Aleksandar od Vuka Draškovića

​„Od velikog Aleksandra je veće je samo ogrešenje od Aleksandra“.

​Ovim natpisom počinje netom završena serija od 15 epizoda koju je emitovala televizija „Nova S“. Uradak Vuka Draškovića pod nazivom „Aleksandar od Jugoslavije“ u režiji veterana Zdravka Šotre gledaoci su mogli da prate svako ponedeljka u minula dva meseca. Doduše, poslednje četiri epizode prikazane su po ubrzanom ritmu (po dve za veče) s obzirom da sportske gurmane već od ovog petka očekuje šampionat Evrope u fudbalu.

​Sama prva rečenica na koju gledalac naišao govori mnogo o seriji, a o intenciji autora gotovo sve. Naslovni lik, kralj Aleksandar I je predstavljen u invokaciji kao „veliki“, a već u narednoj sintagmi posebno saznajemo da nije samo „veliki“ nego „najveći“. Jer, ako je samo ogrešenje veće od vladara, to znači da nijedan njegov prethodnik ili naslednik u istoriji roda nije dosegao njegove visine. Grešno je potomstvo pošto nije umelo da ga ceni za života, a nakon njegove tragične smrti ni da mu se dostojno oduži.

​Tako je publici u startu predočeno da je cilj serije makar malo vraćanje duga prema jednom velikanu naše istorije. Umesto istorijskog preispitivanja, gledaoci se pozivaju da isprate ideju autora čiji središnji motiv je pijetet prema kralju Aleksandru I.

​Sav ovaj osvrt na samo jednu rečenicu koja prostruji za samo nekoliko sekundi na malom ekranu ne čini se predug s obzirom da je ona sažetak gotovo kompletne serije pošto je serija ništa drugo nego varijacija na sentencu sa početka. Jedan vladar, neshvaćen u vremenu, pregao je da napravi veliku i moćnu državu ne osvrćući se na trenutno stanje među poludivljim plemenima među koje ga je bacila kleta sudbina da vlada. Borio se decenijama kao lav da bi na kraju skončao od podle zavereničke ruke. Šta očekivati od onog ko ništa dosad nije znao o njemu ni o tom vremenu nego da mu se divi i uputu usmene prekore i sebi i svojim precima što jednog takvog čoveka nisu podržavala i ispratili u njegovoj golemoj istorijskoj misiji?

​Gotovo da je nepogrešivo serija u prvom redu adresirana na takve. Srbi su narod bogate istorije i veoma siromašnog istorijskog iskustva pošto gotovo da ni ne uče na pozitivnim i negativnim primerima. Takođe, ovde se gotovo sa velikom dozom pravilnosti može uočiti da su ljudi gladni za istorijskim sadržajima, ali da, u isto vreme, vrlo slabo znaju išta iz njih. Problem kontekstualizacije i razumevanja kauzalnih veza u prošlosti je tek posebna tema, a rezultati tih razmatranja bili bi svakako kolektivno pražavajući.

​Pod utiskom socrealističkog dočaravanja prošlosti iz nekog prethodnog perioda i zanemarivanja svega u pop kulturi što se nije podudaralo sa jednoobraznim shvatanjem NOB i socijalističke revolucije u Jugoslaviji, generacije su osetile potrebu da se zagrebe i u nešto što se dešavalo pre 1941.godine. Plivajući na tom talasu izuzetno komercijalizovani autor Drašković uspeo je u romanima na popularan način da obradi pojedine teme iz srpske prošlosti. Ali, domet tih njegovih obrada zaostaje daleko za onim sladunjavim romanima Slavomira Nastasijevića ili Dušana Baranina koje su naši očevi tako strasno čitali.

​Kralj Aleksandar I ponuđen je na jedan takav način. Ova serija nije dijaloška niti serija epohe. Ona, naime, niti želi da pred publiku iznese bitne dileme i samog vladara, ali i jugoslovenskog društva u tom burnom istorijskom periodu niti želi da pruži fresku jedne epohe, svakako uzbudljive i, na neki način, prelomne. Ne, ona nam nudi jedan socrealistički ključ u divinizaciji velikog i nepogrešivog vođe na putu do uspona kakav nas je ssigurno očekivao pod njim i sa njim, samo da ga belosvetski zlikovci nisu ubili.

​Svojevremeno se pričalo da je „Bitka na Neretvi“ bio jedan savršeni istorijki spektakl socrealističkog žanra sa primesama holivudske voluminoznosti, ali je imao jedan jedini nedostatak – nigde u filmu nije prikazan Josip Broz-Tito kao vođa partizana. Reditelj Veljko Bulajić se pravda pred javnošću da Tito nije imao antipoda i da bi ubacivanje njega u briču narušilo ravnotežu u filmu. Ali, dodao je Bulajić, Titov duh je živeo kroz ceo tok filma. Zbog izostavljanja Tita mnogi smatraju da je snimljen sledeći film, „Sutjeska“. Faktički je jedina funkcija filma o čuvenoj partizanskoj epopeji bila pojava Tita na platnu. Utisak je da je Tito Ričarda Bartona humanije prikazan od kralja Aleksandra I u izvođenju mladog Ljubomira Bulajića, čak i uz onaj degutantan poljubac Ljubiše Samardžića na kraju uz „druže Tito, jel mogu da Vas poljubim“?

​Nije glumac kriv što je na kraju sve tako ispalo. Ako trener kaže desnom beku da se tokom utakmice ne ponavlja po svojoj strani terena u napadu nego da se tvrdo drži linije koja obeležava pola terena, nije krivica igrača nego trenera. Glumac se u ovom slučaju držao rediteljskih zadataka. Naslovni lik nije samo dominantan nego je faktički jedini lik u seriji. Svi ostali samo rotiraju oko njega i kao da uzdišu gledajući njegovu neograničenu veličinu.

​Uistinu, Vukov i Šotrin kralj Aleksandar I ne pokazuje nikakve znake ljudskosti. U momentu kada mu umire otac, vremešni kralj Petar I, on kraj samrtnog odra nehotice puši cigaretu, a kada je doveden da poslednji put vidi svog svesnog roditelja, ne priča o svom detinjstvu ili scenama iz života nego o svojim ambicioznim političkim i državničkim projektima. Nigde nema topline, nigde nema doze humanizma.

​U svim dijalozima koje gledamo, on je uzvišen i patetičan. Vuk je toliko fasicniran svojim junakom da mu ne da da siđe među obične smrtnike. Čak i u antičkim epovima Homer Bogove slika u ljudskim situacijama. Kralj Aleksandar I nema, međutim, vremena da pokaže ljudsko lice, da kaže neku reč o hrani, o vrućini, o saobraćaju ili o svemu o čemu su ljudi vazda govorili i što su sigurno bile teme i u međuratnom Beogradu. 

Čak ni prema kraljici Mariji ni prema svojoj deci on u seriji ne ume da bude čovek. Dugogodišnji neženja i otac u već skoro poznim godinama nije se obradovao sinu kao plodu ljubavi sa ženom nego kao nasledniku državnog prestola. Dok razgovara od trudničkim bolovima kraljice Marije pred rođenje drugog sina, on opet ne priča o tome nego o ideji da mu se deca rađaju po drugim gradovima svoje države. Sve je pdoređeno politici, a ljudsko lice glavnog junaka svedeno je na minimalizam, ako uopšte postoji.

Paradoksalno zvuči, ali Drašković i Šotra upali su u staljinistički koncept u kome su scenarista i reditelj nedostojni da sude o istorijskoj ulozi velikog nam narodnog vođe nego samo mogu da bace pogled ka ovozemaljskom Božanstvu i prenesu, onoliko koliko umeju, nama to veliko divljenje. Jedan monarh je za deceniju i po vladanja bacao svetlost po ovoj balkanskog zabiti, kao da je zaključak svega viđenog.

Otuda je svako ko dolazi u dodir sa njim u seriji oslikan upravo po stavu koji ima prema njemu. Ako je on afirmativan, onda je afirmativan i pogled autora na njega. Recimo, turski reformator Kemal Ataturk se u pretposlednjoj epizodi u Istanbulu sreće sa našim monarhom i u dugim i prijateljskim razgovorima razmenjuje sa njim iskustva iz državničkih poslova. Automatski to znači da će Ataturk u Draškovićevoj viziji biti predstavljen na najlepši mogući način.

S druge strane, imamo hrvatske političke predstavnike u Kraljevini Jugoslaviji, a sa njima i njihove koalicione partnere koji istorijski jesu protivnici Aleksandrovog koncepta zajedničke države. Čini se da je upravo u osmišljavanju likova vođa HSS-a Stjepana Radića i dr Vladka Mačeka propuštena kolosalna prilika da se naprave dostojni antipodi naslovnog lika u seriji.

HSS je bila stranka sa dvostrukom ideološkom ulogom. Sa jedne strane, ona je, kako joj to samo ime kaže, bila stranka koja je svoju bazu pronašla u ogromnom sloju obespravljenog hrvatskog seljaštva. Sa druge strane, ona je bila međuratni nosilac hrvatske nacionalne ideje. Kao takva, HSS na čelu sa Radićem i, kasnije, dr Mačekom, uzimala je gotovo sve glasove u hrvatskim krajevima Kraljevine Jugoslavije.

Pa, ipak, HSS ovoliku popularnost nije uspela da materijalizuje učešćem u vlasti. Za 23 godine postojanja Kraljevine Jugoslavije, ova partija je u vlasti i to kao mlađi koalicioni partner bila samo četiri. U zemlji u kojoj su se često menjale Vlade (sa sve rekonstrukcijama bilo je ukupno 41!) nikada nijedan Hrvat nije bio njen predsednik. Od svih premijera jedino je Slovenac Anton Korošec za godinu dana bio na čelu kabineta dok su svi ostali na toj funkciji bili Srbi.

Sve ovo ne znači da je politika HSS-a bila pozitivna u mnogim segmentima, ali dosta dobro objašnjava prirodu jedne vladavine, a još više nerazumevanje karaktera države koju je ona stvorila, pa nije umela da je održava. Naravno da o tome nema nijedne reči u seriji. Dapače, Radić i dr Maček prikazani su čas kao smutljivci, čas kao smetenjaci. Oni se ulaguju monarhu, kao neupitno jačem faktoru i u državi i u samoj seriji, ali kada superiornom inteligencijom kralja Aleksandra I budu saterani u ćošak, onda su neminovno saterani u ćošak, a kod pravovernog gledaoca izazivaju sladostrasan smeh zato što su matirani.

Umesto dijaloga ravnopravnih ljudi oprečnih ideja o uređenju države (a HSS je doista bio projugoslovenska partija sve vreme, pa i u toku okupacije u Drugom svetskom ratu) i dinamične radnje, Drašković i Šotra su se odlučili da veličaju jednog lika na račun svih ostalih. Uostalom, na sličan način prikazan je i vođa SDS-a i Radićev koalicioni partner Svetozar Pribićević. Vrhunski orator i politikant Pribićević ovde je ksenofob i neko ko vređa „Srbijance“. Od Pribićevićevih otrovnih strelica ka Beogradu jedino je otrovniji Drašković kada gostuje na RTCG-u.

Koliko su scenarista i reditelj pogubili svaku meru i dobar ukus možda najbolje pokazuje scena iz Zagreba. U njoj Radić prima italijanskog izaslanika koji Hrvatima nudi svašta u ime Benita Musolinija. Radić je tada u transu, gotovo da leti da bi ga saradnici u partiji hladili i umirivali rečima da su to samo slatka latinska obećanja slata podjednako i Beogradu, i Budimpešti, i Zagrebu. Italijan je dat u toj sceni sa perikom i mimikrijom kao iz najjeftinijih pariskih vodvilja čija je radnja smeštena u doba raskalašne renesanse. Kompletan ugođaj koji pruža ta naivna scena crnji je estetski od utiska čoveka sa dobrim ukusom nakon što odgleda koji skeč iz „Kursadžija“.

Baš kao i Radić, Pribićević ili dr Maček pod nož autora serije došli su svi oni koji su se usudili da makar malo protivureče kralju Aleksandru I. Nikola Pašić je lik koji je u poptunosti stereotipan. Verovatno najveće ime naše predratne politike svedeno je na ćutljivost i lukavost da bi na kraju njegove smrt doživljena tek tako, kao prirodna posledica huka vremena. Nijednom rečju nije dat osvrt na činjenicu da je kralj Aleksandar u godinama pred njegovu smrt faktički Pašiću preoteo NRS, partiju koja je bila životno delo čuvenog Baje.

A bez tog istog Baje i njegove kupovine mandata u Narodnoj Skupštini 1921. Godine nova država ne bi dobila ni prvi Ustav. Kupovinom glasova poslanika Džemijeta, predstavnika muslimana i Albanaca sa juga države, Kraljevina SHS dobila je svoj najviši pravni i plitički akt. U isto vreme, vlasti su se obavezale da odlože agrarnu reformu. Time je u doskorašnjim turskim krajevima feudalizam ostao da egzistira. Kada u seriji dovodi na noge monarhu Mehmeda Spaha, predsednika JMO, Drašković ne prikazuje lidera jedne partije nego istočnjačkog mudraca, kao iz pripovedaka Ive Andrića. Spaho je tada zahvalan kralju Aleksandru I što se jugoslovenskim muslimanima poštuju sva moguća verska prava, čak i u vojsci. Ali, nigde se ne spominje da je Sapho zahvalan na ostacima feudalizma.

