Svi cvjetovi ostaće bez glava

Svi mi Grobari nekad imamo period kada su nam preko glave svi u našem klubu i kada tvrdimo kako nas više apsolutno ništa ne zanima i da je nebitno da li ćemo pobediti ili izgubiti. Svi to nekad tvrdimo i svi smo svesni koliko su to sve prazne reči i da kad počne utakmica svima nam skače pritisak i glava crveni polako, ali sigurno. Jedan od tih momenata se desio i meni pred poslednje finale Kupa. Prosto me nije zanimalo uopšte. Seo sam da odgledam čisto da ne bude da nisam i za razliku od ranijih utakmica u koje sam ulazio sa takvim stavom, sada nije bilo nikakvog razloga za nervozu. 120 minuta ničega i penali na kraju. Pritisak se držao sasvim ok do treće serije i Krstovićevog prilaska Stojkoviću.

Umesto da je dao gol, proslavio i krenuo nazad kao svaki igrač sa malo mozga, ta velikozvezdasrBska ciganština isplivala je na tlo. Kompleks osrednjosti. Kompleks - bez psovki mi vokabular dostiže jedva 100 reči, ali samo ako ih povezujem sa "KUĆO". Potreba za iživljavanjem. Može čovek da ode iz jednog mesta, ali to mesto iz njega neće nikad.

Isto tako moze cigan i da ima pare, i da se pumpa sa svih strana u njegov džep, i da vozi najbolji auto, najskuplje se oblači, on će i dalje biti šaban sa zlatnim zubom, izbačenom kajlom i onaj što dok vozi kola odvrće Cecu na max, pljuje gde stigne i baca pikavce na ulicu dok stoji pored kante. Voziće 300 na sat gde je ograničenje 60 i neće dobiti nijednu kaznu, ali će neposredno pre dolaska na odrediste po dogovoru dobiti kaznu za prelazak na žuto svetlo kako bi sve delovalo regularno. Hvaliće se tuđim novcem, bahatiti se gde stigne, dok mu drugi sređuju uspeh za koji je njegova zasluga ravna nuli, samog će sebe uzdizati i neće biti svestan da ta utopija ima kraj i da će pad biti strmoglav. Oduvek je bio tatin sin, ali u zadnje vreme je bratijin.

Ako se u knjizi Dušana Čkrebića "Duboka ljudska tajna" o jednom od osnivača Partizana, Koči Popoviću, spominje razgovor za vreme 2. svetskog rata sa Čerčilovim sinom, Ranfoldom, gde on opisuje nemačkog vojnika kao ovcu mesoždera i napominje da to što je mesožder nije problem, već to što je ovca, ovu našu trenutnu situaciju i vodeće ljude mogli bismo opisati kao lešinare svaštojede, gde, ponavljam, to što su svaštojedi je mnogo manji problem od ovog drugog.

Kolika je pobeda ostvarena 5. oktobra, toliki je doživljen poraz 6.oktobra.

Kolika je pobeda ostvarena teranjem Đurića, još veći je poraz doživljen dešavanjem svega posle, čega smo svedoci.

Kada vidiš korov kako niče iz betona, ne vidiš koliko on duboko doseže. Nije dovoljno pokositi ono što je vidljivo, jer je uzrok svih problema bar 6 metara ispod i da korov vise ne bi nicao, potrebno je celu ulicu raskopati, iščupati korenje tih neprirodnih izraslina i tek onda početi iz početka i popravljati već načinjenu štetu. Lepo kaže Balašević u svojoj pesmi "Starim":

"Neke bistrine se nepovratno mute."

Trenutni Partizan u jednom stihu. I stari i muti mu se ta bistrina i umesto da bude matori kul deda, koga svi vole, dozvolili smo da se napravi starac sa skoliozom koji ide sa dva štapa i zastaje na 15 sekundi da bi došao do daha. I najveća je nesreća što taj starac nije sam sebe doveo do tog stanja, već neki drugi koji se predstavljaju kao njemu bliski, verni, ali su oni sve ono što je Ranković bio Titu, Gebels Hitleru, Vučić Slobi i Vućićević Vučiću - večiti poltroni koji rade na komandu sve što im se kaže bez pitanja i svu tu bliskost koju su oduvek lažirali su spremni da odbace zarad nepogrešivosti vođinih reči.

Retko kada dođem u situaciju da s nekim imam ozbiljnu diskusiju po bilo kom pitanju, ali kada se to desi volim da kao opis svega što proživljavamo započnem jednu kratku priču o maloj bašti pa ću je lepo sada i ovde zapisati.

Zamislite da odete u baštu. Tamo očekujete da vidite neko lepo, mirisno cveće, koje da bi osetio moraš da se sagneš, priđeš mu i tek onda osetiš svu njegovu lepotu. Kreneš da se sagneš i osetiš jedan netipičan miris za baštu, ne toliko prijatan i taj miris počinje da dominira toliko da više ne možeš od njega osetiti miris nijednog cveta. Kreneš da tražiš šta to tako smrdi i usred vrta naiđeš na govno. Zbuniš se otkud govno tu, kako je tu završilo uopšte i ideš oko njega. U svoj toj potrazi smrada zaboraviš i zašto si uopšte došao u baštu, jer si svu pažnju koja je trebalo da bude usmerena na cveće, usmerio na govno i posle nekog vremena to govno ti postaje normalno i gadiš se cveća.

I nije u tome problem. Možda neko zaista voli govno. Ali za govno se zna mesto i tamo gde mu nije mesto, ono ne bi smelo biti. Ali više nema ko da ga skloni i govna se gomilaju i cveće polako vene. Nekada lepa bašta koju si voleo i gde si dolazio da se opustiš polako postaje septička jama.

Za kraj ovog mog izlaganja, ispisao bih jednu strofu mog omiljenog pesnika, Vitomira Nikolića i pesme "Drumovi će poželjet ludaka". Što se tiče njegovog navijačkog opredeljenja, nisam informisan, ali s obzirom da je veliki deo svog života proveo u Nikšiću, ne verujem da baš ima mnogo opcija za razmatranje.

"Na gradove udariće trava

I zavesti svoju strahovladu

Svi cvjetovi ostaće bez glava

Da bi bili sa travom u skladu"

KOMENTARIŠI

Milenko Djuric

- 29.05.2021 10:32

Ово је, одавно, превазишло спортска дешавања, елоквенција, начитаност и разборитост за свега 18 година! Искористићу прилику да више не кажем ништа.

SLIČNE VESTI