojša Vučićević – Uške završio igračku karijeru.

Ne znam šta je tačno uzrok tolike mržnje ova dva mesta.

Možda činjenica da mesto mojih predaka ima izlaz na auto-put, pa su ovi drugi ljubomorni. Kako god bilo, ovi iz Šelbivila se ne uključuju na ili isključuju sa autobana u Springfildu, jer bi im auto bio polupan ukoliko ih neko prepozna. Naravno, tokom godina su zabeleženi slučajevi upadanja u šatore na seoskim slavama, namernog kvarenje ringišpila, izazivanja tuče i bežanja nazad na početni položaj. Apsolutno sam siguran u poslednjih pedeset godina nije zabeležen slučaj kumstva između ova dva entiteta.

O svadbama gde bi supružnici bili iz Springfilda i Šelbivila ne bih trošio reči. Možda je bilo nekih pokušaja, ali se takvi vode kao nestali.

Uglavnom, imao sam tu sreću da se zateknem tog vikenda daleke 1988. u Springfildu, jer je otac imao neka neodložna posla sa njegovim burazerom. Ćaletov burazer ujedno moj stric je imao dvojicu sinova koji su naravno morali da prisustvuju toj utakmici, tako da sam bio njihov dragi gost i kao desetak godina mlađi od njih bio sam i velika odgovornost za njih.

Kako su znali kakva je važnost meča pošli smo ranije kako bi ušli na stadion. Dobro, kada kažem stadion mislim na travnatu površinu ograničenu drvenom ogradom. Kada kažem drvena ograda mislim na daske visine dva i širine pola metra (nešto poput onih dasaka koje se koriste na građevisnkim skelama) koje su odvajale put sa jedne strane i komšijsku njivu sa druge od fudbalskog terena. Ovo bi bile istočna i zapdna strana. Južna strana je bila oivičena žičanom ogradom i iza nje se nalazio restoran fudbaskog kluba.

Na severnoj strani na par metara iza gola se nalazila kuća ljudi čije imanje se nastavljalo dalje ka pruzi. Nešto poput one kuće i terase na stadionu u Ivanjici.

Kao što rekoh, stigli smo mnogo pre drugih. Burazeri su odbijali pozive da „svrnu na pivo“ ispred radnje i Zadruge gde je gomila njihovih poznanika, za koje verujem da je dobar deo njih neki moj rod.

Kupili su dve karte, jer ja kao tada dete nisam morao da plaćam. Ono što mi je bilo čudno jeste bila svota novca koju su dali za karte, jer je cena karte bila viša od cene karte za tadašnju Prvu ligu.

Nisam ništa rekao o ceni karata, ali posle nekih pola sata kada je nastala gužva pred ulazom shvatio sam da sam bio u pravu. Svi oni koje smo sretali na putu ka utakmici koji su praznili pivske flaše je odbijalo da plati toliku cene karte. Verovatno nisu imali novac, jer su „popili pivo za sve pare“, ali nisu hteli da ih neko pravi budalama. Neko od njih ispred stadiona se dosetio kako da prevari sistem.

Posle desetak minuta začuo se zvuk traktora. Par domaćina koji su živeli u blizini je dovezlo traktore sa prikolicama i parkiralo ih pored stadiona. Svi koji su želeli da gledaju utakmicu, a bilo ih je dosta se popelo na prikolice i željno iščekivalo početak utakmice. Tu se sada stvorio problem. Parkirani traktori sa prikolicama su blokirali taj jedini put koji spaja Springfild sa auto-putem. Tako je morala da interveniše policija. Naravno da panduri nisu najpametnija sorta ljudi, ali nisu ni najgluplji. Pregovori koje je komandir policijske uprave vodio se nisu odvijali sa navijačima već sa rukovodstvom kluba.

Da se na trenutak posvetimo dešavanjima na terenu dok su pregovori trajali.

Iako se početak utakmice bližio na terenu nije bilo igrača koji se zagrevaju.

Za to vreme na terenu su bile svinje. Gomila svinja. Svinje su bile u vlasništvu onog domaćina čija se kuća nalazila neposredno iza gola na severnoj tribini. Manirom Šerloka sam zaključio da su svinje često boravile na terenu. Zaključak sam doneo nakon pogleda na šesnaesterac.

Znate kako na gomili terena onaj deo na sredini gola često nema trave već samo zemlja?

E, ispred oba gola ovog velelepnog zdanja su bili rupičasti tragovi svinjskih papaka.

Mislio sam da bi to moglo da predstavlja problem za golmane, a onda sam shvatio da ne bi bilo fer da samo oni imaju ravan teren. Naime, po čitavom terenu su bile gomile zemlje koje krtice izbacuju tokom kopanja. I taman kada sam pomislio da od utakmice neće biti ništa, jer je publika partijala ispred stadiona, svinje trčkarale terenom, fudbalera nije bilo nigde, pojavila se neka starija gospođa iz pravce kuće na severnoj tribini i uz par meni nerazumljivih komandi okupila, postrojila i u koloni po jedan odvela svinje u nepoznato. Nekako u to vreme su i pregovori policije i uprave kluba urodili plodom i cene karata su smanjene, ako su uopšte naplaćene i publika je polako počela da ulazi. Jeste, samo su moji burazeri platitli punu cenu ulaznice, ali vredelo je. Da je policija pregovarala sa upravom, a ne sa publikom postao sam svestan onog trenutka kada sam video da gomila navijača ulazi sa oruđem za poljoprivredne radove kao što su motika, ašov, budak. Dan-danas tvrdim da je ono crveno što je kapalo sa motike lika koji je stajao pored mene krv. Burazeri se i dalje drže priče da je taj lik okopavao jagode. Kako bi rekli sportski komentatori: “Sami procenite dragi čitaoci čija je verzija tačnija“.

I tako, malo po malo kako su svinje nestajale sa terena tako je publika popunjavala prostor između metalne šipke tik uz aut-liniju i drvene ograde. Po brujanju motora sam zaključio da je i saobraćaj uspostavljen i da su traktori uklonjeni.

I dalje nije bilo igrača na zagrevanju. Kasnije su mi objasnili da nemaju snage i za zagrevanje i devedeset minuta utakmice, a da moraju da izdrže svih devedeset minuta jer ih ima ukupno trinaest. Tu sam prvi put čuo za instituciju igrač-menadžer. Nisam video na delu, ali je postojala verovatnoća da ako se svi ne pojave trener zaigra na nedostajućoj poziciji. Utakmica je malo kasnila, jer je autobus sa igračima FK Šelbivil bio zaglavljen dvadesetak minuta u koloni koja se formirala zbog parkiranih traktora pored stadiona. Konačno, igrači su se pojavili na terenu. Iskren da budem bio sam prijatno iznenađen da sam na terenu sa brojem sedam na leđima video jednog daljeg rođaka. Kako ga nikada nisam video treznog bilo mi je čudno da može da trči. Nisam se dugo čudio. Ipak nije mogao da trči. Imao je radijus kretanja kao onaj bugarski Bebeto kog je Bjeka doveo u FK Partizan svojevremeno. Ali, ako je za utehu bio je jedan od agilnijih na terenu. I jedan od zgodnijih. Ogromna većina učesnika ovog istorijskog duela je imala ozbiljne stomačine. Devetki gostujuće ekipe je dres bio kratak i nije uspevao kako bi rekao kolega sa krvavom motikom pored mene „da obu’vati celu mešinu“ tako da mu je izvirivao pupak. Nije baš isto kao kada sevne Šakirin i pupak zadriglog centarfora gostujuće ekipe.

Kvalitet same igre ne bih komentarisao, jer zaista ne bih gubio vreme na nepotrebne stvari.

Kako je to bila 1988. ono što se desilo samo par godina kasnije na prostoru bivše SFRJ je tek bilo u začetku. Još nije bilo neke otvorene mržnje u tolikoj meri na tribinama koju sam ja kao tada klinac mogao da prepoznam. Ali, ovo što sam doživeo ovde je bio bukvalno „pritisak sa tribina“ iako tribina nije bilo. Jednostavno je bilo očigledno da ekipa Šelbivila nema šta traži osim borbe za goli život. Ništa bolje nije bilo sudijskoj trojci. Recimo pomoćni sudija koji je pokrivao stranu do publike je preživljavao pravi pakao. Ako bi se desilo da se zaustavi neko od likova koji je uneo poljoprivredne alatke bi mu gurao držač među noge i ako bi se desilo da pogodi prkno to bi izazvalo oduševljenje među publikom.

Naravno bilo je tu prigodnih komentara „Pomoćni, tako sam ti sestru sinoć“. U situacijama kada bi sudija trčao od centra do korner linije morao je da preskače malopre pomenute drvene prepreke. Tako da je delovao kao da trči trku sa preponama. U publici je bilo ideja da neko ode po grabulje, koje nekim slučajem niko nije doneo i podmetne mu da nagazi na njih kao u filmovima. To bi verovatno bilo užasno smešno, ali su bili previše pijani i lenji da pakleni plan sprovedu u delo. Sve to je svakako uticalo na neke odluke pomoćnog koji je dosuđivao ofsajde u kojima gostujući igrači nikako nisu bili.

Za razliku od njega glavni sudija je doneo poneku logičnu odluku.

Ipak, je sve to prestalo kada je pri rezultatu 1:0 za domaću ekipu dosudio faul za goste.

Ah, da. Posle nekih petnaestak minuta poveli smo golom jednog lika „Iz Donji kraj“ kako se zove jedan deo Springfilda. Šutnuo je sa dvadesetak metara, lopta je na putu ka golu udarila u neki od onih tragova svinjskih papaka, promenila pravac i zakoprcala se u mreži nemoćnog golmana gostiju.

Elem, pri tom rezultatu, jedini lik koji je ličio i imao poteze fudbalera, nažalost igrač Šelbivila je izbacio trojicu naših iz igre i krenuo sam ga golu. Taman kada smo svi videli da će se desiti neizbežno, naš igrač sa brojem pet se stvara niotkuda i brutalnim startom sa leđa obara napadača gostiju. Glavni sudija je kao što sam već rekao dosudio faul na nekih osamnaest metara. Ne znam kako, ali pored svih jebanja majke koja su dopirala sa tribine sam začuo onog mog rođaka na terenu kako se dere na sudiju: “Šta ćeš ako izjednače?“. I zaista. Ne znam šta bi se desilo da je oboreni igrač jedini nalik na fudbalera umesto prečke pogodio mrežu iz slobodnjaka. Neko bi bio oslabljen. Da li sudijska trojka za jednog arbitra ili gostujuća ekipa za prvu postavu, ne znam, ali neko bi stradao sigurno.

Prvo poluvreme je završeno rezultatom 2:0 za domaće. Drugi gol nisam video jer sam bio prezauzet objašnjavanjem liku sa krvavom motikom da ne pijem rakiju iako sam iz familije iz koje sam.

Tokom poluvremena onaj domaćin čije svinje ruiniraju teren radnim danima je na terasu koja se nalazi tik iznad gola je izvukao zvučnike i emitovao najljuće moguće narodnjake. Nije prestao sa tom praksom ni kada je počelo drugo poluvreme. Tačnije, mislim da i dan-danas sa te terase dopiru mili zvuci narodnih melodija.

Uglavnom, u nastavku utakmice za koju ozbiljno sumnjam da je trajala predviđenih devedeset minuta ekipa FK Huventud iz Springfilda je pobedila 3:0 i plasirala se viši rang. Naravno, već sledeće godine se vratila u Beton ligu, ali je onda kada je bilo najvažnije pobedila mrskog protivnika.

Ono što je usledilo nakon utakmice je neviđeno slavlje. Pekli su se volovi, krmci, jaganjci u centru Springfilda, pivo je teklo ulicama, saobraćaj je opet bio blokiran, ali ovog puta nije bilo varijante da se odblokira (u ovom slučaju bilo je načina da se centar zaobiđe, tako da nije bilo potrebe za intervencijom policije). Mnogo godina kasnije sam imao priliku da osetim šta znači fudbal, koliko emocija nosi i šta može da znači običnom čoveku.

Mržnja koju sam nažalost video na tribinama pre raspada SFRJ, mržnja koja je očigledna tokom utakmica Engleza sa Ircima ili Škotima. Mržnja tokom duela u kvalifikacijama naše sa reprezentacijama Hrvatske ili BiH. Ali, bilo je tu i lepih stvari kao recimo svirka Grupe JNA tokom početka drugog poluvremena i tokom utakmice Partizan-Spartak na proslavi titule. Naravno bilo je tu ludačkih pijanstava izazvanih rezultatima fudbalskih utakmica.

Ali, politička i nacionalna pitanja koje nažalost idu uz fudbal i zato on zaista jeste nešto više od igre.

Baš iz tog razloga za ovaj četvrtak numera „FOOTBALL’S COMING HOME“ kao podrška ekipi za koju ću navijati na ovom EP i koja mi je poslednjih decenija favorit. Za sve one fudbalske fanatike na Ostrvu i ekipu države u kojoj je ova predivna igra izmišljena.