Pohvala uzaludnosti

Da li ste primetili da se kulturni sadržaji na našim programima nekako oduvek ili barem otkad ja to pamtim emituju u kasnim večernjim časovima? Takođe, otkad znam za sebe pamtim da je moj pokojni deda „Dnevnik“ gledao ne da bi čuo šta su to naši neimari novo izgradili ili kakvi su to epohalni uspesi zaslužni za rast BDP-a koji nikako da se prelije u drastični rast našeg životnog standarda nego da bi čuo kakvo će vreme da bude sutra da bi znao može li da ore, seje ili bere letinu. Neretko je, umoran od svakodnevnog seljačkog rada zaspao pre objave prognoze vremena za sutrašnji dan tako da je uzalud slušao pozorišnu kritiku ili saopšenje Zavoda za statistiku.

​Radnička klasa zadovoljavala je svoje potrebe neposredno posle „Dnevnika“ gledajući Ligu šampiona ili najnoviju reprizu kultne serije snimljene pre 30 godina. Tek, oni koji su svojoj sujeti tepali da imaju probirljiv i istančan ukus okupljali su se oko televizijskih ekrana negde ispred ili čak iza ponoći. Kao da je noć intelektualna i kao da kulturnim elitistima ili, kako ih prozivaju izoštreno „kultur-fašistima“ to doba dana odlično da se smire i otvore prijem za nešto uzdignuto i nesvakidašnje, za nešto što nije rutina nego – umetnost. Tada mogu i da se pravdaju sami sebi da im drugi, manje kreativni, ne smetaju pošto sve oko njih mirno spava, samo trava nečujno raste u mraku.

​Ovaj omaž proređenoj i ugroženoj kulturi u televizijskoj programskoj šemi predstavlja jedno opravdanje moje skoro pa večite pospanosti u rano doba dana. Nikada se neću navići da ujutru budem čio, a istovremeno nikada sebi neću prestati da prebacujem što sam ustao kasno i izgubio dobar deo dana namenjen pametnim aktivnostima. Tako je jednog letnjeg dana prošle godine u moju kuću mladi poštar doneo jedan neočekivani paket iz Trebinja. Pošiljka namenjena meni prijatno me je iznenadila, a pošto sam ustanovio od koga je i šta je u njoj preostalo je samo da se prepustim čitalačkom uživanju.

​U pitanju je knjiga „Uzaludan trud“ vrlo nadarenog i po svemu vanrednog pisca Elisa Bektaša. Kao i njega samog, i knigu je veoma teško žanrovski razvrstati. Razmišljajući kako da je okarakterišem, mučio sam se dugo da bih na kraju sasvim odustao od tog ćoravog posla. Poduži uvod u ovaj skromni prikaz poslužio mi je da uhvatim zalet pre nego što kažem koju o knjizi. A na slovo o njoj sam se odlučio još posle svega nekoliko pročitanih njenih stranica. Imam utisak da me je svako slovo bockalo da napišem nešto, a svaka misao me je inspirisala na beskrajne asocijativne nizove bez kraja i konca.

​U najširem smislu, radi se o knjizi autorovih zabeleški o bogatom životnom iskustvu. Neredovne prilike, rat i poratni period, uticali su da je to iskustvo zaista raznovrsno i da je život hroničara sve samo ne rutina. Početak i veći deo knjige vezani su za rat, taj razorni i varvarski čin koji je ne toliko davno razorio Bosnu i Hercegovinu i to, izgleda, duh ljudi više nego zemlju iako se o ovom drugom mnogo više trubi sve vreme.

