Azbuka prosečnog Grobara

Ne mogu da kažem koja je prva utakmica Partizana koju sam gledao. Otac koji me je na tu utakmicu odveo nije u potpunosti siguran, jer je to čovek koji je svojevremeno sa pokojnim bratom, mojim stricem bio deo inventara stadiona JNA. Bukvalno decenijama nisu propustili utakmicu u Beogradu. Tako da im ta prva utakmica na kojoj sam ja bio, nije predstavljala neki poseban događaj. To je samo jedna u beskrajnom nizu utakmica koje ću gledati, bila je logika mog oca.

Ispostaviće se da je bio u pravu.

Ali je pogledom na raspored sezone za tu godinu suzio izbor na neku od utakmica:

Partizan – Budućnost; Partizan – Vojvodina ili Partizan – Sarajevo.

Jeste, insistirao sam da pokuša da se seti i ovo je nešto najbliže do čega smo došli.

U principu to moja prva utakmica nije toliko bitna, bitno je sve ono što je usledilo nakon toga.

Kao što rekoh to je bio period kada smo otac, stric i ja bili redovni posetioci utakmica našeg kluba.

Iako sam bio baš, baš mali, sećam se kakav je to ritual bio.

Stric koji je voleo da popije koju više, a nije baš imao naklonost svoje supruge za to da kako bi rekli komšije Hrvati „smrdi po vinu ili rakiji“, je uvek insistirao na tome da se krene barem dva sata ranije kako bi se našlo mesto. Složićemo se da je u to vreme poseta stadionima bila mnogo veća, ali ako se uzme u obzir da smo u to vreme živeli samo dve autobuske stanice daleko od stadiona zaista nije bilo potrebe da se zauzima mesto na stadionu.

Međutim, ispostaviće se da Gagi nikada nije imao u planu da zauzme mesto na stadionu već u kafani u blizini stadiona. Ćale, koji je već tada rekao zbogom alkoholu, je bio najveća žrtva tog rituala.

Stric je cevčio vinjak i poneko pivo od kojih je uvek bilo interesantno ono poslednje „s nogu“, ja sam morao da pojedem pljeskavicu dok se ćale smarao kiselom vodom i kafom i sokovima.

Vreme je prekraćivao gledanjem listića sportske prognoze. Stric je kao svaki današnji kladioničar bio u fazonu: „Što si to igrao? Pa, nema šanse da Osijek dobije Slobodu­“ i slične mudrolije današnjih kladioničarskih mrsimuda.

Kada bi promili alkohola u krvi mog strica dostigli potreban nivo lagano se kretalo uzbrdo prema južnoj tribini. Tada se još moglo naleteti na „tapkaroše“, prodavce kabanica za slučaj da počne kiša i čuvenih prodavaca novina za sedenje. Ono čega se sećam, a što mi je posebno krivo jeste jedna tezga koja se nalazila na platou ispred Juga na kojoj su se na dan utakmice mogli kupiti kojekakvi suveniri u vezi kluba i utakmice. Tako je tu bilo šalova, privezaka, ali i platnenih kapa sa obeležjima kluba. Kako našeg, tako i klubova protiv kojih se tog dana igralo.

Iskreno, jako mi je krivo što se niko od ove dvojice starijih nije setio da kupuje i te kape protivnika, jer bi to danas zaista bila lepa uspomena na jedno davno vreme. Ali, ko se tada nadao da protiv nekih klubova Partizan više nikada neće odigrati utakmicu. Iako svi igraju Prvu ligu, samo u drugim državama.

Kada bi se prošlo pored te tezge „zalomilo“ bi se desno i ušlo na jug.

Ulazi „L“ ili „K“ prva dva do istočne tribine, tu se godinama dolazilo.

To su ujedno i bila prva dva slova koje sam nesvesno napisao. Svaki put kada bih kao klinac nešto crtao, a to nešto je u 90% slučajeva imalo veze sa fudbalom, crtao bih ili moje viđenje akcije gola Partizana ili tribinu na kojoj smo nas trojica i ulaze na tribinu na kojima piše „L“ ili „K“ u zavisnosti gde bi nas ruka umetnika smestila. Da sam znao da crtam bez problema bih nacrtao i „Čika Brku“ sa etikete Jagodinskog piva koje je stric ispijao pre utakmice. Međutim, kako nikada nisam znao da crtam, u gomili Čiča Gliša i nespretno nacrtanih lopti, jedino smisleno su bila ta dva slova.

Kao što rekoh od svih stvari koje ne umem da uradim najviše ne umem da pevam i crtam.

Ali, da umem ovo drugo mislim da bih do detalja nacrtao stadion kako je izgledao tada. Sa sve legendarnim tunelom iz kog su izlazili igrači i koji mi je zaklanjao pogled kada odlučim da gledam utakmicu držeći se za ogradu iz prvog reda.

Apsolutno sam siguran da sam sa tog mesta pogledao najviše utakmica do sada.

To je bilo mesto sa kog se uklizavanje Dragana Mancea nakon postignutog gola moglo najbolje videti, samim tim to je i najbolje mesto na svetu.

Kasnije, kada sam porastao i počeo sam da odlazim na utakmice na ova dva ulaza sam išao na derbije i evropske utakmice.

To je mesto sa kog se moglo videti koliko se tresla prečka posle udarca sada nažalost pokojnog Dejana Čurovića u derbiju. Takođe moglo se videti kako Brnović na istoj toj utakmici ispred Milojevića glavom ubacuje loptu u mrežu. Par godina kasnije se mogao videti i projektil Vasiljevića za 3:1 u revanšu polufinala Kupa protiv Zvezde. Mogao se lepo videti i gol Rašovića protiv Njukasla. Gol Kežmana za 2:1.....

Ali.... mogao se videti i evrogol Krupnikovića i čini mi se gol Prosinečkog narodski rečeno sa Autokomande.

Za razliku od velikih utakmica, one takozvane manje sam u to vreme gledao smešten ispod semafora bliže ulazu „J“. Tako sam imao sreću da imam najbolju moguću poziciju sa koje se mogao videti po mom skromnom mišljenju jedan od najlepših golova koje sam video. Treći gol Partizana u prijateljskoj utakmici protiv Dandi Junajteda u režiji Saše Ćurčića. I dan danas jasno vidim kako lopta odskače i kako je pošto se podigla nekih tridesetak centimetara Đani poklapa poluvolejom i šalje ka golu. Bio sam na takvoj poziciji da imam utisak da nije bilo mreže na golu da bi lopta doletela do tribini, pogodila me u glavu i ubila na mestu. Srećom mreža je bila na svom mestu.

Kako je vreme prolazilo, došlo je vreme za smenu generacija. Tako sam baš kao i u pesmi Grupe JNA kada sam mogao da se svrstam u takozvanu „Old school“ grupaciju prešao na istok.

Ulaz „N“. Međutim nisam se dugo zadržao tu, dolaskom Juniora iz čisto praktičnih razloga kao što su bliži parking, manja gužva samim tim brže i lakše napuštanje tribine koja ima samo dva izlaza. Tako smo do pojave „Zabranjenih“ bili na ulazu „R“.

Za razliku od mog oca ja znam utakmicu koju je Junior prvu pogledao.

Partizan – Šerif koja je završena pobedom našeg tima 1:0 golom Odite.

Koliko je utakmica bila interesantna dovoljno govori činjenica da je klinac posle nje počeo da koristi izraz „Pade bata“ kada vidi utakmicu na televiziji. Zaista, ništa se nije desilo u tih devedeset minuta utakmice što bi ostalo u pamćenju osim valjanja igrača po terenu.

Ipak, ulaz „N“ će mi ostati u pamćenju i po tome što sam imao priliku da posle mnogo godina video uklizavanje u stilu Dragana Mancea.

Naime, u sklopu akcije „Dan koji ću pamtiti“ Junior je sa gomilom klinaca izašao na teren zajedno sa igračima. Igralo se protiv Vojvodine, a mi smo izgubili 0:1. Rezultat nije bitan.

Kako se klinac tokom odrastanja naslušao priča o Draganu Manceu samo istrčavanje sa terena je predstavljalo jedinstvenu priliku da prilikom prolaska pored korner zastavice na jugoistoku stadion ukliza kao legendarna devetka. Sada, mnogo godina kasnije kada razmišljam o tom našem razgovoru pre nego ćemo krenuti na stadion, shvatam da je to u stvari bila scena iz „Petparačkih priča“ kada Kristofer Voken mladom Brus Vilisu predaje očev časovnik. Zbunjeno dete koje gleda u budalu i sluša šta mu ovaj govori.

U svakom slučaju, klinac je izašao na teren držeći Aleksandra Lazevskog za ruku.

Kada su zajedno sa igračima pozdravili publiku klinčurija je potrčala ka tunelu.

Naravno da se zaleteo, uklizao na kolenima sa podignutim rukama, brzo skočio i nastavio dalje.

Sve se desilo jako brzo, sve. Osim činjenice da sam plakao do nekog sedamdesetog minuta utakmice što sa zaustavnim vremenom u prvom i poluvremenom daje u ukupnom zbiru nekih sat i po ronzanja na tribini.

I kao što rekoh, sa ulaza „R“ smo otišli kada smo prisustvovali bukvalno bratoubilačkom ratu zaraćenih frakcija ispred ulaza na tribinu, što mi zaista nije bilo potrebno sa malim detetom.

Ulaz „D“ se pokazao kao konačno rešenje. Pored svih pogodnosti koje daje u smislu da se lako može ući i izaći sa tribine tu je i ekipa koja dolazi i koja je svakom godinom sve veća.

Iskreno se nadam da ću poživeti dovoljno dugo da ova pozicija bude ta sa koje ću pogledati najviše utakmica voljenog kluba.

I tako od L, K, J preko N i R dođosmo do slova D.

Obišao sam ceo krug prateći slova koja je neko davno ispisao.

Neki vid azbuke ili abecede prosečnog Grobara u najboljim godinama.

P.S. Ipak jednu od najdražih utakmica, verovatno među pet najdražih utakmica u Humskoj nisam gledao ni sa jednog od ovih ulaza. Štaviše nisam je odgledao sa tribine, već sa platoa ispred severne tribine kada smo pobedili Voždovac 2:1 na putu do najdraže duple krune osvojene ikada.

Foto: Živorad photo

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI