Poen po poen, set po set i meč po meč do titule sledeće godine!

Moramo da budemo iskreni i pošteni i da kažemo da su mnogi navijači koji prate odbojkaše bili skeptični po pitanju igranja crno-belih u finalu plej ofa doigravanja odbojkaške lige Srbije. Na ovo su nas najviše naterali događaji iz prošle sezone kada je Partizan par puta gubio utakmice u kojima je vodio 2:0, među njima i ona sa Vojvodinom, a i derbi sa našim najvećim rivalom ove sezone. Isto ovom stavu su kumovale i slabe partije tokom sezone. Naravno ima i mnogo razloga zbog ovoga, prevashodno pandemija koja nam je uništila živote, pa i sport.

Sezonu u regularnom ligaškom delu Banke Poštanske štedionice Superlige, crno-beli su se plasirali na šesto mesto sa devet pobeda i isto toliko poraza. Protiv staro novog šampiona Novosađana smo dva puta gubili ubedljivo sa 3:0 u setovima, kako kod kuće, tako i u gostima. Ipak mi en bi smo bili mi, ako ne iznenadimo kada se najmanje očekuje od nas. Najpre u četvrtfinalu smo počistili bez nešto mnogo muke Nais iz Niša, pritom izgubivši uvodni set u prvoj utakmici u gostima. Ali ako nam je prvi krug doigravanja bio lak, onda je polufinale bilo pakleno. U Požarevcu smo uz jedan izgubljen set dobili Mladi Radnik, ali je u Beogradu bio rezultatski rolerkoster, nakon dobijenog prvog seta sledio je brejk gostiju, da bi crno-beli na kraju dobili preostala dva, uz poslednji pakleni koji je bio na „krv i nož“ i tako smo se plasirali u finale nakon šest godina, koje smo nažalost izgubili od večitog rivala sa 3-1 u seriji.

Neka ovakvih momenata bude što više (slavlje nakon ulaska u finala Superlige)

I konačno došao je taj famozni momenat, čekan dugih šest godina, kada smo poslednji put igrali veliko finale odbojkaške Superlige, gde smo bili poraženi sa 3-1 od našeg najvećeg rivala, Crvenu Zvezdu. Mnogi su se nadali da će se titula nacionalnog prvaka vratiti nakon skoro decenije u klupske vetrine.

OK Partizan je svoju poslednju titulu osvojio u famoznoj 2011. godini, kada su svi klubovi našeg društva od važnijih ekipnih sportova osvojili titulu nacionalnog šampiona. Nažalost, ovo je jedina titula od raspada Jugoslavije pa na ovamo, a pre toga osvojili smo deset (1946, 1947, 1949, 1950, 1953, 1957, 1967, 1973, 1978, 1990, 1991.). Klub koji je formiran iste godine kada je uzeo i prvu titulu ima i sedam titula u Kupu bivše Jugoslavije (1950, 1961, 1964, 1971, 1974, 1990, 1991.).

Finalna serija je počela. Osim pehara, nagrada je bila i direktno igranje u grupnim fazama najjačeg odbojkaškog evropskog takmičenja, Ligu Šampiona.

Uz mnogo kontroverze, domaćin u prvom meču je uspeo da dobije prvu utakmicu serije. U tri seta Novosađani su dobili crno-bele. Usledio je revanš u Beogradu i Partizan je sa 3-1 pokazao da ipak nije slučajno izborio finale. U trećoj utakmici koja se opet igrala u Novom Sadu, Partizan je opet bio deklasiran sa najvećim rezultatem. Četvrta utakmica je za naše odbojkaše značila biti pukovnik ili pokojnik. I nažalost, pored onakve borbenosti i poržtvovanosti nije usledila nagrada u igranju majstorice i eventualnog iznenađenja, pa je sa 3:2 poražen i tako završio sezonu kao vicešampion Srbije.

Momci koji su dogurali Partizan do finala čekanog šest godina

U domaćem kupu smo u osmini finala savladali Spartaka iz Ljiga sa 3:1 u jednoj jedinoj utakmici. U četvrtfinalu smo se sastali sa ekipom Karađorđa iz Topole. Prvu utakmicu u gostima smo izgubili sa 3:2, ali smo u revanšu ubedljivo sa 3:0 otišli korak dalje. U polufinalu nas je dočekala neugodna Ribnica, koja se pokazala kao veliki zalak za Parni Valjak. Izgubljene su obe utakmice, u Beogradu 3:2, a u revanšu sa 3:1 Kraljevčani su bili bolji na svom parketu.

Poslednje finale pre ovogodišnjeg smo izgubili nažalost prošle godine opet od „lala“ rezultatom 3:1 u Kupu Srbije, a i Superkup smo pre početka ove sezone izgubili istim rezultatom, takođe sa istim protivnikom.

Pre nego spomenemo faktore koji su uticali na loše partije Partizana u ligaškom delu, da spomenemo i da je Partizan prošle godine kao finaliste Kupa dobio pravo učešća u renomiranom CEV ili Kupu „izazivača“. Međutim opet koronavirus je bila prepreka da crno-beli igraju ove sezone Evropu. Nekoliko zaraženih igrača koronom su naterali crno-bele da ne mogu da otputuju u Ukrajinu, gde ih je čekao meč protiv Epicentr Podoliani iz grada Hordok u šesnaestfinale ovog takmičenja. Tu su trebali da se igraju obe utakmice, ali budući da Partizan nije otpoutovao uopšte, domaćin je obe utakmice dobio službeno.

Već nam je dosta pominjanje korone u svakom mogućem kontekstu, ali budući da je to razlog za mnoge stvari koje nas stopiraju, tako je uticalo i na Prvenstvo Srbije. Imeno ono je prekinuto negde pre Svetog Mihaila, a nastavljeno je 11. decembra. Ono što je zanimljivo, ovaj prekid i problemi sa virusom su naterali trenera i bivšeg reprezentativca Bojana Janjića da se po četvrti put vrati iz penzije. Kako je tada rekao zbo loše situacije i potrebe mladim igračima da imaju kontinuitet, jer bi im velika pauza lošo uticala, nateralo ga da vrati patike sa klina. Zanimljivo je da je on igrao i finalnu seriju.

Trener i igrač Bojan Janjić sa utešnom nagradom

Osim trenera-igrača Bojana Janjića, čast Partizana su branili i: Mandić Aleksa, Arsenoski Miloš, Dopuđ Ignjat, Jovanović Marko, Marinović Lazar, Lekić Filip, Koprivica Lazar, Huzejrović Andrej, Janković Stefan, Stašević Lazar, Mladenović Aleksa, Cvetković Vidak, Petrović Dušan, Pepić Milan, Marinović Luka i Tomić Andrija.

Za kraj želim našim igračima u novoj sezoni da ih zaobiđu povrede, a isto i ostali zdravstveni problemi. Klubu želim da ima bolju finansijsku situaciju, a dragom treneru želim da ima pojačani igrački kadar. Takođe u novoj sezoni želimo da se naši ljubimci bore za svaki trofej spartanski i do samog kraja i da u što boljem svetlu predstave u CEV kupu. Živeo Partizan!!!

FOTO: Maja Nastić

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI