Jebete li se u dupe?

„Jebete li se u dupe“ pitanje je iz samog naslova ovog teksta, ali ujedno i pitanje koje sam u prethodnih nekoliko dana najčešće postavljao poznanicima prevashodno liberalnog svetonazora. Dakle, na neki način pitanje „jebete li se u dupe“ obeležilo je jedan sasvim mali deo mog života, jednu mikro parcelu, u trajanju od dva do tri dana.

Da se mi prvo razumemo, gospodo čitaoci i drugarice čitateljke, niti sam ja nešto eksplicitan u objašnjavanju ovakvih pornografskih prizora niti sam pitanje postavio da ispitujem granice liberalizma, a ni principijelnosti u stavovima tih mojih poznanika. To je postalo, prevashodno, sudbinsko pitanje srpske književnosti ovih nekoliko dana.

Svi već dobro znate, ako ste uopšte imali dodira sa najmanjim delom sadržaja sintagme „savremena srpska književnost“ da u ovdašnjem kalendaru ljubitelja beletristike postoje dva veoma bitna datuma, a to su onaj koji označava početak Sajma knjiga u prestonom nam Beogradu i onaj drugi, datum objavljivanja NIN-ove nagrade, a on pada sredinom januara. Naravno da su ovo centralni događaji koji su i međusobno povezani tako da se članovi cenjenog NIN-ovog žirija vajkaju večito kako spisatelji na jednoj od verzija ranijeg jedinstvenog, srpskohrvatskog književnog jezika ubadaju tajming objavljivanja svojih romana zajedno sa svojim izdavačima baš pred Sajam.

NIN-ova nagrada mu dođe za domaću književnost nešto kao „večiti derbi“ u srpskom fudbalu. Dakle, sve oko je propalo, stadioni oronuli, trava nikakva, gledalaca nigde, suđenje ubij Bože, igrači umesto u prominentne lige odlaze u Uzbekistan ili na Tajland, reprezentaciju više niko i ne gleda, a mi se eto varamo da derbi vredi iako je sve ređe probrati neku utakmicu Partizana i Zvezde da je po kvalitetu baš vredela.

Ove sezone stvar je zbog korone i u nagrađivanju prvozvanog romana domaće beletristike bila specifična. Žiri je ime dobitnika imenovao malo kasnije, ali korona nije sprečila stare i nove pisce svih boja i ukusa da udarnički nagrnu na plajvaz, pardon na tastaturu i da objave rekordnih 212 romana! Videćemo da li je to trend rasta skribomanije kome nema kraja ili su karantin i vanredno stanje prikovali ljude koji inače ne pišu da se okrenu zapisivanju svojih osećanja, impresija ili uspomena.

Žiri je nagradio roman Svetislava Basare za, kako rekoše, njemu svojstveno poigravanje kanonima i ustaljenim utiscima o ljudima i događajima iz naše kulture. Basarin ironični oštri pristup poimanju domaće stvarnosti kroz prohujale vekove i njegov karakteristični jezik kojim sve to što zamisli izlaže čitaocima zavredeli su još jednu nagradu nakon što ga je jedan drugi žiri NIN-a pre 14 godina nagradio za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“. Naravno da mi ne pada na pamet da sada doslovce citiram šta su članovi odbora za dodelu laurata sačinili da izađe u formi saopštenja o dobitniku, dosta je i ovo od mene, ako sam tačno shvatio njihovu intenciju.

Već je izašao jedan, doduše, veoma kratak odlomak iz nagrađenog romana, ali prema onome što u njemu stoji, čitalac sa iskustvom iz ranijih Basarinih dela, pogotovu ako su ta dela ona nastala tokom poslednje decenije, može da stvori sliku o čemu se radi i kakvo je ovo novo štivo. Sa Basarom je stvar jednostavna, ko ga čita zna šta se od njega može očekivati, ali o tome nešto kasnije.

Dakle, u već sada viralnom odlomku služeći se upravo onim postupkom dekonstrukcije mitova i statusa kanonizovanih osoba u srpskoj kulturi, Basara se dotiče popularne pesnikinje Desanke Maksimović prepričavajući neku anegdotu. U toj anegdoti spominje se izvesni Kangrga. Doduše, znameniti zagrebački filozof, praksisovac i, ako ćemo ići „Kurirovim“ i Basarinim metodama i zalaziti posebno u intimu i familijarne odnose poznatih, šurak Miroslava Krleže, nije imenovan ovde, ali pošto se tabloidni kolumnista specijalizovao poslednjih godina za rasvetljavanje baš tih stvari, onda možemo pretpostaviti da jeste Milan Kangrga.

Prema Basari za nekim stolom gde se, kao u zlatno vreme udarnih jagnjećih brigada, isticalo u piću i ždranju, taj Kangrga se obratio pred svima i direktno Desanki i bez ikakvih zazora je pitao „primaš li ga u dupe“. Na ovo pitanje pesnikinja iz čitanki se nije sablaznila. Dapače, odgovorila je cenjenom filozofu zagonentnim osmehom i manirima sa autobuske stanice u poznim večernjim satima .

Dalji tok razgovora i zbivanja na pomenutoj gozbi jugoslovenskih intelektualaca onog doba autor u tom odlomku ne prepričava, ali ako sudimo prema iznetom izgleda da se nije zadržao na njemu nego je nastavio tako što je odmah prešao na zaključak. Iskreno, mrzi me da prepisujem doslovce šta je dotični „dekonstruktor“ domaće istorije kulture rekao, ali poenta je data u vidu lakonskog zaključka „eto, deco, vidite, zato je „dupeprimateljka“ Desanka dobila spomenik u rodnom Valjevu, a nadaleko čuveni slikar Ljubomir Popović nije“.

Iz ko zna kakve anegdote, sve i da je istinita, nagrađeni NIN-ov laureat je izveo zaključak da je „dupoprimanje“ siguran način da se dođe do blistavog postamenta u rodnom gradu, a i do svega što uz to ide, dakle, kanonizacije u školskoj lektiri, dobijanja naziva ulica, škola, trgova i ko zna kakvih počasti u doba socijalizma i posle njega. Nema sada veze kontekst da je filozof Kangrga u doba Titove zemlje bio disident, kao uostalom i svi praksisovci, niti da je Desanka umrla ko zna koliko decenija posle ovog razgovora.

Basara je analizu i dekonstrukciju domaćih istorijskih velikana za koje je postojao kakav- takav konsenzus u ovom duboko podeljenom društvu da im se makar ulice ne diraju, a spomenici ne lome ili izmeštaju počeo satanizacijom jezičkog reformatora Vuka Karadžića slikajući ga kod njega stalnim epitetima „belosvetski hohštapler“ i „bečki kuplermajstor“. (Ništa novo i sada aktuelni četnički publicista Miloslav Samardžić je karijeru počeo optuživanjem istog tog Vuka za jezičku reformu, naravno, okarakterisanu kao podlu bečku, katoličku, judeomasonsku i čiju već sve ne prevaru. Pola savremene Basarine družine šiljilo je pero u Samardžićevim „Pogledima“ nekada.) Kasnije je tako jednog po jednog vadio Basara iz ambijenta, destilisao ga i dekonstruisao, da bi ga pohranio u sada već ogromnu kolekciju svoje proze. Kao autor, on je uvek na dobitku pošto je skandal modus operandi koji uvek „pali“, odnosno, voleli ga ili ne, vi ćete se osvrnuti na skandalizovanje ličnosti ili dela, bilo da te ličnosti volite i dela im odobravate ili ne. Sa tom računicom Basara je uvek na dobitku, makar onom komercijalnom. Uostalom, on spominje Ljubu Popovića da je bio vredan spomenika u Valjevu, ali ga nije dobio iz prostog razloga što nije bio „dupeprimalac“. No, da je znameniti modernistički slikar dobio znanem, a Desanka ne, Basarin fokus bi bio pomeren, pa bi se pitao „zašto ovaj ima spomenik, a ova nema“? Jednostavno, takve knjige on piše.

Naravno da je puritanizam štetan po umetnička načela i da su puritanci dosadni čak i kao likovi u književnim delima, a nekmoli kao njihovi tumači. Ova kultura je dala pre 100 godina jednog Stanislava Vinavera, dostojnog parodičara čak i Bogdana Popovića i njegovi estetskih principa. Dala je i pomenutog Krležu, pisca nesumnjivog talenta za političko i stvaraoca mnogih čisto političkih dela, ali dela daleko vrednijih od Basarinih. Razlika između Krležine i Basarine angažovanosti je u tome što je poznati zagrebački cinik bolje poznavao svet o kome je pisao, a zadržavao se na univerzalnim temama i na pitanjima koja su ostala među nama i danas.

Na drugoj strani, ljubimac aktuelnog NIN-ovog žirija ostao je u domenu kafanskih svađa, gde uz vinjak, dim krdže i blago hrkanje između dve reči koje sve napornije izgovara replicira „tribalima“, „zatucanima“, „kusima“, „nečastivima“ i kako ih sve naziva, nekada uz obilje turcizama, a uvek uz pregršt arhaizama. Liči to na dete koje se valja u prljavoj baruštini dok se ruga drugoj deci u baruštinama. Kada ode ova generacija srpskih kulturnih poslenika na onaj svet, a Sveti Petar i Dante Aligijeri ih razmeste u koji krug treba, retko koga će zanimati njihove prizemne prepirke. Ostaće zabeležene baš zato što su, u formi kolumni ili novinskih polemika, zapisane, i to će više biti opis „duha vremena“ nego trajno umetničko delo.

Vratimo se na scenu sa Desankom i Kangrgom. Zašto ona nije vrhunska satira vrsnog satiričara, kako Basarini ideološki fanovi vole da ga nazivaju (umetničke fanove Basare uopšte nisam sreo ne zato što mislim da on nije umetnik nego zato što svako ko pokuša da ga pravda čini to osvrćući se na njegove političke poglede)? Zato što je banalizovana i prizemna do bola. Šta i da se zaista to desilo? Šta i da je Desanka spomenik dobila zahvaljujući „zaslugama u dupeprimanju“? Da li je taj događaj mogao da se obradi tako da bude simboličan i da objasni mnogo krupnije stvari mnogo šireg obima?

Ovako ponovo dolazimo do Basarinog lika u mutnoj i prljavoj baruštini koji se ruga svima okolo. Iz te, barske perspektive Basara ne može više da pogleda dalje od ovoga što nam daje iz godine u godinu. Nekada talentovani pisac sa „Famom o biciklistima“, kao prevratničkim romanom u savremenoj domaćoj književnosti i narečenim „Usponom i padom Parkinsonove bolesti“, u poslednjih dobrih deset godina zastao je u svom razvoju pošto nije odoleo zovu pisanja kolumni. Kao što postoje nezasiti gutači jela, tako postoje i neumereni kulinari koji ih pripremaju prečesto i u obilju. Tako je Basara počeo da piše kolumne svaki dan.

Onomad je njegov kolumnistički kolega Zoran Panović prokomentarisao da je Basara „ispisao nedostižni kolumnistički maraton“. Tako je u tom maratonu, svesno ili nehotimično, Basara kolumnista pojeo Basaru pisca. Njegovi romani se stilski, pa i sadržajno malo ili nimalo ne razliku od kolumni. Da nevolja bude veća, ničija pa ni njegova inspiracija nije nepresušna, pa smo upali u ponavljanje konstrukcija i epiteta povremeno osveženih samo novim arhaizmima ili lokalnim začinima iz govora Basarinog rodnog kraja.

Svaki pisac ima prava da piše iste stvari u drugim pakovanjima sve dok to želi. Ima i izdavač punu slobodu da objavljuje takve naslove. Naravno, publika nije homogena i sa jedinstvenim ukusom. Neki vole uvek isto, bez ikakvog eksperimentisanja. Ali, takvi vole i Žareta i Gocija, i Laza Magistralu, pa se teško to može podvesti pod visoku kulturu.

Da se vratimo na ono sa čim smo se jedino suočili, a tiče se teksta nagrađenog romana, „Kontraendorfina“, da mu i ime spomenemo, kakav je red. Postavio bih nekoliko pitanja onima koji bi da brane ovakav Basarin književni postupak i, uopšte, pristup ljudima i ljudskim sudbinama. Budući da se radi o realnoj osobi odnosno da je za književnik lik u romanu uzeta poznata pesnikinja sa kojom smo upoznati još od najranijih čitalačkih dana kroz školske programe, interesantno bi bilo kako bi te apologete pisca ovog romana, reagovale da neko istu sintagmu veže uz nekog njihovog idola. Recimo, da pita isto tako neku njima dragu osobu „primaš li ga u dupe“?

Drugo pitanje mi je još interesantnije. Naime, ako Basara ovakvim književnim postupkom probija granice i poigrava se gotovo okamenjenim statusom pojedinih slavnih ličnosti iz naše kulturne istorije, zašto i mi ne bismo pomerili granicu, pa u intervjuu njegovoj supruzi ili majci, pod uslovom da je gospođa živa, ne postavimo pitanje „primate li ga u dupe, gospođo“ nego još više ontološko „da li ste imali grupni seks sa komšijama“. Ako mislite da bismo time preterali, zašto vam ne bismo uzvratili kontraargumentom: ko je Basara da postavlja granice dobrog ukusa? Ako se on zaustavio na "dupeprimanju“, zašto neko još „slobodniji“, „nadareniji“, „vispreniji“, „provokativniji“, „književnoteoretski potkovaniji“, ne bi otišao dalje i u svim ovim disciplinama pretekao Basaru?

Zaista bih mogao mirne duše da pitam potencijalne Basarine navijače, da li je legitimno da ih suočim sa dilemom da li njihove supruge, muževi, deca, rodbina „primaju u dupe“ i da tek pošto se, bez naravno ikakve ljutnje na mene i moju urođenu ljubopitljivost, izjasne o tome, nastavimo dalju priču i o Basari i o postmodernizmu u Srba.

Nevolja je što je jedan žiri u moru romana napisanih tokom prošle i neponovljive 2020.godine izabrao baš ovakav. Pojedini članovi tog tela unapred su se hvalili da je zaista kvalitativni pomak na bolje kod srpskih romansijera vidljiv. Uostalom, širi izbor nije bio nikada širi. Od svega toga odabran je neinventivni Basara, zarobljen u potrebi da svaki dan napiše kolumnu i da se osvrne na ama baš svako čavrljanje na dnevnom nivou. Ali, ovde, ne samo u književnosti važi pravilo da se u startu, prema sastavu žirija, može pogoditi ako ne sam dobitnik nagrade, a ono barem njegov ideološki profil.

Da se malo za kraj odmaknemo od (ne)dela „Kontraendorfima“ i okrenemo ka samom autoru. Jovan Skerlić je pre vek i nešto napisao da u pripovetkama Stevana Sremca obično negativac mora biti Užičanin. Taj je uvek karijerista, radikal, lenj, korisnik svih mogućih privilegija, za gušu hvata svakog ko mu stane na putu ličnog napretka. Dok je slikao svoje mirne vojvođanske paore i melanholične južnjake, iz Sremčevih redova širio se miris pitomine i idile. Ali, kada se pojavi epizodista iz Užica, tu nastane već belaj. Ispade da sam ja, iako mi ni Užičani ni Užice nisu ništa skrivili, u dva teksta na ovom sajtu potkačio dva lika iz tog kraja – Željka Pantića i Basaru sa Tare. Ali, tako se namestilo.

Mnogo dana, hartije i olovke je potrošio Basara napadajući Dobricu Ćosića. Ni tu nije bio posebno inventivan budući da u društvu oko Latinke Perović Gedža mu dođe kao Lav Trocki u doba staljinizma u SSSR-u ili da ne rečemo Dragan Đilas u SNS-u. Kada nemaš šta pametno da kažeš, a ti iznova i iznova udari po Ćosiću, nećeš pogrešiti. Svojevremeno je Teofil Pančić britko napisao da su ljubitelji i mrzitelji Ćosića gotovo isti soj ljudi – ni jedni ni drugi ne umeju pravilno da ga vrednuju i vrednosno smeste tamo gde treba pošto prvi veličaju baš sve, a drugi napadaju baš sve kod njega.

Ali, prvi i za sada poslednji dobitnik NIN-ove nagrade imaju jednu veliku razliku. Dok je Ćosić bio lažni i privilegovani disident velike Jugoslavije, dotle je Basara isto to u Vučićevoj Srbiji. Obojica su se javno gadili dominantnih diskursa i elita u zemlji, a od takvih žalopojki nad njima su profitirali. Basari ne ide u korist ta komparacija s obzirom da niti je uboga Srbija u rangu one Jugoslavije niti je Vučićevo „zlatno doba“ ni približno na nivou „socijalizma kao poslednjeg stadijuma na putu u socijalizam“.

A Basara jeste Vučićev. Mnogo je više on Vučićev danas nego što je ikada bio DHSS-ov pošto ne verujem da može da objasni šta je to u njegovom poimanju stvarnosti „demokratsko“, a šta „hrišćansko“. Za „ambasadorsko“ već lako može da objasni pošto će se setiti Nikozije, gde je izigravao Jovana Dučića ili Miloša Crnjanskog baš kao što u književnosti pokušava da od svojih prijatelja načini „influensere“ i tako od sebe napravi Ćosića.

Pošto verujem da je zaista Vučićev, smatram da nagrada zaista ide i u ruke „Kurira“. Teško je zaista dostići estetske kriterijume tog tabloida. Ovo pišem bez ikakve ironije. Pokušajte da sednete za svoj računar i da krenete da pobunjavate belinu word dokumenta pokušavajući da napišete tekst po uzusima „Kurira“ i slučnih, što bi kolumnista Basara rekao, „omiljenih žutara“. Teško je to, zar ne?

Teško za nas, ali ne i za „neumornog kolumnističkog maratonca“ Basaru koji bi, kao i mnogi saborci iz tog kruga, veruju i ubeđuju sve oko sebe da su „Vučić i Đilas jedno te isto, ali je Đilas, ipak, malo gori“. Matematika je u ovom slučaju prosta pošto je „Đilas malo gori“, time se želi reći da je Vučić „malo bolji“, a bolji je za toliko za koliko on na vlasti ima resurse za „sitnu raju“ tipa Basara i drugi koje nahraniš deleći na biblijski način vinjak. Da je Đilas na vlasti, on bi bio „malo bolji“ od Vučića, ali pošto nije, onda je „Kurir“ bolji od lista „Danas“, u kome je Basara ispisivao silne kolumne.

Možda se spomenik u Valjevu u ono Titovo i Ćosićevo vreme dobijao „dupeprimanjem“. Ne znam, nisam tada ni rođen. Siguran sam da se ove godine, u Vučićevom zemanu, NIN-ova nagrada dobila zahvaljujući dupeuvlačenju.

 

Ilustracija: Moriarty

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI