Osvajanje Žućkove desanke

Minulog vikenda u Novom Sadu/Racenštatu/Petrovaradinskom šancu/Neoplanti/Ujvideku/“srpskoj Atini odigran je završni turnir nacionalnog Kupa koji, ako se pogleda takmičarski značaj i sveukupni pristup svih ekipa njemu, sve više pretenciozno nosi ime proslavljenog Radivoja Koraća.

U kompletnom navijačkom doživljaju, lično mome, da se razumemo, bio je to samo deo ukupnog mozaika debakla. Ne želeći da čitaoce davim postignućima klubova za koje navijam, reći ću samo da su te kobne subote kada je Partizan ispao iz borbe za odbranu prvog košarkaškog trofeja u sezoni (prošle godine, usled korone i vanrednog stanja, bio je to, ujedno, i poslednji trofej) Liverpul i Lesteru definitivno sišao sa engleskog trona, tako dugo čekanog, a tako lako izgubljenog, da je Juventus u Napulju, prvi put igravši meč na stadionu koji je preimenovan u „Dijego Armando Maradona“, izgubio 1:0 i ponovo zaostao u trci za skudeto i da su, na sve to, rukometaši već u pretkolu od slabašnog Obilića na penale eliminisani u Kupu Branislava Pokrajca.

Što bi se rečnikom tviteraškim, oštrim, kratkim, strogim, ali pravičnim reklo „preljepo“. Na sve ovo dodao bih i jedan materijalni, a još više mentalni trošak, kupio sam „Kontraendorfin“ Svetislava Basare. Nema tu nikakve enigme, čim je nesretnik ovenčan NIN-ovom nagradom, moja samoprihvaćena građanska dužnost i čitalačka obaveza tradicionalno su me usmerili ka knjižari u obližnjem gradu. Tako da, kao u onom vicu „kad te ’će sreća, oće te“, uglavnom tako je izgledao minuli kulturno-sportski „tjedan“.

Minule tri godine Partizan nas je navikao da u utešnom takmičenju osvaja trofeje i bili su to jedini pehari koje smo osvajali, odnosno, pravilnije rečeno, koji su nam dozvoljeni da osvajamo još od dana kada je „pala Kadinjača“, a ova tužna zemlja je dobila prvog sportskog emigranta u istoriji, Duška Vujoševića. Kao i u fudbalu, i u sportu u kome se purpurna lopta prebacuje kroz obruč (odnekud su komentatori poslednjih nekoliko godina rešili da upotrebljavaju i zraz „probaciti“) posle tri pehara zaredom, došlo je do zamora materijala pa je velika verovatnoća da će košarkaška sekcija ove sezone postiti, što se tiče rezultata.

Doduše, od samog starta nacionalni košarkaški Kup u zemlji koja se sama nazvala „zemljom košarke“ (pored živih SAD i Litvanije) nikada nije imao tu auru kao fudbalski. Setimo se samo da je u svojoj glamuroznoj igri ceremonijalnih manifestacija maršal Tito poklonio tadašnjem FSJ-u pehar, a zauzvrat od nagrađenih dobio poklon da se najmasovnije takmičenje u najpopularnijem sportu nazove po njemu. Sportski reporteti iz bivše zajedničke države utrkivali su se u epitetima pa se vremenom izlizala fraza prema kojoj je Kup maršala „najdraži trofej“. Košarka nije imala tu istorijsku odrednicu niti toliku vezanost za Maršalat i Beli dvor kao fudbal. Uostalom, Kup je u Košarci počeo da se igra tek 60.tih godina, a u prvih nekoliko leta nije se baš igrao redovno.

Za navijače Partizana bilo je perioda kada je taj Kup nešto značio, ali bilo je, treba biti pošten i priznati, i onih godina kada smo Kup osvajali onako usput, kao kada odeš u Beograd da kupiš nov auto, pa usput kupiš i neki luster, da ti domaćica kod kuće ne zvoca da misliš samo na sebe. Bilo je i sezona gde se nije obraćala neka naročita pažnja ako neko drugi uzme trofej.

Baš zbog promenjenih odnosa snaga na srpskoj košarkaškoj sceni ovih sezona Kup Radivoja Koraća predstavljao nam je neku vrstu utehe, pa se nekoliko dana nakon njegovog osvajanja malo puvalo u društvu bez obzira na mračnu perspektivu ako se uzme u obzir kompletan uvid u stanje kluba. Setimo se samo momenta kada je Partizan Aleksandra Džikića, onda betonska, brutalistička ekipa sa rudarskim pristupom pobedila evroligaški FMP da bi, nažalost, zbog grešaka u završnici Mega uzela jedini trofej u svojoj istoriji. Ili onog meča kada je Gudurić u finišu tolerisan od sudija odlučio meč u Nišu. Ili trovanja kompletne ekipe za koje niko niti je odgovarao niti će odgovarati u zemlji gde su objave rata mafiji češće od odlaska na tuširanje većeg dela njenih stanovnika.

E, ali posle tih silnih frustracija na završnicama Kupa, a one nekako počinju onda kada su se recikleri limenki nekako dokopali protivpožarnih aparata, a njihov vremešni i malaksali kapiten već dobrano isplazio jezik demonstrirajući kondicionu nespremnost za završnicu finalnog meča, došla je jedna simpatična serija od tri vezana trijumfa i to sva tri u Nišu koji se nekako etablirao kao permanentni organizator ove vašarske košarkaške manifestacije.

Zamislite, Đorđe Gagić imao je i neki potez vredan pažnje u našem klubu, rešio je prvo od ta tri dobijena finala i to na epski način – uhvatio je loptu pogledao u nju u fazonu „vau, šta je ovo i čemu ova naprava služi“, i nekako je premetnuo kroz obruč. Od koga je – više je nego dosta. Drugi put se povela jedna metafizička rasprava je li Džek Lendejl u završnici finala klepio po ruci četvorotaktnog Bilija Berona (što bi rekao onaj brkati Tuta Bugarin „Bili koraci“), a pošto je svetosavski i klub vaskolikog srBstva uvek u pravu, na kraju je napisana uobičajena porcija saopštenja. Ekspedicija koju je prošle sezone vodio Andrea Trinkijeri osvojila je Kup nekih mesec dana pred uvođenje vanrednog stanja, u doba kad nam je još korona bila „najsmešniji virus na svetu“.

I sa početkom te pandemije počinje najnovije stradanje našeg Partizana pošto su jedna za drugim stizale nesreće. Klub nije ispunio ciljeve predviđene za prošlu sezonu pošto ona takmičarski jednostavno nije ni završena. Trinkijeri je otišao u Bajern, a tim je pretrpeo manje izmene. Kostur jeste sačuvan pa se očekivala konkurentnost u svim takmičenjima. Presek sezone u ovom trenutku je posve neveseo pošto je plasman u plej-of Jadranske lige gotovo nedostižan već u ovom trenutku dok u Evrokupu ima spektakularnih pobeda, ali i baš teških poraza. Tu smo još u igri, ali igra i odnos prema njoj ne obećavaju previše.

Što se tiče Kupa, on se uvek u tim situacijama smatrao kao sredstvo za vađenje, kao uteha bolnom grobarstvu. Nevolja je, međutim, ovoga puta bila u tome što se i najveći rival naoštrio. Ni njemu ne ide dobro, u Evroligi trpe šamar za šamarom, dok su u regionalnom takmičenju već izgubili bitnu utakmicu u Beogradu od Budućnosti, a susret za drugim favoritom u borbi za plej-of, slovenačko-hrvatskim mutantom sa Tedeskim na čelu, odložen je zbog korone.

Korona je neposredno pred završnicu pokosila upravo domaćeg mutanta, pogotovu na poziciji plejmejkera. Odjednom se ukazala šansa Partizanu. Vis maior! Negde se zaboravilo da i Mega ove sezone za domaće okvire ima solidan tim, pa se cela priča svela na „finale pre finala“, odnosno okršaj za momcima iz Vesnine avlije.

Žreb ih je spojio sa Radničkim iz Kragujevca, restauriranom ekipom koja je sada u takvom stanju da je primorana da se bori za opstanak u ovako osiromašenoj, pa još i proširenoj domaćoj ligi. Mi smo imali daleko težu situaciju, trebalo je eliminisati Borac iz Čačka. Zamislite, ta ekipa je nas već dva puta dobila u sezoni. Ovoga puta, međutim, za momke sa obala (Zapadne) Morave mutno Dunavo je bilo preduboko, pa je u centru srpskog nacionalizma u XIX i vojvođanskog autonomaštva u XX veku odigran još jedan megdan Partizana i fabričkog kluba iz južnog predgrađa.

To polufinale ličilo je na reprizu mnogih okršaja sa njima poslednjih godina i na Partizanovu dosadašnju sezonu u malom. Ponovo se igralo na jednu loptu i ponovo smo iskazali tako svojstvene, ali tako iritantne oscilacije. Na kraju, kad je trebalo da se rešava, nije bilo „svi junaci nikom ponikoše“. Pre će biti da smo, kao i obično, srljali iz greške u grešku. Takvo driblanje u nogu, takvi šutevi za koje verujem da su i vazduh promašili, a kamoli tablu u SPENS-u zaista dovode do „burureta u glavi“ što bi rekao Aleksa Šantić. Imali smo tog 13.februara u trećoj četvrtini 11 poena prednosti. Naravno, u modernoj košarci ne lomi se meč tolikom prednošću u tom trenutku, ali mislim da više od svega boli što nema tog vođstva posle kog možemo reći da će ova ekipa meč sigurno da privede kraju.

Da ne lutam mnogo i ne listam sve ono što smo odigrali dosad u ovoj sezoni, ali to je činjenica. A činjenica je i da su sudije u najmanje četiri situacije beslovesno, bez obzira na televizijski prenos i veliku pažnju sa kojom je uobičajeno da se prate ovakve utakmice, navukle na stranu rivala. Spomenuću samo šut Dejana Davidovca u momentu kada se sirena za istek njihovog napada ne oglasila nego skoro pa da je prestala da se čuje, a njemu lopta nikako da se odlepi iz ruku. Naravno, to je priznato kao koš.

Finale kao finale, radovao se predsednik države dok je „predsednik udruženja navijača Mege“ (ili kako mu se već zove ta funkcija, gladio frizuru i već razmišljao kojom fakturom i za kog polutana će rival da mu isplati rezultat završnog okršaja u Novom Sadu.

No, ne vidim što bi taj ishod uopšte brinuo Partizan. Sa ovakvom upravom, koja je krenula već dobrano da se osipa, ili, što bi marksisti rekli „da odumire“, neće se stići nikuda. I grotesktna „borba kroz institucije“ liči na eufemizam za odumiranje Partizana. Pošto se ne dele bronzane medalje na ovakvim manifestacijama košarkaškog narodnog stvaralaštva (od svega je dobro da nam nisu umesili štrudlu u Novom Sadu kao onomad niški ćevap što su nam poslužili), iskoristio bih ovu priliku da predsedniku i njegovom okruženju čestitam na osvajanju Žućkove desanke!

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI