My My, Hey Hey (Out of the Blue)

Veseli četvrtak

Bio je 05.04.1994. kada je Kurt Kobejn odlučio da sebi oduzme život.

U oproštajnoj poruci između ostalog ostavio je stih pesme „My My, Hey Hey (Out of the Blue)“ koji kaže da je bolje sagoreti nego izbledeti (It’s better to burn out than to fade away).

U znak poštovanja prema Kobejnu Nil Jang, iz čije pesme su stihovi, više nikada ovu numeru nije izvodio na koncertima. Nekako sam i ja ovu numeru uslovno rečeno sahranio nakon ovog događa.

Tek s vremena na vreme bih se setio ove pesme i poruke kako je bolje sagoreti nego izbledeti.

Nažalost nikada u nekom srećnom momentu.

Prvi put sam postao svestan pravog značenja ovog stiha te 1994. kada je jedan lik sam sebi presudio puškom. Sledeći put desetak godina kasnije kada su jednom čoveku neki drugi presudili puškom. Dvanaest godina nakon ubistva na stepeništu zgrade Vlade sam se setio ove pesme kada je jednom čoveku zabranjeno da se bavi poslom od kog živi. Srećom, nisu ga ubili ovim potezom, a mogli su, jer je kako on to kaže „košarka njegov život“.

Šta tačno povezuje ove tri osobe?

Baš ništa – rekao bi neko normalan, ali kako sam ja u pitanju ipak sam negde našao vezu.

Naime, sva trojica pomenutih su u nekom momentu pomogli da se osetim kao deo sveta.

Kobejn svojom muzikom. Šta god neko mislio o toj muzici, nama koji smo u tom momentu odrastali pod spoljnim zidom sankcija njegova i muzika bendova koji su na tom talasu postali svetska atrakcija je bila jedina veza sa svetom. Iako je sve oko nas bilo baš onako kako ne treba i verujemo kao nigde na planeti u tom momentu, jedino slušajući najčuveniji rif posle „Smoke on the water“ smo se osećali kao deo sveta i bili u korak sa planetom.

Kada je postao svetska atrakcija čak i u šupku kosmosa kakva je Srbija bila, rešio je da je bolje da ne izbledi. Oduzeo je sebi život u momentu kada je bio najverovatnije najpoznatiji muzičar na planeti.

Sledeći u ovom nizu je čovek koji je posle devedestih godina prošlog veka i zaklinjanja nekih da ćemo biti crna rupa na karti sveta, Evrope naročito, ipak pokušao da od te iste Srbije napravi nešto što bi uskočilo na poslednji vagon poslednjeg voza koji je iz Srednjeg hitao u 21. vek. Nažalost, nije stigao da završi započeto.

Realno, nije imao nikakvih šansi u svom naumu, jer su kako je neko lepo napisao, svi su ga mrzeli i kočili podjednako.  Ali, ni on nije posustao i izbledeo nego se borio do poslednjeg dana. Nažalost bilo je nekih koji su slavili kada mu se desilo ono što mu se desilo, ali dobro.

I na kraju On.

08.09.2020. bila je peta godišnjica kako je Duško Vujošević oteran iz Partizana.

Opet jedan čovek koji je uspeo da nas učini ravnima sa ostatkom Evrope bez obzira na budžete i sve ostalo. Ne samo da smo bili ravnopravni, malo je nedostajalo da 2010. pokorimo kontinent kom samo geografski pripadamo.

Kako je tokom prošle nedelje bilo pola decenije od kada je oteran sačekao sam sedam dana sa ovim tekstom da proverim da li još jedan stih Nil Jangove pesme može da se ubaci.

Srećom može. Stih „The King is gone but he is not forgoten“

Sudeći po upisima nije zaboravljen. Međutim, da li je imao takav tretman u momentu najteže bitke?

Isto važi i za prethodnika u ovom tekstu.

Naravno da nisu imali ni jedan ni drugi.

Da su svi oni iz posmrtne povorke zaista podržavali tog čoveka dok je bio živ možda bi danas živeli u uređenijoj državi.

Da su svi stali na stranu Vujoševića možda jedan idiot po Tviteru ne bi pitao da li bi svet bio lepše mesto da je nekada davno podržan Džesi Ovens, kao i da li bi Srbija bila bolja da je jedan trener podržan u svojim sukobima sa diktatorima.

Verujem da bi.

Ali, kako je čitava ova priča odnosi na pesme i stihove koji mene podsećaju na Partizan onda stihovi o „kralju kog nema, ali kog se svi sećaju“ i deo o sagorevanju u borbi ne mogu da me podsete na bilo koga drugog nego Duleta Vujoševića.

A, Dule je naravno prva asocijacija na Partizan.

Da ne ponavljam sada sve već izrečeno. Da su ga podražali samo neki od onih koji su slavili kada je ostao bez posla voljom jednog političara, možda bi:

  • I dalje vodili emisije na televizijama na kojima su bili
  • Imali uređeno društvo sa uređenim medijskim prostorom
  • Se batinaši i ubice hapsili
  • Imali Ustav koji nije mrtvo slovo na papiru

I još mnogo, mnogo toga.

Možda i nama naše JSDP ne bi bilo u stanju u kakvom jeste.

Možda smo i mi svi mogli mogli da probamo da sagorimo umesto što smo izbledeli.

Izbeledeli i nestali dok se sećamo nekih kraljeva kojih nema.

Za večerašnju pobedu naše fudbalske sekcije i za sve kraljeve kojih se sa setom sećamo pustite ovo remek delom Nil Janga:

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.