Kada se pročita ovakav naslov teksta, za koji se zna da je vezan za NBA, prva osoba koja bi vam pala na pamet je MJ. E, nije on. Pipen? Ne. Rodman? Nope. U pitanju je lik koji je malo traga ostavio u franšizi koja bi bila trofejna u NBA isto koliko i Crnokosa iz Kosjerića da nije gore pomenute trojke i još ponekih, ali o njima drugi put. U pitanju je Džimi Batler. No, da ne bih preskakao odmah do Bulsa, da krenem od početka, jer je on i poenta zašto uopšte i pišem ovo.

Rođen u Hjustonu 1989, i dok je bio mali otac napušta i njega i majku, što u principu u zajednicama poput takvih u Americi, posebno u crnačkim i nije nešto čudno, jer kada se pobroje svi igrači u NBA, malo njih može da se pohvali sa tim da imaju oba roditelja. Mnogi od njih se, kada dođu do nekog dostignuća (sam ulazak u NBA preko drafta, prva high scoring utakmica, osvajanje titule, pojedinačnih nagrada) uglavnom zahvaljuju majci. On ni sa tim ne može da se pohvali jer ga je sa njegovih 13 godina majka bukvalno izbacila na ulicu rečima "I don't like the look of you. You gotta go." Od momenta kada je izašao iz kuće život mu se neko vreme svodio na to da je išao od druga do druga gde je znao da prespava po nekoliko noći i tako bukvalno čekao dan kada će završiti na ulici jer će sve kredite ispucati ili će se majka smilovati da ga pozove nazad. Sudbina ga je odvela na neko vreme kod druga koji se zove Džordan Lesli, drugarstvo koje će mu na kraju i ceo život promeniti. Džordanovi roditelji, koji su pored njega imali još šestoro dece, dozvole da Džimi prespava kod njih par noći kao Džordanov gost. Kada je par dana prošlo i takoreći vreme isteklo,  jedan od braće zamoli roditelje da Džimi  prespava još par noći kod njih, ovaj put kao njegov gost. I tako, kada se ta priča nastavljala na duži period, Mišel i Majkl naprave svojevrsni dogovor sa Batlerom da ostane koliko god želi, ali uslov za to su da bude uzor klincima u kući i da popravi ocene. Naravno da je sve to uradio.

Košarka tu dolazi u prvi plan. Postao je kapiten tima srednje škole, pokazivao sjajne partije ali nije bilo koledža koji su pokazivali interesovanje za njega. Obzirom da samim tim nije ni imao mnogo opcija, upisuje Tyler Junior College gde postaje prva zvezda tima i prvi strelac. Ubrzo stižu "ponude" od pojedinih "pravih" koledža. Odlučuje se za Zlatne Orlove iz Viskonsina, gde prve godine kada nije bio u prvom planu i u prvih 5 ima svega 5.6 poena po utakmici. Narednih godina je kao i za sve do sada predanim radom i trudom postizao, pa dostiže prosek od 15.7 poena, 6.1 skokova, 2.3 asistencije i 1.4 ukradene lopte u proseku. To ga je lansiralo u prvu rundu drafta 2011. godine.

"Njegova priča je najneverovatnija koju sam čuo za sve ove godine koliko se bavim košarkom.  Toliko puta u životu je bilo namešteno da padne, i svaki put se izdigao još više iznad toga. Kada pričate sa njim možete da osetite koliko ima nečega velikog u njemu." Rekao je jedan od NBA generalnih menadžera te 2011. pred draft.

Kao 30. pika biraju ga Chicago Bullsi, franšiza poznata po najvećem ikad. Naravno, sa velikim planom za njega, da se vrate dani slave, ali ko njih zna, znao je odmah da ta priča neće otići daleko. Ekipa kao ekipa nije bila loša. Imali su budućeg najmlađeg MVP u istoriji Derika Rouza, Denga, Hamiltona itd. Džimi se te prve sezone nije mnogo ni naigrao. Odigrao je 42 utakmice u proseku po 8.5 minuta, beležio 2.6 poena i 1.3 skoka. Napornim radom (a kako i drugačije) sledeće sezone igra u proseku 26 minuta, diže prosek i u poenima na 8.6, skokove na 4 i asistencije na 1.3. Te sezone dolaze do plejofa gde prolaze Netse, ali  ispadaju od budućeg šampiona Majamija.

2014-2015 je sezona koja ga je digla u visinu. Postaje igrač meseca oktobra i novembra, biva izabran na All Star, a u Playoffu ispadaju od Klivlenda nakon prolaza nad Milvokijem. Biva izabran u igrača koji je najviše napredovao, i time biva prvi igrač u istoriji Čikaga kome je to pošlo za rukom. Prosek 20 poena, 5.8 skokova, 3.3 asistencije i 1.9 ukradenih lopti po utakmici.

2015-2016. Sezona gde potpisuje ugovor na 5 sezona vredan 95 miliona dolara i sezona za obaranje rekorda. 3. Januar 2016 - obara Džordanov rekord tako što daje 40 poena u prvom poluvremenu protiv Toronta. 14. Januar - obara lični rekord i daje 53 poena Filadelfiji. Biva pozvan na All Star, ali povreda ga sprečava da učestvuje u istom. 2. April - prvi tripl-dabl u karijeri. 28 poena, 17 skokova i 12 asistencija protiv Detroita. Prosek 20.9 poena, 5.3 skokova, 4.8 asistencija i 1.6 ukradenih lopti u sezoni.

Da se ne bi sada ovo nabrajanje sezonu po sezonu svodilo na čistu statistiku, prebacujem se odmah na trejd, gde ga diletanti iz Čikaga iz samo njima poznatih razloga u junu 2017. šalju u Minesotu za cirkuzanta broj 1 u NBA Zeka Lavina, Krisa Dana i pravo na 7. pika drafta te godine (Markanen). Došao je u vrtić sa neiživljenom decom punom pažnje, istripovanim da su zvezde, Karl Entoni Taunsom i cirkuzantom broj 2 u NBA Endru Viginsom. On je nastavio sa svojim standardnim partijama koje je preneo iz Čikaga, ali neiživljeni klinci nisu želeli nekoga ko će im biti uzor već im je Leteći cirkus Minesota Timbervulvsa odgovarao onakav kakav je bio. Čovek je vapio za trejdom, gde je bez pardona to i pokazao treningom kada je bukvalno doživeo mini nervni slom otvoreno prozivajući dvojicu zvezdica kako se ne trude, a i predsednika košarkaških operacija kako ne može da pobedi bez njega. Naravno, to je bio plan da ga napokon trejduju jer je želeo da im se smuči bar upola onoliko koliko su oni i njemu.

Sledeća stanica, Filadelfija. Tim i grad gde je on potajno i želeo da ode, ali ispostavilo se da će proći za nijansu bolje nego u Minesoti. Tu ga je sačekao Embid, lik koji pred utakmicu otrese dva burgera i koka kolu i Simons, plej koji ne šutira trojke. Hemija je delovala daleko bolje, on se podredio timu, ostao blizu svog proseka od 18 poena po meču i u plejofu prolaze Bruklin, a potom ispadaju od budućih šampiona iz Toronta.

Na leto 2019 dolazi do velikog trejda između četiri tima gde Jimmy Buckets završava u sunčanom Majamiju kod Dragića i Spoelstre. Da ne zaboravimo velikog Peta Rajlija, predsednika koji je u njemu video lidera tima. Ispostavilo se da je kao i uvek Rajli bio u pravu. Da sada ne bih pisao kako je cela ova sezona (bila, ne ponovila se) tekla, svi znamo kako se završila. Tako što ih je direktno on uz pomoć Dragića, Adebaja, Hiroa i ostalih odveo prilično neočekivano do finala sa Lebronom i Dejvisom gde su poraženi, ali i gde je skoro celu finalnu seriju čovek igrao sam. Ostaće zapamćena konferencija nakon koje Batler ustaje sa stolice i bukvalno kao da su ga prikačili na elektrošokove odlazi sa iste na relaksacionu masažu kako bi bio spreman za sledeću utakmicu na kojoj je postigao 35 poena, 12 skokova, 11 asistencija i 5 ukradenih lopti i time postao jedini u istoriji koji je to postigao. Postao je i šesti igrač u istoriji sa višestrukim tripl dablom u finalima NBA, a i jedini igrač pored Lebrona u istoriji koji je bio vodeći u 5 najbitnijih statističkih kolona u svom timu.

I šta sada? Ništa. Kaže čovek, spremaju se za novu sezonu, trenira kao pobesneo. I, sve je to počelo tako što ga je majka pre 18 godina izbacila na ulicu jer joj se nije svidelo kako izgleda. Da li ovo ima veze sa sudbinom? Možda. A, sa napornim radom i predanošću? Da, to svakako. Poenta priče je da ako istrajete u onome što radite i radite naporno, kad tad će se isplatiti. Treba i sreće u tome, naravno. Ali, karma sve vrati na svoje.

E, da. Batler je u kontaktu i sa tom majkom koja ga je izbacila na ulicu. A, i sa ocem koji ga je napustio kada je bio mali. Kaže da im ne zamera i da se vole.

Život piše romane.

A, po ovom romanu bi blokbaster mogao da se snimi. I to kakav.