Neću da radim za dolare

Veseli četvrtak

Bilo bi previše da još jedan četvrtak upropastim pisanjem o ljudima koji realno nemaju nikakve veze sa Partizanom, a koji se nalaze u upravama naše dve najveće sekcije. Bez obzira što, ponoviću ovo hiljaditi put, zahvlajujući njihovom radu koji za cilj ima dodvaravanje velikom vođi, lagano klizimo ka gašenju JSDP, oni ne zaslužuju da opet pišem o njima. Barem ne ovog četvrtka.

Ovaj tekst biće posvećen ljudima koji za razliku od njih žive za Partizan i koji su se u jednom momentu svojih karijera odrekli mnogo boljih finansijskih ponuda i zaigrali u crno-belom dresu.

Probaću da navedem ove neke od Grobara na koje pomsilim svaki put kada čujem stihove pesme „Neću da radim za dolare“ benda KUD Idijoti.

Momčilo Moca Vukotić.

Legendarni kapiten, do skoro igrač sa najviše odigranih utakmica u dresu našeg kluba.

Jedan od razloga zašto je bio rekorder je i taj što je samo jednu godinu proveo igrajući van Humske.

Pravi razlog Mocinog povratka sam saznao u knjizi „Samo jedan je Partizan“, ali i slušajući pre nekoliko dana izglaganje Miloša Šaranovića autora malopre pomenute knjige.

Moca je te godine igrao u Bordou i to vrlo dobro. Za razlliku od Moce i njegovog novog kluba Partizanu nije išlo naš najbolje. Tačnije, pretilo je ispadanje u drugu ligu. Do toga bi verovatno i došlo da pomoćni trener FK Partizan u novogodišnjoj noći nije pozvao Mocu i zamolio ga da se vrati, jer će ako to ne učini njegov klub (jer može da postoji samo jedan klub na svetu celom) više neće igrati elitno takmičenje. Naravno da Vukotić nije imao dilemu. Batalio je mnogo veću platu u Frnacuskoj i vratio se tamo gde pripada za višestruko manje para. Srećom Partizan je te sezone izborio opstanak.

Poslednjih decenija smo se nagledali gomile „Partizanove dece“ koja su se vraćala i ponovo odlazila iz kluba. Ipak, svaki od tih povratak se dešavao, ako ćemo da budemo iskreni, posle ne baš uspešnih izleta u strane klubove. U većini slučajeva je pre predstavljao priliku povratnicima da pokrenu svoju karijeru sa mrtve tačke nego njihovu želju da povratkom pomognu klubu.

Evo, poslednjih godina nam ne ide baš najbolje, ali ne verujem da bi igrači kojima ide dobro u stranim klubovima pristali da se vrate i pomognu da posle četiri godine osvojimo titulu.

Dobro, ne verujem da je neko iz kluba kontaktirao Mitrovića, Ljajića, Jovetića tako da nikada nećemo saznati da li bi se zaista vratili, jer kao što smo apsolvirali uprave imaju pametnija posla od rada za dobrobit kluba.

Sledeći je Novica Veličković koji se takođe vratio u verovatno najtežem momentu za klub iako je mogao da igra u nekom od mnogo, mnogo bogatijih klubova i biva redovna plaćen za to.

Njegov povratak tadašnji trener KK Aleksandar Džikić nije baš prokomentarisao stihovima pesme o kojoj pišem danas, ali je rekao da je povratak kapitena definicija igranja iz ljubavi.

Takođe, isti taj Aleksandar Džikić je preuzeo klub kada smo bili u nikada gorem kanalu iz citiraću njegovo objašnjenje:“Imaginarnih razloga“. Šta god ljudi mislili o eri Džikića i činjenici da nije osvojen neki trofej njegov dolazak tog januarskog dana posle debkla u Nikšiću je definitivno spasio KKP jednog od dva poslednja mesta u ABA ligi.

Ipak, igrač Partizana na kog pomislim kada čujem ovu pesmu je Saša Pavlović u narodu poznatiji kao Ljudski Maksimum.

Čovek koji je bukvalno prilikom prvog dolaska u Partizan mogao da bira u kom evropskom klubu želi da nastavi karijeru. Naravno, dobar deo NBA trenera ne bi imao ništa protiv angažmana ovog igrača.

Ipak Sale je odlučio da obuče crno-beli dres.

Jer, kako sam voli da kaže da nije igrao u Partizanu osećao bi se kao da nije igrao košarku. A, naigrao se košarke i veći deo karijere je igrao tamo gde košarku igraju najbolji.

Pričamo o čoveku koji je bio starter u NBA finalu, ali je to zamenio za igranje finalne utakmice u takozvanoj Pašteta ligi. Ako je njegov prvi ugovor bio ispunjenje dečačkog sna, a osvajanje titule sa Partizanom kruna karijere onda je njegov drugi boravak u klubu nešto što niko ko ne živi za Partizan ne bi uradio. Opet je mogao da ode u neki od mnogo, mnogo bogatijih klubova, ali se vratio posle akcije navijača Partizana po društvenim mrežama. Dobro bilo je tu i pretnji dojučerašnjih saigrača da će da ga iznabadbadaju ukoliko ne usliši navijačke vapaje. Vratio se da mu Beloševići i slični sude kojekakve gluposti, da sluša nepojmljive uvrede sa tribina ili iz poganih usta kapitena protivničkih timova. Znao je šta ga čeka, ali se vratio.

Da ne pričam o Draganu Milosavljeviću koji se još nije vratio (nadam se da hoće), ali koji je odbio verovatno višestruko bolju ponudu Legende iz Železnika i ostao u klubu kada je bilo najteže.

Bilo je još ovako svetlih primera i izvinjavam se svima koje sam izostavio, ali ovo je ekipa igrača na koje me podseti pesma „Neću da radim za dolare“.

Za kraj pre nego kliknete na link pesme i poslušate je navešću ovde par stihova kao motivacionu poruku za sve nas. Možda i vama ova pesma bude asocijacija na naš klub kada čujete stihove:

Mi ćemo uvijek biti jači od onog tko nas tlači
Doći će trenutak istine.
Mi ćemo uvijek biti jači od onog tko nas tlači,
Pjevat ćemo pjesmu pobjede!!!!!!

Do sledećeg četvrtka uživajte uz ovu pesmu KUD Idijota:

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.