Ali to je naša stvar

Veseli četvrtak

Siguran sam da ste tokom života imali prilike da budete na nekoj od žurki kućnog tipa, tako da ste na tim događajima mogli da primetite različite tipove ljudi.

Od onih koji su došli samo da se ožderu alkoholom, preko onih koji su došli sa namerom da prebiju nekoga ko se pojavio sa strane, do onih uparađenih koji su došli solo, ali s namerom da se sa žukre vrate sa nekim. Pored nabrojanih, postoje i onakvi likovi kojima pripadam i ja, a to su oni koji obično pridržavaju zidove u ćošku sobe da ne padnu dok mirno piju svoje piće.

Naravno, tu su i oni koji se ponašaju kao da je čitav događaj na kom se nalaze organizovan samo zbog njih, koji su iz nekog razloga najbučniji, ubeđeni da su najduhovitiji i naravno najlepši i najpoželjniji.

Upravo poslednja dva primerka ćemo iskoristiti za poređenje našeg kluba i navijača sa večitim rivalom.

Napisaću večiti rival iako znamo da u gomili sportova kao što su košarka i vaterpolo to odavno nije rival osnovan 1945.

Elem, ta dvojica likova na žurci imaju mnogo sličnosti.

Obojica su iz Beograda, tu su odrastali, igrali se, slušali muziku koja je bila dostupna, slušali roditelje, išli u školu….

Međutim, kako žurka odmiče, nametljivi lik će početi da protura priču kako ćutljivi koji stoji u ćošku nije iz Beograda već da je došao odnekud. Pored toga, pričaće kako mu je OK muzika uz koju dominira na podijumu za igru, ali da su mu ipak bliži zvuci džeza. Neće mu biti problem ukoliko vlasnik žurke pusti Džeja ili Metaliku, on će se prilagoditi. Ako je potrebno da pridobije naklonost mase, u zavisnosti od okruženja, otac će mu biti kriminalac, lekar, naučnik, auto-mehaničar, šta god samo da bude u priči.

Za razliku od njega ćutljivi lik u ćošku će tek ponekad prozboriti, neće napadati najbolju ribu na žurci, jer je svestan činjenice da sa klempavim ušima kakve ima, kod nje nema šansi, neće se stideti roditelja ni ortaka sa kojima je došao na žurku. Ukoliko ne uspe kod te neke ribe, neće mu biti kriv onaj koji je uspešniji od njega i koji je završio sa devojkom, nego će problem tražiti u sebi.

Po mom skromnom mišljenju baš u ovoj samosvenosti leži razlika između ova dva momka kao uostalom i razlika između dva kluba i njihovih navijača.

Da sada, po ko zna koji put, ne navodim ko su osnivači klubova.

Naravno, da su pobednici 1945. imali privilegiju da uređuju državu posle rata na način koji su želeli. Pored države uredili su i sportska društva. Po mom skromnom mišljenju, mi smo imali sreću da su nas osnovali partizanski generali, dok su komšije osnovali ratni komesari kasnije okosnice policije i tajnih službi. Da sada ne navodimo šta je sve potrebno da bi se postalo vojno lice, a šta policajac i kakvi su kriteijumi bili za prijem u vojnu, a kakvi za pandursku školu. Ako se za taj posao završavala škola.

Da ne ulazimo sada u broj srpskih žrtava koje su ostale iza njihovih osnivača.

U svakom slučaju, kao i momci na žurci, jedni nemaju problem da priznaju kako su „Partizanu ime dali ponositi generali“, dok drugi, uprkos gore pomenutom broju srpskih žrtava koje su ostale iza Krcuna (Draža included), nemaju problem da pričaju i, najgore od svega veruju u to, kako im je klub stub srpstva i šta već sve ne.

Iskren da budem, ako uzmemo u obzir da ogroman deo populacije navija za taj klub i kako su priče o stubovima srpstva i čuvarima pravoslavlja već postajale deo lektire, očekivao sam da posle prvih parlamentarnim izborima posle rata u Srbiji vladu formira koalicija Rojalistička i ona Svetosavska stranka.

Keve mi. Toliko navijača svetskog prvaka, toliko Srboljuba, na malom prostoru, a ono prc, Slobodan (igrom slučaja Krcnov imenjak) Milošević i Socijalistička mu partija Srbije počistiše sve sa preko 60%.

Naravno da će oni pričati kako su u toj tamnici naroda od 1945. do 1991. bili žrtve režima ili šta god, ali eto i tako ugnjetavani su uspeli da budu najtrofejniji klub u tom periodu. Klub koji je kao i u vreme Vučića (i sada su verovatno žrtve) bez problema dovodio igrače koje je poželeo.

Naravno da je svaka titula osvojena u tom periodu bila savršeno regularna iako su bili žrtve.

Svaka osim one koju nisu osvojili.

Ne sećam se da je neko od navijača Partizana za sušne periode u toj epohi krivio Miljana Miljanića, predsednika FSJ, nego očajne uprave našeg fudbalskog kluba. Ovo navodim čisto kao paralelu između tog perioda i šest titula u vreme Tomislava Karadžića (iako je Terzić bio predsednik FSS u jednom delu tog perioda, ali to nije važno). Niko, ali niko sa one strane brda nije pomislio da im je uprava toliko očajna da čak i jedan mutavi Dragan Đurić može da dominira srpskim fudbalom, već je za sve bio kriv Tole.

Zašto? Pa, zato što je to taj mozak, takva uobrazilja, takvo vaspitanje, da su onim Bogom dani, da su najbolji i da jednostavno od njih niko ne može da bude bolji. Ako je sve regularno, naravno. A, regularno je samo ako su oni prvi.

Kao što na žurci momak iz ćoška kada izvisi kod ribe ne krivi nikoga nego svoje klempave uši ili roditelje koji mu nisu usadili više samopouzdanja u mladosti, tako i navijač Partizana čak i u sezoni najbrutalnije krađe koja je ikada zabeležena na ovim prostorima ne kaže „Mamu mu jebem sudijsku, da li si video kakav gol im je priznao?“. Neeeee, navijač Partizana je u fazonu „Jebi ga, zašto ovi naši slepci nisu dali tri komada, pa bi pobedili 3:1“. Navijač Partizana ne gura baklju u žandarmu jer mu klub gubi niti traži krivca bilo gde van svoje avlije.

Navijač Partizana može sebi da priušti čekanje na košarkašku titulu trideset ili fudbalski kup isto toliko bez podizanja revolucije. U suprotnom slučaju posle dvanaest vezanih titula u košarci i šest u fudbalu većinksa populacija u Srbiji je srušila vlast i dovela na rukovodeća mesta one za koje se znalo da će im priuštiti ponoćne KZN u Rupi i neograničene budžete u svim sportovima.

Kako bi sve opet bilo regularno.

Razliku između momka iz ćoška i najlepšeg i najpametnijeg predstavljaju dve verzije jedne te iste pesme.

Prva koja kaže:

„Pune tribine ludih navijača

i baklje svetle, ceo sever gori.

Bubnjevi tutnje i pesma se ori

jedite govna, mi smo šampioni“

Čak i u navijačkoj pesmi sve mora da bude naj, naj, naj.

Za razliku od ove verzija iz Humske pominje ružne navijače, nestašicu pirotehnike, bušne bubnjeva, ružne pesme….

Samo bih još napomenuo neke istorijske činjenice i umešnost da se sve učini takvim da oni ispadnu heroji.

Tako su od tribine koju je vodio Arkan koji je bio udarna pesnica Miloševićevog režima preko noći postali heroji demokratske revolucije. Ipak je nekim čudom navijač Partizana bio taj koji je prvi uleteo u Skupštinu tog 05.10.2000.  Međutim, tom navijaču koji je prvi uleteo u Skupštinu je sa ostatkom svoje tribine morao da ide u Kinu dok su Arkanovi tigrovi dobijali ordenje za doprinos demokratiji.

Znam i meni je čudno. Jednostavno, u obe situacije su morali da budu kao i mladić sa žurke najbolji, najpametniji i nekako uvek uz gazdu. Bili su i biće i sledeći put.

Ima još milion primera, ali o tome možda nekom drugom prilikom.

Na kraju par stihova koji definišu ona dva momka sa žurke,

Svetlana udova Ražnatović:“ Neodoljiv, neumoljiv…“ koji lepo opisuje prvog mladića.

Pekinška patka:“Ali to je naša stvar, biti ružan, pamet i mlad“ koji opisuji momka iz ćoška.

Nekako ovi stihovi i ljudi koji ih izvode definišu razliku na toliko mnogo nivoa.

Sportski pozdrav.  

1 razmišljanje na “Ali to je naša stvar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.