Poseban osvrt na kraju zaslužuju dve teme koje su dodirnute u seriji u nekoliko navrata, a koje su danak najnovijih političkih lupinga samog autora serije. Prva takva tema vezana je za Crnu Goru. U novije vreme u tom delu nekadašnje Kraljevine Jugoslavije kao vrhunsko identitetsko pitanje postavlja se Božićna pobuna 1919.godine. Priča o njoj do skoro je zanemarivana čak i u samoj crnogorskoj istoriografiji. Sa jedne strane, onima koji su bili za jugoslovensku državu nisu želeli da slušaju mnogo o protivnicima te ideje, a sa druge po obuhvatu ljudi i teritorije to i nije bio toliko značajan istorijski događaj. Bilo kako bilo, ta pobuna je ugušena brutalno i u krvi. Kao čest gost RTCG-a i nesumnjivi pobornik doskorašnjeg crnogorskog režima, Drašković je zaigrao na firziranje činjenica pa je svog voljenog glavnog junaka prikazao kao pomirljivog čoveka koji svog dedu, kralja Nikolu, moli da se dogovore, a prema proaženima u pobuni je veoma pomirljiv. U praksi je kralj Aleksandar I lako razvlastio kralja Nikolu i zabranio mu povratak u zemlju, a komite je njegova žandarmerija nemilosrdno gonila po crnogorskim bespućima narednih nekoliko godina.

Druga tema koju je Drašković uspeo da dodirne u seriji, a mnogo je više plod njegove slobodne interpretacije nego faktografije jesu nazadnjaci u samoj Srbiji. Poslednjih nekoliko godina Drašković je za potrebe knjiga koje štancuje naprasno postao ponovo rođeni Jugosloven, a velike protivnike modernizacijskih ideja tvorca prve zajedničke države krenuo je da pronalazi svuda. Po emisijama stalno ponavlja da su i tada i sada narod i zemlju na dno vukli „crnorukci, crnorisci i rodoljupci“ pri čemu je najlakše objasniti ove treće, naročito ako ste čitali istoimenu komediju Jovana Sterije Popovića. „Crnorisci“ su monasi, odnosno verski fundamentalisti. Njima je Drašković u seriji posvetio jedan kratak igrokaz u kome se oni suprotstavljaju reformi kalendara Milutina Milankovića pri čemu je kralj Aleksandar I i tu superioran pa uči zabludele monahe šta su osnove njihove vere, a oni mu se opiru objašnjavajući da su došli u stadijum u kome više nisu pravoslavci nego antikatolici. Najzad, Drašković ide toliko daleko da pripadnike „Crne ruke“ smešta u vinovnike atentata na kralja Aleksandra I u Marseju iako je ta organizacija likvidirana još 1917.godine na Solunskom procesu. Svejedno, u šablonu u kome se prožimaju autorovo shvatanje politike i istorijski materijal, i ovde strada faktografija.

Serija je u kompletu odrađena više kao edukativni i ideološki prikaz jednog istorijskog perioda nego kao stvarno igrani žanr. Za reditelja je uzet Šotra, koji je uradio sve to u svom stilu, dakle, štreberski. Kada se navode krajevi kroz koje prolazi kralj Aleksandar I obilazeći zemlju, mi vidimo kao iz neke reportaže okupljenu masu dovedenih ljudi kako radosno mašu, a u pozadini slušamo zvuke muziku karakterističnu za te predele uz glas naratora, izmišljenog Luke Jovanovića-Mesečine koji nam zapravo čita podatke sa wikipedie praveći na taj način putopis kroz prvu zajedničku državu Južnih Slovena.

Na tom nivou prikazan je i sam kraj serije. Telo ubijenog kralja Aleksandra I putuje po zemlji i svoj večni mir nalazi u Topoli, u mauzoleju svih Karađorđevića. Umesto da vidimo očaj ljudi i jecaje, a zaista je oplakan svuda gde je pohodio, počev od ulaska na teritoriju Kraljevine Jugoslavije u Jesenicama, pa sve do Oplenca, slušamo ravan glas pripovedača Luke Mesečine sa uobičajenim arhaičnim frazama. 

Sudeći po seriji, ubijen je toliko veliki čovek na pravdi Boga, ubile su ga ustaše i bugarski teroristi pod patronatom najmračnijih svetskih sila toga doba, a, opet, utisak na kraju je veoma bled. Čak je i tuga kraljice Marije na rastanku od muža bleda i ceremonijalna, ni u njoj nema ničeg životnog.

Na osnovu svega viđenog, možemo zaključiti da je od nesnimanja serija o velikanima naše istorije (a kralj Aleksandar I je, uprkos svim greškama, bio velikan svog doba) svakako veće ogrešenje snimanje ovakvih serija. I da je od Vuka Draškovića političara gori samo Vuk Drašković pisac.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI