Vruće leto Gospodnje 2019. godine. Nakon treninga sam rešio da uđem u aplikaciju„Strava“ koja prati aktivnosti ljude koje pratim. Bez razlike da li oni trče, pešače, voze bicikl...Naleteo sam na čoveka koji je počeo „Ohridsku turu“, zvao se Milan Maksimović. Budući da je ova tura prolazila kroz moj grad hteo sam da ga upoznam, a što i da mu ne pomognem?! Ljudski je pomagatidrugima. Nakon što smo razmenili kontakte u poruci na toj aplikaciji, preko fejsa smo se dogovorili šta i kako pre nego oni uđu u grad. Takođe s njim je bio i njegov brat Ivan.

Bila je sreda, 7.avgust. Vrućina i sparina u ovo doba u mom gradu su neminovnost. Bilo je pola 3 i odjednom zvoni mi telefon. Poruka da su u blizini mesta gde smo se dogovorili. Na brzinu sam se spremio i krenuo. Stigao sam nakon 15 minuta na dogovoreno mesto i čekao. Posle 2-3 minuta iz daljine sam video jednog biciklistu. Rekao sam: „Nije se valjda nekome nešto desilo, pa da je krenuo samo on“, mada sam kasnije pomislio da i ovaj drugi kasni malo. Međutim kako mi se on približio video sam da je u stvari sasvim drug momak. Ni manje ni više nego Japanac! Pitao sam ga odakle ide, gde ide i takve stvari, on mi je odgovorio ka Skoplju. Pitao sam ga da li želi da mu pravim društvo jer čekam još dvojicu biciklista, odgovorio mi je potvrdno. Čekao sam još 10 minuta, a onda rešio da ih zovem. Oni su se javili i rekli su da su unutar mesta gde smo se dogovorili, a ne ispred.

Putanja „Ohridske ture“

Ušli smo unutra i pozdravih se sa obojicom i rekao im da sam ovog Japanca sreo usput i da ide sa nama zajedno ka Skoplju. Upoznali smo se i saznali da se Japanac zove Koiči. Svoj put je počeo iz Istanbula, ka Sofiji i sledeća odrednica mu je bila glavni grad Makedonije. Posle par minuta smo na letnju sparinu krenuli. Vozili smo autoputem, iako nije dozvoljeno, jer su stari put za Skoplje renovirali, pa nije bilo pogodno da se prolazi otuda. Veći rizik, ali em bolji put, em brže se stiže do Skoplja.

Dok smo vozili jedini strah mi je bio da ne naiđe policija i da nas odere. Šta da se radi Makedonija nije sređena država za mnoge krupnije stvari, a da ne pričamo o biciklistima. Nakon što smo prošli putarinu koja ide ka Skoplju, zaustavio se jedan auto, sa registrcijom iz Štipa. Budući da sam bio na kraju kolone, požurio sam da vidim o čemu se radi. Ljudi su ćaskali i na kraju vozač iz automobila je dao mojim novim drugarima kesice sa magnezijumom. Uzeli su to i zahvalili se i podelili i nama. Nastavili smo naš put, a već smo se približavali Skoplju.

Saobraćaj u Skoplju je nešto što nameravate da izbegavate. Bilo da ste kolima, autobusom, biciklom ili bilo kojim prevoznim sredstvom. Već nakon ulaska u naselje Autokomanda, popeli smo se na jedan most koji vodi ka početku gradskog keja, jer nema šanse da se drugačije ide Skopljem biciklom kada dolazite iz tog pravca. Najzad stigli smo na kej nakon sat i po vožnje iz mog grada. Tu sedogovorismo da svratimo u kafić. Da ne bi bilo sve idealno u tom momentu, zadnja guma Koićijevog bicikla je bila probušena. Dogurao sam mu bicikl ispred kafića i seli smo. Ćaskali smo o svemu i svačemu, usput sam im objasnio da preko keja mogu da dođu do centra grada, tj. trga Makedonija, a odatle mogu da pronađu hostel koji se nalazio u neposrednoj blizini.

Društvo na trgu „Makedonija“ u centru Skoplja.

Pre nego što sam krenuo, jer sam žurio da me ne uhvati mrak, a moj bicikl je bio malo sporiji od običnih, pozdravio sam se sa ljudima, a u jednom ternutku sam video iza mene Japanca kako mе pozdravlja njihovim tradicionalnim pozdravom. Baš me je zadivilo i dodalo mi još više snage kako bih stigao kući pre nego me uhvati mrak. I na kraju uspeo sam da uđem u grad dok je još uvek bila dnevna svetlost, te sam ih odmah kontaktirao da vidim gde su, kako su?

Milan i Ivan su vozili preko Mavrova do Ohrida, a zatim su stigli do Bitolja i dogovorili smo se da se opet nađemo u Skoplju. Međutim, kako u Makedoniji ne funkcionišu mnoge stvari, tako i u novim vozovima Makedonske železnice nema mesta za bicikle. Apsurdna stvar o kojoj bih vam posvetio pažnje u nekom sledećem tekstu. Uglavnom, poslao sam im rutu da idu do Velesa, a nakon što prespavaju tamo da dođu do mog grada. Dan nakon što nisu uspeli da stignu vozem do Skoplja oni su iz Velesa preko Sveti Nikole krenuli ka mom gradu. Čekao sam ih nakon izlaska iz grada, a baš taj dan se desilo da su neki funkcioneri bili tu, jer se taj magistralni put renovirao.

Srećom nije bila tolika vrelina kao pre par dana kada smo se sreli. 15 minuta nakon što sam stigao video sam i njih kako mi se približavaju. Požurili smo da uđemo u grad, zbog straha da ne zakasne na autobus iz Vranja za Beograda i predložio im da odmore u kafiću kod autobuske, kako ne bi gubili vreme ulaskom u grad jer su se žurili. Nažalost, u kafiću nije bilo mesta, pa smo kupili sokove u obližnjoj prodavnici i nakon nekoliko minuta krenuli ka granici sa Srbijom koja je na par kilometara od mog grada. A znate augustovske gužve na granicama i kilometarske kolone, ali ako imate bicikl za par sekundi se provučete kroz gužvu i nekom nesrećniku uzmete red, ali to je prednost kada biciklom idete u drugu zemlju. Nakon par minuta krenuo je da duva jak vetar, a i bilo je najavljeno nevreme uveče.

Budući da je vetar bio neumoljiv, stali smo na jednu pumpu malo dalje od Preševa, jer su Ivan i Milan bili baš umorni. Držao ju je Albanac i popričali smo malo. Inače svo vreme smo vozili starim putem za Vranje koji i nije tako loš. Na putu ka Bujanovcu sreo sam poznanike i srdačno ih pozdravio. Nastavio sam dalje, ali moja želja da idem s njima do Vranja je postala nerealna, jer vremena da se vratim je bilo sve malo. Morao sam s njima da se rastanem kod Bujanovca. Šta da se radi, ponekad se planovi ne ispune. Nastavili su njih dvojica dalje ka Vranju, a ja sam ušao u Bujanovac da ručam, a nakon pola sata krenuo nazad.

Naše druženje se ponovilo još jednom, doduše sa Ivanom sam u Beogradu vozio Avalsku turu, a nas dvoje sa Milanom smo se videli u jednom kafiću i osvežili uspomene. Naravno nisam zaboravio i Koičija koga pratim na Instagramu šta radi i gde ide i hteo bi putevi sudbine ponovo da nas spoje, jer je u pitanju sjajan momak. A i dužim vam da vam objasnim ono njegovo putovanje. On je od Skoplja preko Novog Pazara i Sarajeva, duž Jadranske obale sa istočne strane preko Azurne obale stigao do Španije i krajnjedestinacije,Lisabona. Divio sam mu se par dana kao da je moj rod najrođeniji. A i kako ne bih, učestvovao sam skromno i ja u toj turi.

Sve u svemu jedno lepo prijateljstvo je nastalo sasvim slučajno. I pored Partizana i strast za ovim me je spojila sa mnogim divnim ljudima. Neke sam upoznao, a neke ću tek. A neke i slučajno kao gore navedene heroje, jer sasvim običan susret stvara nova i lepa prijateljstva.

Koičijev put od Istanbula do Lisabona

Video izveštaj sa „Ohridske ture“