U celini celosti

“Rajko i Rajka ljubila ih majka” je bio natpis torbi koju je nosio taj neobični čovek kada sam ga kao klinac prvi put video. Ispostaviće se da sam ga i poslednji put pre više od godinu dana, nešto malo pre početka pandemije korona virusa video na istom tom mestu. Na ulasku u pijacu Bajloni. Kako je između ta dva susreta prošlo mnogo godina poslednji put kada sam ga video nije imao torbicu, nije svirao frulu, nije pevao ni recitovao. Bio je vidno potrošen i oronuo u jednoj od svojih šarenih odevnih kombinacija, ali je imao isti sjaj u očima kao i tog leta osamdeset i neke kada sam ga prvi put video.

Neko je ovih dana napisao da niko ne zna ni odakle je došao, od čega je živeo niti je neko nažalost znao gde je živeo i kako je preminuo. Za njegovu smrt se saznalo sa nekoliko dana zakašnjenja.

Zahvaljujući Minimaksu i Šoder listi koji su te neobične beogradske face predstavljali često i pogrdno šire narodne mase su saznale za Žiku Obretkovića. Pored Žike tu su se pojavljivali Mladen Trajkovski poznat kao Jupiterijanac, Majkli i slični. Zahvaljujući tim emisijama svi smo bili u prilici da saznamo da je Žika bio i sasvim solidan pesnik.

„Sedim na plastu i gledam kako joj sise rastu.

Ljubav niče, ljubav niče.

Volim te jer si ljubav učinila,

Zeleno ti oko svuda gledi.

Slatki, slatki naši zagrljali.

Nikada nije tvoje vitko telo,

Ruka moja mlada obavila...:“.

Znam celu pesmu napamet, ali to ćemo drugi put.

Ipak, za mene su njegovi stihovi:

„Hokej na ledu, baba na dedu,

Devojčica na dečaka i kliza ljubav“.

Od početka pandemije ostali smo bez dvojice meni jako dragih ljudi. Miše Tubasa i Žike Obretkovića.

Svaki poseban na svoj način, svaki beskrajno dobar i drag. Jedan je imao svoju kesu od koje se nije odvajao, drugi torbicu. Jedan je u torbici nosio frulu, sadržaj kese ovog drugog je bio večita misterija.

Jedan je ludo voleo Violetu, drugi nije mogao bez Partizana.

I jedan i drugi su donosili radost i vraćali osmeh na lica prisutnih gde god bi se pojavili.

Kada malo bolje razmislim nisu oni bili neobični. Bili su savršeni sa jednom jedinom svrhom da živote nas običnih na trenutak učine lepšim. Bili su dva giganta među nama „normalnima“. Godzila i Predator u moru običnih ljudi. Iskreno se nadam da će se njih dvojica naći gore na nebu i da će im biti lepo. Ako je verovati narodnom predanju raj je savršeno mesto tako ne moraju da se trude da ga ulepšavaju.

Zaslužili su da sede i uživaju. Nadam se da će i uz pratnju Žike na fruli naš dobri Miša otpevati neku pesmu posvećenu Partizanu.

Svakako kada se jednom sve vrati u normalu ništa neće biti isto. Odlazak na utakmice Partizana ili šetnja beogradskim ulicama, jer njih neće biti tu. Ne znam da li će Miša dobiti neku bistu na stadionu niti da li će jedna kapija stadiona dobiti njegovo ime. Nije ni bitno, svako od nas ko kroči na tribine stadiona u Humskoj znaće da je Mišin duh tu negde oko nas. Isto tako ne znam da li će Žika dobiti neku ulicu.

I ne treba. Taj krug Skadarska – Dušanova – Cetinjska – Makedonska je samo njegov i ničiji više.

Niko ne polaže više prava na taj prostor od Žike Obretkovića.

Počivaj u miru dobri naš Žiko.

U celini celosti hvala ti za svaki osmeh koji si podario ljudima oko sebe.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI