„Love will tear us apart“!

Veseli četvrtak

Pesma o kojoj ću pisati ovog četvrtaka, a koja me uvek kada je čujem asocira na naš klub je „Love will tear us apart“ engleskog benda Joy Division. Sam naslov nema potrebe objašnjavati i zašto mi je prva asocijacija naš klub. Međutim prvi stihovi pesme su ono što me uvek vrati Partizanu:

„When routine bites hard and ambitions are low“.

AMBITIONS ARE LOW!!!!

Znam da se mnogi neće složiti sa mnom po pitanju ovoga, jer su ambicije našeg kluba najveće. I jesu kod nas navijača i naravno da svake godine očekujemo titule, pobede, evropske uspehe, ali to ima veze sa nama koji se, kako bi Dule Vujošević rekao, ne obaziremo na realnost. Evo ukratko objašnjenja zašto ovaj deo o nedostatku ambicija povezujem sa našim klubom. Za trenutak zastanite i zapitajte se kada smo poslednjih decenija započeli sezonu u nekom sportu napucani i napaljeni da ćemo gaziti na svim poljima, a da je to zasita imalo uporište u realnosti? Daću vam još koji minut da razmislite.

Ne sećate se, zar ne?

Čak i kada smo dominirali na lokalu i vezali šest titula u fudbalu da li smo imali tim sa kojim smo ambiciozno kretali u pohod na Ligu šampiona? Naravno da nismo. Ligu šampiona smo ponekad napadali sa Pjer Bojom ili Grubješićem u špicu napada. Kada smo ušli u LŠ drugi put 2010. uprava kluba predvođena mutavim Đurićem je odvojila basnoslovnih 30000 eura za dovođenje, pazite sad, Radiše Ilića. I to je bilo to. Bez sponzora na grudima dresa i realno bez neke ambicije u eventualni uspeh.

Da li se sećate iste te godine i početka košarkaške sezone? Takođe veoma ambiciozno. Naravno, da smo prdeli okolo po običaju kako osvajamo sve. Pitanje je koliko je to bilo realno sa naše strane. Koliko je bilo realno pokazuje i poseta u prvoj Euroligaškoj utakmici u Beogradu protiv nekih Francuza. Podsetnik, bilo čitave tri hiljade navijača u Pioniru. Međutim u oba slučaja ludilo i trud u igračkom kadru i stručnom štabu je dovelo do toga da ta 2010. barem u košarkaškim okvirima ostane jedna od najboljih ikada.

Sećate se ambicioznog izlaska na evropsku fudbalsku scenu posle nepravednih i ničim izazvanih sankcija? Ja se sećam. Tim sastavljen većinom od golobradih mladića, koji će kasnije postati dobri fudblaeri, ali u tom momentu apsolutno nedorasli zadatku kakav je bio duel protiv Kroacije. Za mlađe generacije, FK Kroacija je bio projekat poput trenutnog projekta FK sa druge strane brda. Dobro, sve to pomnožite sa tri, ali takva je poenta. Rezultat tog duela dobro pamtimo i mi stariji kao i mlađi.

Takođe, pred prvi ulazak u Ligu šampiona 2003. najvažniji igrači poput Vukića i Lazovića su prodati.

Kako je započeta sad već legendarna sezona 2017. godine? Posle par prvenstvenih kola imali smo minus od devet bodova i nikakvu veru u duplu krunu koja će uslediti. Kada se u obziru uzmu okolnosti van terena koje su presudne, takmičenje u ovoj sezoni smo već započeli bez ambicije u fudbalu. Ako smo i imali neku ona je polako utihnula posle utakmice u Pazaru. Košarkaški klub odavno nije ono što je bio i njihova borba uz ignorisanje realnosti kao nekada ne postoji.

Ali, ko zna, možda kao i 2010. kada smo bez ikakvih ambicija počeli sezonu i ova bude istorijska.

To je to za ovaj četvrtak.

Do tamo neke sezone koju ćemo započeti svesni da imamo napucanu ekipu na svim pozicijama, dobrog trenera i budžet koji sve to može da istrpi.

To tada neka nas „ROUTINE BITES HARD“ i neka nas „LOVE TEAR APART“, jer drugačije ne znamo bez obzira na ambicije.

Volim Partizan.

P.S. Poslušajte i uživajte:

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.