Put beznađa

Veseli četvrtak

Dugo je čekala ova pesma da dođe na red. Nekako je uvek bila tu, ali su neki detalji, utakmice, godišnjice iskakale u prvi plan svakog narednog četvrtka. Međutim, kako je ono što me ovom pesmom vezuje za naš klub uvek aktuelno nije bitno kada će doći na red. Očajne uprave su uvek tu.

Jeste, u pitanju je pesma „Put beznađa“ novosadskog benda „Ritam nereda“.

Ko je čuo pesmu verovatno je svestan zašto. Ko nije neka je posluša i posle stiha:

„Dugo su te vodili slepci“ sve će mu biti jasno. Jeste, ovaj stih bi mogao da se primeni i na našu državu, ali ovde ipak pišemo o vezi Partizana i pesama.

Još ako posluša stih koji sledi i koji u celini zvuči ovako:

„Dugo su te vodili slepci, dugo su mutavi pričali“, svakom poštenom Grobaru pred očima će se stvoriti Dragan Đurić, od milošte Mutavi.

I zaista, veličina kluba, naročito fudbalske sekcije (poslednjih godina svaka od sekcija JSDP) se ogleda u tome da uprkos činjenici da je većinu vremena vođena od strane slepaca, ipak i dalje postoji. U razgovoru koji je kolega Luka uradio na ovom portalu sa legendarnim Milutinom Šoškićem moglo se pročitati da i sam Šole govori kako 1966. Partizan nije imao upravu koja bi bila kadra da načini taj poslednji korak ka osvajanju titule evropskog šampiona.

U knjizi Miloša Šaranovića izdatoj povodom 75. rođendana našeg kluba, svaki od igrača legendarne generacije Partizanovih beba istakao je istu stvar, da je uprava glavni krivac za poraz u briselskom finalu.

Jeste, bili su dovoljno sposobni i imali su viziju da unajme najboljeg trenera koji je hodio ovim prostorima, skupili su verovatno najbolju generaciju igrača koje je nosila crno-beli dres. Sve su uradili kako treba, ali opet nisu imali znanja i mudrosti da načine taj poslednji korak.

Kasnije je bilo nekih genijalnih poteza uprave kao što je zamena Santrača za golobratog mladića iz zemunske Galenike po imenu Dragan Mance. Dovođenje Milka Đurovskog, Kataneca, ali je onda nedostajao neki iskorak u Evropi. I uvek je nešto nedostajalo. Jedini put da sam imao utisak da se radi nešto stvarno pametno, smisleno, nešto sa vizijom, je bila ona sezona kada je za trenera doveden Ivica Osim koji je trenirao momke poput Mijatovića, Vujačića, Jokanovića, Novaka…. Nažalost, nikada nećemo saznati koliki bi bio domet te generacije, jer je tada nedostajalo pameti svuda okolo. Zbog rata koji je izbio na prostoru bivše SFRJ, ta generacija nije imala priliku da pokaže šta može, a utisak je da je mogla mnogo. Da li je potrebno da nabrajam sve gluposti naših uprava od tog momenta do danas?

Evo samo nekih.

Rasprodaja čitave generacije, sjajne generacije napomenuo bih, koju su činili Kralj, Ćirić, Milošević, baš pred ukidanje nepravednih i ničim izazvanih sankcija. Sportskog dela sankcija i izlazak na megdan tadašnjoj Kroaciji, koja je bila nešto što i komšinica u ovo vreme samo tri puta gore. Za razliku od komšinice, Kroacija nas je odučila od fudbala i nanela jedan od verovatno najtežih poraza u našoj istoriji.

Da li je potrebno napomenuti da u vreme vladavine gore pomenutog Đure Mutavog nismo imali ekipu sposobnu da pobedi jednu utakmicu u grupnoj fazi evropskih takmičenja? Da smo pored svih prodaja igrača, vrlo dobrih igrača, igranja Evrope uvek i konstantno bili na petnaest miliona duga.

Da nam je uvek za taj iskorak u Evropi ili čak plasman u Ligu šampiona nedostajao igrač ili dva.

Tako smo LŠ napadali sa Pjer Bojom, Grubješićem ili bez napadača u ekipi.

Zato što slepci nisu hteli da daju nekih 500k za igrača koji bi doneo sedam miliona klubu.

I tako je do dana današnjeg. Slepci nisu sposobni da obezbede novac, a svoj koji bi uložili nemaju.

Jednostavno su tu da bi primali masnu platu i isisavali pare iz kluba.

Ali….. kao što pesma o kojoj pričamo kaže:

„Doći će dan kada ćeš sam krenuti put beznađa,

Želeći da kao nikad do sad pobediš sam“.

I to se desilo tri puta u poslednjih dvadeset godina.

Godine 2003. imali smo, ako ćemo realno da pričamo, mnogo slabiju ekipu nego sezonu ranije. Iz kluba su otišli fenomenalni Zvonimir Vukić i Danko Lazović. Kao trener je doveden Lotar Mateus. Kao igrač je doveden Taribo Vest, ali i Poljak Žonsa između ostalih.

Ispostaviće se da je Lotar Mateus samo tada uradio nešto dobro u trenerskoj karijeri.

Uspeo je „utegne“ momke do maksimuma. Da posle 0:1 u Beogradu, pobedi istim rezultatom Njukasl u gostima i plasira se u Ligu šampiona. U grupnoj fazi smo bili ravnopravan rival osvajaču pehara te godine, finalisti Lige Evrope i jednom Real Madridu.

Nađ i Duljaj su mleli, Kralji i Đorđe Pantić branili sve što je moglo da se odbrani, Sale Ilić komandovao kao i uvek, a Andrija Delibašić učačkao tri gola. Grupu smo završili bez poraza u Beogradu i sa tri nerešena rezultata uz večni žal za šansom Saleta Ilića protiv Madriđana u devedesetom.

  1. Slična priča. Trener Stanojević ostavljen bez pojačanja. Pardon, uprava mu je dovela Radišu Ilića kao golmana. Tačnije, on je bio jedini igrač za kog su platili obeštećenje od fantastičnih 30 000 eura.

Međutim, opet samo ludilom trenera i igrača na terenu, opet posle penala, plasirali smo se u Ligu šampiona. Doprinos uprave tom poduhvatu je bio ravan nuli, što se pokazalo u grupnoj fazi.

Naravno da nisu nikoga doveli i da smo svih šest utakmica lagano izgubili.

I konačno sezona poznata kao „Tango smrti“.

Izvinićete, ali setimo kako je ta sezona počela. Ispadanjem od Zagleblja ili tako nekog egzotičnog kluba iz Poljske. Vraćanjem trenera kog je ista ta uprava oterala par godina ranije na klupu.

Međutim, desilo se nešto neverovatno te sezone. Dan danas ne znam kako se omaklo da se dovede Leonardo. Igrač koji je uz Đurđevića i Evertona činio trio kakav je bio Žuka-Moreira-Diara.

Tačnije trio koji je pravio razliku. Svi su bili dobri, cela ekipa, ali Leonardo je bio igrač sposoban da sam reši utakmicu kada nikome nije išlo. U samom početku Nikolićevog mandata donosio je važne bodove jedinim golom u Gornjem Milanovcu, pa golom u derbiju. Posle derbija ekipa je, kako bi se reklo, kliknula i mlela sve pred sobom. Sezona se završila kako se završila. Dupla kruna, ludilo, slavljenje mesec dana duple krune Partizana.

I tada se pokazalo kako je jedino moguće u trenutnim okolnostima da Partizan osvoji titulu.

Posedovanjem dovoljno dobre ekipe da svakom, ali bukvalnom svakom rivalu spakuje barem tri gola.

Kada nam ponište jedan ili dva da ipak imamo jedan na kontu. Ili da se podigne i izjednači posle gola iz gol auta. Od te godine do danas nismo bili ni blizu posedovanja takve ekipe, jer kao što se može pretpostaviti uvek je nedostajao taj jedan ili više igrača na kritičnim pozicijama. Da ne pričamo o tome da je finansijsko stanje u klubu katastrofalno i da je eventualno čupanje od gašenja najviše zasluga trenera koji je stvorio igrače spremne za višemilionslu prodaju, a ne uprave.

I na kraju aktuelni momenat.

Ostali smo bez Evrope i titule već u septembru. Zašto?

Nećete verovati, nismo imali desnog beka, napadača i još par igrača koje smo mogli da nađemo bez problema, samo da je postojala namera.

Od momenta kada smo ispali iz Evrope i izgubili titulu prodalo se sve što valja, dovedeno je nekih šest-sedam igrača. Za deset dana se igra derbi. Taman toliko trener Aleksandar Stanojević ima da uigra praktično novi sastav i pokuša da pobedi komšije.

Ako je verovati tradiciji, on je sposoban da to i uradi. Ali, nikada do sada nije bio u ovakvoj situaciji.

Naravno, ako izgubi, on će biti jedini krivac, jer je, pazite sad, uprava uradila sve što je do nje.

Bez obzira na sve, nadam se da će Parni valjak još jednom KRENUTI PUTEM BEZNAĐA!!!!!!

Za kraj poslušajte pesmu o kojoj ste čitali 😊

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.