​Pisac se odmah bavi uzrokom rata. Samo na prvi pogled naivno iza tog pitanja stoji naivna teza „ko nas, bre, zavadi“? „Kako to da u jednoj gotovo idealnoj zemlji kakva je bila Jugoslavija odnekud na scenu stupe varvari i razore sve na šta naiđu“? Ali, izgleda da je takav pristup majeutički odnosno da samo služi kao mamac da uvede čitaoce u ozbiljnije razmatranje uzroka jednog moralnog ljudskog posrnuća koje je kolektivno. Ruski pisci, na sve one pohvale koje zaista zaslužuju u svojoj nenadmašnosti, imaju jednu osobinu koja mi ih pomalo i udaljava od sebe iako ih neizmerno volim. Oni vole da popuju i čitalac se, dok se nalazi u njihovom gotovo bezobalnom svetu oseća kao da je njihov mali i neuki đačić, a oni su negde iznad njega na katedri i autoritarno mu saopštavaju svoje zaključke koje crpu iz ogromnog iskustva. Bektaš počinje sasvim drugačije iako ima kod njega onoga što volimo i kod Duška Radovića „draga djeco“, ali to je više pripovedački zalet nego didaktički pristup. Naš pisac spušta se do najnižeg i najneobrazovanijeg čitaoca da bi ga uhvatio za ruku i poveo u svoj svet.

​Tako u prvoj priči on sam sebe krivi za početak rata. Zanimljivo je i to da on odlazi i korak dalje pa kaže da je za rat kriv on iz perioda kada je bio mali dečak. U jednom mirnom vremenu, u nekom industrijskom gradu kakvih je u doba izgradnje socijalističkog društva u zemlji bilo na desetine, a u Evropi na stotine, jedan mališan igrao se rata i poželeo da se nađe odistinski u jednom ratu. Neko je u detinjstvu maštao da odmah postane otac ili automehaničar, a mali Bektaš da postane ratnik. Neke sile, potpuno nevezane za njegov imaginativni dečji svet, ne toliko godina kasnije, potrudile su se da do rata i dođe i da se u ratu nađe i sam Bektaš, a on je kao dete naivno čitaocima već na startu „rešio“ tu dilemu i rekao da se ne muče dalje, on je kriv za sve!

​Ako bismo do kraja bili maliciozni, rekli bismo da je pisac ovim uputio izazov svima onima koji tvrde da je „dečja duša čista“, a posebno ljubiteljima literature Fjodora Dostojevskog i njegovih misli o deci.

Rat je prikazan onakav kakav i jeste u ovoj knjizi. Strašan, destruktivan, bez pravog pobednika i bez jasno ocrtane crno-bele podele. „Crno-beli“ može biti jedino Bektašev (i moj) Partizan i dalje ništa od toga! Otkad je sveta i veka ratove slikaju umetnici i književnici. Najbolja dela svetske književnosti poput „Ilijade“ ili „Rata i mira“ pripovedaju nam o ratu u centru pažnje svoje fabule. Negde je rat proizvod volje Bogova, negde je opisana čitava monumentalna ratna scena sa generalima koji vuku ogromne vojne jedinice poput figura, a negde je narod prikazan kao kolektivni junak ratnog zbivanja.

​Ono što je bitno u književnosti kada je reč o ratu nisu beskrajni podaci i cifre nego autorov odnos prema ratu i svojim likovima koje pokušava da izgradi suičavajući ih svesno sa izazovima tog vihora. Mnogi su pokušavali da pišu knjige o toj kolektivnoj psihozi i euforiji, ali je veliki broj njih ostao okovan nacionalnim narativima, školski i unapred podeljenim ulogama i stereotipima. Neki od tih autora jednostavno nisu mogli da u svojim pisanijima daju više od toga, dok su drugi sebe doživljavali kao nacionalne/nacionalističke radnike. Svejedno, ni prva ni druga skupina autora nisu postali književnici.

​Bektašev rat je svirep, surov, to nije rat za velike nacionalne ciljeve koji su proklamovani već rat da se spasi glava od onih drugih, a i ti drugi su isto takvi skupljeni od njihovih vođa da ginu ili da spašavaju svoju glavu tako što će ubijati prve. U prikazu rata nema mnogo uniformi niti nacionalnih simbola nego se radi o pukoj egzistenciji. Zima, sneg, studen, sumorno jesenje nebo, krv, pucnjava, scene su koje se lapidarno smenjuju da bi pisac skoro na svakoj stranici virtuozno napravio pripovedački obrt. U stilu Antona Čehova Bektaš ume da navuče čitaoca na tepih i da ga iznenadi izvukavši mu ga iznenada ispod nogu.

​„Rat kao rat, prost kao pasulj, a nepisiv kao orgazam“, to je definicija kojoj se nema šta prigovoriti i koja svojom jednostavnošću opisuje mnogo, ako ne i sve o ratu što bi jedan običan čovek trebalo da zna. Tek posle svakodnevnih muka takvog jednog čoveka i njegove okoline sa ratom mogu se novim generacijama pod nos podneti mape sukoba i teritorije osvojene ili izgubljene u ratu. Ali, školski sistem, a još više institucija kolektivno pamćenja služe da se upravo obrnuto radi.

​Kada se čitaju te stranice o ratu neminovno je da su nam u glavi pitanja univerzalne prirode na temu šta je to što od čoveka preko noći i bez ikakve najave napravi monstruma? Nije Bektaš u svom pripovedanju otišao toliko daleko da nam prikaže onolike bande monstruma, a nije mu to ni bila namera. Ali, još jednom se vratio da nam ispriča u dva primera kako je do rata došlo. Dakle, on je u slaganju slika u ovoj knjizi napravio jedan zaista hvale vredan trud i za čitaoca neobično koristan zahvat. Prvo je opisao „uzrok“ rata smešten u naivnu dečačku želju za sukobom, zatim nam je pokazao pravu prirodu rata u kome je buktao i kome se našao da bi na kraju tog kruga upoznao čitaoca sa zaista interesantno nađenim pravim uzrocima puškaranja.

​Oba primera su zaista slučajna i teško da ih je iko mogao primetiti bez izoštrenog oka za takve stvari. Na prvi pogled niko ih ne bi povezao sa košmarom koji je usledio. Prvi slučaj tiče se neke ekskurzije gde je, naravno, sticanje seksualnog iskustva jedna od osnovnih misli tinejdžera. Međutim, na toj ekskurziji đacima je prikazan stravičan dokumentarni film o užasima „Jasenovca“. „Da li je posle „Aušvica“ moguće pisati poeziju“, pitao se filozof Teodor Adorno. Bektaš se ništa nije pitao, samo je ustanovio da posle vizuelnog iskustva „Jasenovca“ dobar seks svakako nije moguć.

​Drugi primer je tako plastičan da bi ga postmodernisti, bez ikakve neiskrene pretenzije, mogli nazvati svojevrsnim hipotekstom. Priča o tupavom redovu JNA Redži ironično je od samog Bektaša nazvana „romančićem o ratu“, a kada se pročita taj „romančić“ od svega nekoliko stranica vidi se da je on suština onoga što autor želi da nam kaže.

​Vojnik Redža u neka mirna vremena dolazi u kasarnu u Suboticu i tu se otkriva sva njegova nesreća i nesreća jedne zemlje koja se trudi da bude uvažena i da emancipuje svoje građane uništene ili vekovnim ropstvom ili vekovnom zatucanošću, ali, kao što se vidi u Bektaševom kazivanju, na kraju ne pobeđuju ona ni njena namera nego večita Redžova tupavost i samoživost.

​Kroz ono što u nekoliko stranica pisac daje o Redži, mi saznajemo da se ta jedinka teško može nazvati čovekom. U pitanju je lik sveden na animalne nagone. Njegov apetit je rableovski nezasit. Uvek je gladan i uvek nešto jede. Na pitanje drugih da li se ikada najeo, Redža nam priča da jeste jednom i to kada je na ispaši zajedno sa ostalim čobanima čuvao ovce, pa je iznenada zagrmelo, a njega ni nevreme nije sprečilo da nastavi da jede i pojede sve što su svi zajedno pripremili.

​Takav jedan lik, dakle, ne pisci raznih nacionalnih programa i memoranduma, kreatori budućeg genocida i čega sve ne, ljudska je osnova i vertikala ovog rata. On je njegov nosilac i njegovo gradivno tkivo. Potpuno razotkriven je Redžo na vežbi prve pomoći u vojsci kada ga pitaju kome će pomoći ako vidi nekoliko ljudi koji krvare, a on odgovara „prvo ću ih pitati ko je koje vjere“. Teško da osoba kao što je Redžo išta zna o bilo kojoj veri, sem o blagoutrobiju, ali prvi višestranački izbori u nas, a i kasniji događaji pokazali su da su ovakve jedinke u ogromnoj većini.

​Posle ovakvog jednog razjašnjenja svako ko imalo duše ima čak i bez ikakve istorijske literature o poslednjem ratu (ili poslednjim ratovima) doživljava katarzu. Ovo je, na neki način, tačka na rat u ovoj knjizi, iako se i kasnije autor vraća ratu, čak i kada govori o danima provedenim u Beogradu, gde maestralno primećuje da je nekada ničeovski robustan i snažan jezik tog grada jedva opstajao i da ga je on „jedva dohvatio“ kada je došao tu da živi. Ko zna, možgda bi današnji jezik Beograda Bektašu bio potpuno nerazumljiv i možda bi samo konstatovao da je ondašnji, pravi, jak, muskulaturan jezik doživeo svoj potpuni kraj?

​Ratu se u drugom delu knjige Bektaš vratio najviše u priči „Sedmorica protiv Tebe“. Tokom priče naslov pozajmljen iz antičke tragedije pretvara se u „Sedmoricu protiv tebe“ pošto glavnom liku dolazi sedam likova u san, a tih sedam likova, zapravo je on iz sedam različitih perioda života. Braneći se od svoje prošlosti, on konstatuje da nije on otišao u rat nego je rat prosto došao po njega.

​Drugi deo knjige bavi se, međutim, pretežno drugačijim temama. U centru pažnje je Zenica, industrijski centar i gravitaciono jezgro srednje Bosne. Grad koji je u periodu izgradnje zemlje sredinom XX veka pružao priliku da se siromašni radnici uzdignu i da nekako započnu novi život za koji se verovalo da će biti bolji. Sama priroda i pisca i knjige nije takva da čitamo u zapisima o Zenici o „plamenim zorama“ i o tome „kako se kalio čelik“, makar to bio i lokalni FK Čelik. Nema u tim zabeleškama o stvarnosti jedne industrijalizacije ničeg od hvalospeva i oda. Sve je na rubu elegije i ironije, kako se kome sviđa.

​Likove koje nam Bektaš daje u tim svojim kratkim i ubojitim pričama su gotovo biološki naslednici Salka Ćorkana iz „Na Drini ćuprije“ Ive Andrića. Kao da se Salko ovaplotio u tim ljudima i kao da je od višegradskog bekrije postao radnik u rudniku ili nekom preduzeću koji slobodno vreme provodi u nekoj birtiji, uz čašicu i razmatranja o jugoslovenskoj svakidašnjici onog doba.

​Kao što je ova knjiga takva da se ne da žanrovski definisati, što rekosmo i na početku ovog prikaza, tako je i pisac neuhvatljiv stilski. Rečenica Bektaševa je laka, lapidarna, razigrana, zanatski dovedena do savršenstva, jednom rečju majstorska. Sa jedne strane, umetnik pokušava da bude šaljiv i opor, a sa druge je nekako tugaljiv i prosto tera čitaoce ponekad na sažaljenje nad sudbinom likova koje opisuje.

​Tako neuhvatljiv pisac je uspeo da pobegne od jednog stereotipa koji je mnoge domaće autore učaurio u baštinu jugoslovenskog „crnog talasa“ na filmu. Najpre da kažemo da je za nas „domaći autor“ autor koji stvara na našem jeziku, sada politički razgranatom na četiri nezavisna, a zapravom lingvistički istom jeziku. Nasleđe „crnog talasa“ odvodilo je svaki istinski autorski i umetnički pristup domaćoj stvarnosti u blato i prikaz životnih prilika autsajdera modernizacije i industrijalizacije. Koliki je zaista veliki uspeh i doprinos „crnog talasa“ upravo pokazuje činjenica da on ima mnogo epigona. Ali, svi epigoni su u osnovi dosadni.

​Zato je Bektaš bežao u slikanju svoje Zenice od toga i zato je njegov prikaz jednog grada koji je dušu dao za ponavljanje jedne te iste priče originalan i posve drugačiji. I zato je „Uzaludan trud“ za čitaoce pre sve nego uzaludno bačeno vreme.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI