Ćiribu, ćiriba

Kroz istoriju fudbala bivše Jugoslavije i danas Srbije, fudbalski klub iz Novog Sada predstavlja treći najveći klub u zemlji Srbiji. To je Vojvodina.

Vojvodina kao klub velike tradicije i velikog broja navijača bi trebalo da bude najozbiljniji i najveći konkurent Partizanu i Crvenoj zvezdi na domaćoj fudbalskoj sceni. U teorij. Ali u praksi to nije baš tako. “Stara dama” iz Novog Sada je poslednju titulu u domaćem fudbalu osvojila sada već daleke 1989. godine. Od tada pa do danas Vojvodina kao da postoji samo da mrsi račune Partizanu i poklanja bodove Crvenoj zvezdi.

Dueli Partizana i Vojvodine su obično mečevi prepuni duela na terenu, čarki i navijačkih problema. Novosadski tim, sada već tradicionalno za Partizan predstavlja neugodnijeg protivnika od Crvene zvezde. U proteklih šest sezona Vojvodina je Partizanu nanela čak šest poraza, dok je za isto vreme nanela samo jedan poraz onima sa ružne strane Topčidera. Neobavešteni ljudi bi samo na osnovu ovih statističkih podataka stekli utisak da je Partizan prosto slabiji tim od Crvene zvede i da je zato skloniji kiksu, ali to nije baš tako.

U užim krugovima je opšte poznata saradnja između uprava Vojvodine i Zvezde u poslednjoj deceniji. Mnogi igrači prelaze iz kluba u klub, na način kako posluju filijale, tj. u ovom slučaju Voša predstavlja Zvezdinu filijalu. Na njihovim međusobnim duelima fudbaleri kluba iz Novog Sada kao da izgube sposobnosti protiv sestrinskog kluba, dešavaju se razni SLUČAJNI kiksevi, autogolovi, crveni kartoni i na samom kraju sve češći popularni PRELAZI. Prelazi su popularan izraz u kladioničarskom svetu, odnosno tim koji vodi na poluvremenu na kraju gubi utakmicu. Ova dva kluba su usavršila taj kladioničarski model, a džepovi obe uprave se samo pune na ovaj način. Sve ovo možda ne bi bilo tako frustrirajuće da Vojvodina, kao prava prostitutka daje svima. Ona je naoštrena za nadmetanje samo protiv Partizana, kao i svi ostali klubovi u ligi, igra se na život ili smrt.

U poslednjoj deceniji su četiri duela sa njima ostavila na mene jak utisak.

Prvi meč je onaj čuveni meč finala Kupa Srbije odigran u Rupi 2011.godine. Partizan je tada, kao i sada predvodio Aleksandar Stanojević, a Vojvodinu još jedan bivši igrač i trener Partizana – Kiza Milinković. Samom meču prethodilo je pompezno kašnjenje uprave Vojvodine na čelu sa pokojnim Batom Kan-Kanom. Nakon nekog vremena utakmica je konačno počela, a Partizan je ubrzo postigao pogodak zahvaljujući Prinsu Tejgu. Kasnije u drugom poluvremenu Vojvodina je izjednalila golom iz ofsajda (koji se ne pominje), da bi dvadesetak minuta Zvone Vukić iz penala postigao odlučujući pogodak. Nedugo posle Vukićevog gola Tejgo je u našem šesnaestercu startovao nad Trajkovićem i napravio očigledan penal koji nije sviran (verovartno kompenzacija za gol iz ofsajda), nakon čega su igrači i stručni štab Vojvodine teatralno počeli da napuštaju teren i meč je prekinut, a Partizan je proglašen osvajačem Kupa.

Drugi meč je takođe odigran u Kupu, ovaj put u polufinalu u ONOJ sezoni kada smo plesali “Tango smrti”. Vojvodina je imala za cilj da nam malo pokvari slavlje i omete nas na putu ka duploj kruni. Naravno, kao i uvek ginuli su protiv nas, ali sreća je bila na nađoj strain, pa smo imali Uroša Đurđevića da probije njihov bedem i postigne onaj prelep pogodak na našem stadionu. Taj pogodak je bio dovoljan za prolazak, a ostalo je istorija.

Ispostaviće se da sa Partizanom najživopisnije duele igraju u Kupu, finale Kupa odigrano prošle godine je verovatno jedno od najzanimljivijih finala u istoriji tog takmičenja. U tom meču su novosađani vodili 2-0, a verovatno najveći krivac za oba gola je bio naš Kalaba kome je to bio poslednji meč u crno-belom dresu. Do nekog šezdesetog minuta sve je izgledalo kao da je to to i da nas je odvratni Lalatović ponovo nadigrao, ali Filip Stevanović je smanjio na 2-1 i dao novu energiju našem timu. Kako to biva u holivudskim filmovima, tragičar postaje heroj, a to je bio naš Kalaba koji je postigao gol MAKAZICAMA u 96.minutu i odveo nas u produžetke. Taj njegov gol su verovatno najlepše makazice koje sam video, ali možda sam samo subjektivan. Verovatno emotivno ispražnjeni tim Partizana nije imao snage da u produžecima postigne pogodak i nažalost nakon očajno izvođenih penala smo izgubili to finale.

Poslednji meč Sava Miloševića na klupi Partizana je upravo meč protiv “Stare dame” iz Novog Sada. Početkom ove sezone Vojvodina je ugostila Partizan i ponovo napravila mnogo problema. Na samom kraju prvog poluvremena Partizan je preko Sadika postigao gol za vođstvo i sve je ličilo na konačnu pobedu na Karađođu. Nije dugo to trajalo… Suma je pao na provokacije prekaljenog Drinčića i dobio je crveni karton. Početkom drugom poluvremena Vojvodina je izjednačila, Lalatović je vilenio kraj aut linije, a Šćekić doneo novu prednost Partizanu, uprkos igraču manje. Do samog kraja utakmice sudija je doneo niz čudnih odluka, Vojvodina je preokrenula, Savo Milošević doživeo neku vrstu nervnog sloma i završio epizodu u Partizanu i srpskom fudbalu, kada je bes iskalio bacajući flašu vode ka sudiji zbog jedne kontroverzne odluke.

Meč van kategorije zanimljivih i burnih mečeva je poslednji odigrani duel ova dva tima odigran pre par dana. Partizan je ukrotio novosadsku “radodajku” i porazio je 2-0 golovima Asana. Lalatović je ućutkan, a mi se radujemo narednom duelu protiv njihove starije sestre koji nam se bliži. Pogotovo iz razloga što nas sada predvodi trener koji nema poraz protiv švece kluba iz Novog Sada.

KOMENTARIŠI

CPLS!

- 11.03.2021 13:51

Meni pak ovo. Da se lepo preda titula ovima što su gajili pečurke te jeseni: https://www.youtube.com/watch?v=nP2aeVXa3eY&ab_channel=SuperligaSrbije

SLIČNE VESTI