Ep o Ostoji

Ili grmi, il' se zemlja trese?

Niti grmi, nit' se zemlja trese,

Već pucaju na gradu topovi

Na tvrdome gradu Beogradu:

Šenluk čini Nidžo Pekoviću,

Jer je Nidžo amin zadobio,

Sve vojvode grobarske uvatio;

Jedno jeste Todorina stari;

Drugo jeste Šilobada Mlađan.

Bacio ih u odborske fotelje,

Todor sedi viski do kolena,

Mlađo kuka para nigde nema,

Cvile oni kao kakve ljute guje,

Jer se njima naučilo nije,

Da se para nema kao ranije,

Al' pripazi čestitoga momka,

Pa dozivlje Todorina stari,

"Bogom brate, čestita momčino,

"Donesi mi jedan list hartije,

"Da ti kažem jednu sitnu knjigu,

"Star je Tošo, pak ne vidi dobro,

"Pisaće mi, mlad Mlađan knjižicu!

"Mome pobru Ostoji sekaču."

"Bogom brate, Ostojo sekaču,

"Teške sam ti muke dopanuo,

"Uvati me Pekovića Nidžo,

"I još moga pobratima Mlađa,

"Bacio nas u odborska mesta,

"Para nema kao nekada što je,

"Ležim brate, tri bijela dana,

"Ako budem, brate još tri dana,

"Novčanik mi izdržati neće,

"Izbavljaj me, pobratime dragi

"Junaštvom se zakiti slavnim!"

Pa u lice perom udario,

Od obraza krvi natočio,

S krvi njemu knjigu zapečati,

Pa je dade momku čestitome,

I dade mu dvadeset evradi,

Pa je momku Todor govorio,

"Nosi ovo u Prislonicu sjajnu,

"Na koleno Ostojiću ćosi!"

Ode pošta ka Prislonica selu,

Tamo njojzi stiže u svetu neđelju,

Kada Ostoja kosu beše sadio,

Dokle šuma izdžigljala beše,

Tada stade Ostoja čitati,

Pošta kapu pod guzicu baci,

Poklanja se do zemljice njemu,

Nosom kopa, nosom brazde pravi,

Veliki je junak pred đ izaša.

Ponosit, od Mijailovića.

Slavnog roda, roda limarskoga.

Kad Ostoja sitnu knjigu primi

Stojeći je knjigu proučio,

Ud'riše mu suze od očiju,

Teče reka, kanjoni se prave,

A dlake se vijore sa glave,

Stade onda Ostoja govoriti,

"Avaj mene, dragi pobratime!

"Tu li si mi, bolan, dopadnuo,

"Al' tako mi moje kose retke!

"Izbaviće tebe pobratim tvoj,

"Zakitiću se junaštvom slavnim!"

Pa on ode svojoj kuli tankoj,

Gela stavi na grivicu svoju,

Navukao crne helanke na se,

Te opremi Doru od megdana,

Priteže mu i zimske kopite,

Zauzda ga uzdom pozlaćenom;

Uzjahao dorata svojega,

Krenu pak od Prislonice sela

Ode pravo tvrdom Beogradu,

Kad je bio pokraj Beograda,

Vide njega Pekovića Nidžo,

Vide tada blizu mu je kraja,

Vide Nidžo sjajnoga junaka,

Vide grivu dok na vetru sjaji,

Vide crnu helanku na njemu,

Vide sjajnog Dorata konjića,

Ne časio Nidžo jednog časa

Ode brzo na zlatnog mu bora

Od nečega usta hranit mora,

Kadno dođe, Ostojić onamo

Vide nema opasnoga Nidža

Vide tada slabog Partizana,

Bez dukata dužnog na sto strana,

Oslobodi on Tošu i Mlađa,

Ljubi njega Tošo umorni tada

Pa mu stade kroz suze govorit

"Mili brate oba crna oka moja,

"Povedi nas u megdane nove,

"Bićemo ti verni sam' daj love,

Odgovara Ostoja obojici,

"Biće rover, biće i pulover

"Sam' budite moje verne sene!

"Jer će naše sene tumarati,

"Lutati po Areni i plašiti

"Crno belu gospodu glupake.

"Veruju i u svakakve bajke!"

Tad počeše da si skupljaju blago,

Pola sebi pola Partizanu,

Krenu tada novo ruho naše,

Prividno nam uzdigoše klub

Pokušao da postane on heroj

Krenu tada slavlje sa svih strana

Al' nam pamet i ispila vrana

Malo li je takijeh junaka,

Ka' što beše Ostoja sekača.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI