Vujošević prvi put među Grobarima

QQ ćoše @ Glimmer

Tekst je preuzet sa prijateljskog bloga glimmerkkp.blogspot.com

Druga utakmica finala plej-ofa 1976-87. u Pioniru.

Par sekundi pre kraja i dva poena prednosti za nas, igrač crveno-belih, Radović, inače odličan izvođač penala, stao je na liniju za slobodna bacanja.

Ubacuje prvo i smanjuje prednost na jedan poen.

Tapka loptu pre izvođenja drugog, namešta se, šutira, lopta skakuće po obruču, izlazi iz koša.

Skače Grbović, pada u doskoku, lopta mu ispada.

Srećom, prihvata je Ivo Nakić i trči na protivničku polovinu. Ispred njega staje igrač rivala koji se, posle kontakta, baca kao Inzagi u protivničkom šesnaestercu u pokušaju da iznudi faul u napadu.

Međutim, glas komentatora Vladanka Stojakovića nas je već obavestio da je utakmica završena i da je Partizan novi šampion Jugoslavije.

Slavlje na tribinama, gomila ljudi utrčava na parket… Naravno, Vlade Divac malo štrči u odnosu na sve. U jednom momentu primetih nekoga iznad njega.

Dečački osmeh čoveka kog je Vlade bacao u vis krio je trenera crno-belih.

Moja prva svesna titula košarkaške sekcije i prvi trener kojeg sam postao svestan. U to vreme svi su u tadašnjoj SFRJ bili selektori, tako da nas treneri nisu zanimali.

Zaista nisam znao kako se zove i preziva trener. To što sam bio klinac nije opravdanje, ali već smo pisali o toj generaciji košarkaša.

Divac, Savović, Đorđević, Nakić, Pecarski, Obradović… Budimo realni, koga bi, pored ovih igrača, zanimalo ko im je trener. Moje poimanje košarke u tom trenutku bilo je takvo da je potrebno samo pustiti bilo koju petoricu od navedenih i oni bi pobedili svakog protivnika. Dečački naivno, priznajem.

Tek kada je Slavnić postao trener naših košarkaša, po reakciji oca shvatio sam da je trener mnogo bitan faktor u sportu. Takođe, moj otac očigledno ima istu krilaticu kao i Duško Vujošević, da je mnogo bitno ko je kakav čovek pre nego kakav je igrač/trener, tako da je još ljut na odluku KKP da angažuje Moku za trenera.

Kao što sam već napomenuo, ovde neću iznositi neke stručne analize jer nisam ekspert da pišem o tome, već samo neko svoje laičko viđenje stvari i sećanja na događaje.

Tako se vraćam na moje saznanje da onakav niz igrača ima trenera.

Bio je to do tada širim masama anonimni dvadesetsedmogodišnji Duško Vujošević.

Neki od igrača našeg tima u momentu osvajanja titule bili su stariji od trenera.

Kao što rekoh od mene se tada i nije očekivalo da znam ko je i šta je trener, ali se sećam razgovora oca i strica posle te utakmice i njihove konstatacije kako se nisu nadali da neko ko nikada profesionalno nije igrao košarku može da bude trener i da kao takav može još i da ima uspeh u svom poslu.

Tek danas, mnogo godina kasnije, kada imam jednog tinejdžera o kojem moram da vodim računa, postajem svestan kako dobar posao je uradio Duško Vujošević te 1987. godine.

Trebalo je držati pod kontrolom i uspostaviti autoritet prema klincima koje je tada imao u ekipi, a sa kojima je bio generacija.

Sećam se da Divac jednom prilikom nije igrao zbog povrede koju je zaradio na sledeći način:

Sa drugarima iz tima blejao je na Keju i, preskačući neku žičanu ogradu kod hotela Jugoslavija, povredio koleno.

Dakle, imao je posla sa gomilom talentovanih, mladih ali ujedno blentavih dečaka.

Ne samo da je uspeo da sa svojih dvadeset i sedam godina kao trener osvoji šampionsku titulu tadašnje države u konkurenciji timova kakvi su Cibona, Jugoplastika, Bosna, Zadar, Šibenka i protivnik u finalu Crvena zvezda, već je sledeće godine stigao do svog prvog F4.

Dvadeset osam godina i plasman na Final four. Nisam guglao, ali verujem da je ovim postao najmlađi trener kom je to pošlo za rukom.

Samom činjenicom da se klub takmičio u tadašnjem KEŠ i Duško Vujošević je dobijao prostor u medijima.

„Nadam se da ćemo uspeti da pariramo BarCeloni“ – izgovorio je Vujošević u razgovoru za Sportski pregled ili neku drugu od tadašnjih sportskih emisija.

Dugo sam vodio rat sa roditeljima nakon toga dok nisam ponovo počeo da ime ovog katalonskog grada izgovaram kao „Barselona“.

BarCelona, tako govori trener Partizana, a i bilo je na televiziji – bio je moj argument.

Jeste, tada nije bilo Pinkova i ostalog smeća od TV programa, pa se verovalo onome što se vidi i čuje na malom ekranu.

U sledećoj sezoni Partizan je stigao do finala domaćeg prvenstva gde je poražen od Jugoplastike i već pomenuto treće mesto u tadašnjem KEŠ gde smo u polufinalu F4 turnira izgubili od Makabija.

Sami smo sebe pobedili, umesto mi da nametnemo našu igru, usporili smo ritam što je odgovaralo Izraelcima – analizirao je ćale utakmicu, koristeći rečenice tadašnjih sportskih novinara.

Međutim, ja sam bio previše uplakan da bih slušao njegovo izlaganje.

Pobeda nad Arisom u utakmici za treće mesto imala je gorak ukus, jer se stekao utisak da smo po svemu prikazanom zaslužili da te godine postanemo prvaci Evrope.

Ova nepravda je ispravljena par godina kasnije.

U sledećoj sezoni opet smo poraženi od Jugoplastike u finalu prvenstva, ali smo osvojili tadašnji Kup Radivoja Koraća. Tako se tada zvalo drugo po jačini evropsko takmičenje, kao i Kup tadašnje države, koji je raspadom države i raspadom evropskih takmičenja na frakcije dobio ime Radivoja Koraća.

U ludom finalu kupa u Mariboru, pobedili smo Jugoplastiku i ono čega se sećam u vezi te utakmice je pokojni voditelj Dragan Nikitović koji je, po završetku utakmice, misleći da je prenos gotov, izgovorio:

„Ko sve jebe, živeli“ i sledeće što se u prenosu moglo čuti je zvuk udaranja čašice o čašicu.

Dobri Dragan Nikitović je, ne znajući da je i dalje uživo u programu, nazdravio sa nekim kolegom u čast osvojenog kupa.

Posle ove sezone, Duško Vujošević je otišao u Španiju, da bi se godinu dana kasnije vratio u naš klub u sezoni gde smo opet poraženi u finalu prvenstva od Jugoplastike koja se tada zvala POP 84.

Ukratko to bi bilo to što se prvog boravka Duška Vujoševića kao trenera seniorske ekipe KK Partizan tiče.

Sledeće godine, ekipa koja je formirana u toku njegovog mandata, postala je šampion Evrope predvođena dojučerašnjim igračem Željkom Obradovićem.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.