Intervju - Vladimir Lučić: "Pričaću unucima da sam bio kapiten Partizana"

Bivši kapiten Partizana, reprezentativac Srbije i član minhenskog Bajerna, te jedan od najboljih igrača u Evroligi, Vladimir Lučić, govori ekskluzivno za „Reflektor“. Sa Vladom smo pričali neposredno pred popodnevni trening njegovog Bajerna i dotakli se mnoštva zanimljivih tema.

Vlado, kako provodiš i podnosiš dane pod mjerama u Njemačkoj?

S obzirom na moj način života i obaveze koje imam, ja sve to ne osetim u nekoj većoj meri. To je više pitanje za moju ženu, koje je sama sa dvoje dece u trenucima kada sam ja na nekim gostovanjima. Jedina stvar koju direktno osetim, je zatvaranje vrtića i obdaništa, tako da starija kćerka trenutno ne ide u vrtić. Mimo toga, ja lično i ne osetim neke druge posledice mera. Život se, naravno, jeste promenio, ali ne žalim se.

Kada si se posljednji put šišao?

Šišao sam se pre dve nedelje. Uspeo sam da nagovorim Nemce da idu malo i protiv pravila, ali ne smem da dajem više informacija o tome.

Da li si se već pomalo navikao na utakmice bez publike ili je to i dalje otežavajuća okolnost?

Igranje bez prisustva publike bilo je svakako najveća promena, kada je u pitanju košarka, pa i ekipni sport generalno. Posebno meni, koji sam u Partizanu i Valensiji igrao ne samo pred velikim brojem ljudi, nego pre svega pred publikom koja se razume u košarku, međutim relativno lako sam se adaptirao. Nisam očekivao da ću tako brzo da se priviknem na igranje bez navijača. Baš sam nedavno sa nekim saigračima komentarisao da će biti skoro podjednako teško navići se na igranje sa publikom, kada to ponovo bude moguće. Naravno, nadam se skorijem povratku navijača u hale.

Kako i kada si počeo da treniraš košarku?

Sa nekih deset-jedanaest godina, isključivo pod uticajem starijeg brata, koji se i sam do ove godine profesionalno bavio košarkom. On je, do nekih profesionalnih početaka, svakako imao najveći uticaj na moju karijeru. Prateći njega, gledajući njegove utakmice vikendom, ostajući u hali i nakon utakmica i šutirajući na terenu tokom poluvremena, kod mene se rodila ta neka prva ljubav prema košarci. Do tada sam više favorizovao fudbal, a sećam se i odbojkaških turnira za vreme bombradovanja, koji su bili velika stvar za nas klince. Ipak, prateći stope starijeg brata, košarka mi je ušla pod kožu i počeo sam da treniram u njegovom klubu, Radničkom sa Crvenog krsta.

Ko je, pored brata, najviše uticao na tvoj razvoj u omladinskim kategorijama?

Pre svih, trener Gorazd Polić, koji je bio zadužen za mlađe selekcije u Radničkom. Stara škola - profesor fizičkog, strog, sa pomalo čudnim, ali veoma zanimljivim smislom za humor, koji je sve nas približio ne samo sportu, nego i životu uopšte. Nešto kasnije je to bio Đorđe Jovičić, poznatiji kao Boske, trener koji je bio zadužen za kadetske i juniorske kategorije i neko ko mi je mnogo pomogao, sve do prvih profesionalnih koraka.

Da li si kao klinac imao nekog igračkog idola, čiju igru i poteze si kopirao?

Ne baš u tom smislu, bar se ne sećam. Drugačije je bilo i vreme, ma koliko to možda čudno zvučalo. S obzirom na to da nije bilo ni interneta, ni društvenih mreža, ali ni prisustva košarke u klasičnim medijima u nekoj većoj meri, nama ni NBA, ni evropska košarka nisu bile pristupačne kao današnjim klincima. Samim tim nisam ni imao neke idole. Naravno, pratio sam sve reprezentativne i klupske uspehe i igrače, koji su obeležili taj period, ali nisam nikoga idealizovao kao mlađi igrač.

Sećam se da sam imao neke postere Majkla Ovena, tada fudbalera Liverpula. To je bilo pre nego što je košarka postala sport broj jedan, i to bio možda i jedini sportski idol mog detinjstva.

Liverpul simpatišeš do danas?

Da. Imao sam drugara, koji je odrastao u Londonu i koji je leti dolazio na raspust kod tetke u Beograd. On je doneo tu neku ljubav prema engleskom fudbalu i Premijer ligi. U tom društvu nad četvorice-petorice, neki su, uslovno rečeno, zavoleli Mančester Junajted, neki Čelzi, a ja sam sa nekih devet ili deset godina dobio kapu Liverpula na poklon i vezao se baš za taj klub. Ta simpatija traje i dalje, pratim naravno i sve uspehe proteklih nekoliko godina pod vodstvom Jirgena Klopa.

Koliko je Duško Vujošević zaslužan za tvoju seniorsku karijeru?

Sigurno u najvećoj meri. On je bio taj koji mi je, po mom dolasku u Partizan, usadio profesionalizam u pravom smislu reči. Samom svojom pojavom, on je uspevao da detetu od 18 godina ukaže na to kako da se odnosi prema obavezama. Pre toga ja košarku nisam shvatao i doživljavao kao primarni deo svog života, ali Dule je taj profesionalni odnos i pristup kod mene usadio i usavršio i mislim da je to bio momenat od kojeg su stvari na profesionalnom planu krenule u pravcu, kojim idu i do danas.

Koliko su Trinkijeri i Vujošević kao treneri bliski jedan drugom po košarkaškoj filozofiji?

Kao i svi vrhunski treneri, a tu ubrajam i Duleta i Andreu, bliski su u tom smislu da igru svojih ekipa baziraju na dobroj odbrani i defanzivnim zadacima. Zajednički su im i entuzijazam i ogromna energija, koju donose na svaki trening i koju prenose na svoje igrače. I jednom i drugom je košarka zaista na prvom mestu, i jedan i drugi su "married to the game", što bi rekli Amerikanci. Obojicu krasi skoro neopisiva opsednutost detaljima u igri, opsednutost samim sportom.

Da li vodiš razgovore na temu "Partizan" sa Trinkijerijem i šta ga čini toliko posebnim trenerom?

Ne preterano. Naravno, kada je došao i kada je počela sezona, ali i tokom nje, komentarisali smo neke rezultate i dešavanja u klubu, ali ne nešto previše. Ipak smo on i ja u različito vreme bili deo kluba. Ja u neka srećnija vremena, dok je Partizan bio stabilan evroligaš, dok je Andrea bio tamo dok je klub bio na dobrom putu da se vrati na te staze.

Njega, inače, pored svega gore navedenog, krasi pre svega energija. To je nešto što u toj meri nisam doživeo skoro ni kod jednog drugog trenera, ta spremnost da svaki dan radi na maksimalnom nivou, taj stepen posvećenosti detaljima, sposobnost da i, uslovno rečeno, manje bitne igrače, učini važnim i zadovoljnim - sve to ga čini posebnim.

Bajern igra senzacionalnu sezonu u EL. Da li bi plasman u Top 8 već bio uspjeh? Koliko daleko možete?

To bi apsolutno bio uspeh. Pre dve godine smo za pobedu ostali kratki da se nađemo u plej ofu, dok prošla sezona, kao i čitava godina, koja je počela pandemijom, nije bila na nivou ni mojih, ni očekivanja samog kluba. Sada, međutim, stvari stoje drugačije i mislim da smo na dobrom putu da se plasiramo u plej of. Ostaje da se vidi koji su nam krajnji dometi, ali pokazali smo da možemo da se nosimo i takmičimo protiv svake ekipe. Bilo je i utakmica u kojima smo gubili i po 15 ili više razlike, a koje smo na kraju dobijali, tako da ćemo u svakom slučaju biti spremni za dalje izazove, ako se zaista plasiramo dalje. Nezahvalno je prognozirati konačan ishod Evrolige, zavisiće dosta i od protivnika, ali svakako ćemo biti spremni da iskoristimo svaku šansu koja nam se ukaže.

U Bundesligi Alba ponovo igra konstantno dobro, tu su i Ludvigsburg, Oldenburg… Koga smatraš trenutno najozbiljnijim rivalom?

Albu. Sistem pod trenerom Aitom i kostur ekipe, koji je već četvrtu sezonu tu, čini ih najvećom preprekom na putu do nacionalnog vrha. Imali su i oni određenih problema sa virusom i povredama, ali očekujem da će nam oni na kraju biti glavni rival za osvajanje Bundeslige. Tu su, naravno, i ekipe koje si ti nabrojao i koje mogu da iznenade. Ludvigsburg je i prošle i ove sezone napravio odličan posao odabirom stranaca, igrajući atipičnu košarku sa pet malih igrača, koja ih čini jako nezgodnim protivnikom.

Veliki broj utakmica u Evroligi nas i Albe, kao i zgusnut raspored nemačkog prvenstva, trenutno možda i ne pokazuju najjasniju sliku na tabeli, ali očekujem da će se stvari nakon Kupa u aprilu iskristalisati i da ćemo Alba i mi biti glavni konkurenti za titulu.

Da li je povrat nacionalnog naslova u Minhen glavni cilj ove sezone?

Domaće prvenstvo je uverk cilj broj jedan u Bajernu. Možda je razvoj situacije u Evroligi malo i promenio planove tokom sezone, jer ovakve rezultate ne možete da planirate unapred, ali nacionalni šampionat je svakako bio i ostao prevashodni cilj. Mi smo osvojili dve titule zaredom, da bismo prošle sezone, pod već poznatim i otežavajućim okolnostima i oko nas i u samom klubu, igrajući prvi babl na svetu, u kojem se nismo najbolje snašli, izgubili naslov šampiona. Nismo uspeli da se plasiramo ni u veliko finale, a Alba je apsolutno zasluženo postala novi šampion, ali svakako ostaje žal. Mi smo, naime, te sezone odigrali dve utakmice protiv Albe, jednu u prvenstvu i drugu u Evroligi, i oba puta slavili. Ovim svakako ne želim da umanjim Albin uspeh. Oni su do njega došli apsolutno zasluženo, posebno kada se uzmu u obzir uslovi i specifične okolnosti pod kojima su došli do titule - život u hotelu više od mesec dana, igranje pod određenim, nesvakidašnjim pravilima dan za danom, gde nismo znali ni kako, ni da li će se liga uopšte završiti, a sve to nakon jako duge pauze od mesec i po dana. Možda smo mi malo i pogrešno isplanirali taj prazan period, što se na kraju odrazilo i na nastavak i ishod sezone. Međutim, to je svakako motiv više za sve, pre svega za nas koji smo prethodne i prethodnih sezona biti tu, da vratimo titulu u Minhen.

Kako generalno gledaš na kvalitet Bundeslige i njemačke košarke, posebno u odnosu na Španiju, u kojoj si takođe igrao?

Španska liga je atraktivnija za gledanje, igra se sa manje kontakta, manje je fizičke igre, a više lepršavosti, više se igra ta "run and gun" košarka, ali nemačka košarka i nemačka liga iz godine u godinu nesporno podiže svoj kvalitet. S obzirom na nemački mentalitet i želju klubova da ostanu u finansijskim prognozama budžeta, te nemogućnost dovođenja igrača za neke veće iznose, liga je ove sezone možda malo stagnirala, ali nemačka košarka svakako ima veliki potencijal. Bundesliga je po meni u samom evropskom vrhu, kada je kvalitet košarke u pitanju.

Koliko se razlikuju način i kvalitet života u Srbiji, Španiji i Njemačkoj?

Recimo da sam kroz tri godine u Valensiji prepoznao određene sličnosti između stila i načina života u Španiji i Srbiji. S druge strane, i moj stil života se menjao tokom svih tih perioda od Beograda, preko Valensije, pa sve do Minhena. U ovom periodu u Minhenu sam se oženio, postao otac dvoje dece, tako da se moj život u tom pogledu dosta promenio u odnosu na vreme u Beogradu i Valensiji i mislim da nisam merodavan da ocenjujem segmente života van košarke. Svi ti gradovi su nekako pratili i moj lični razvoj i formiranje - od burnijeg života u Beogradu, preko malo mirnijeg u Valensiji, pa sve do porodičnog načina življenja ovde u Minhenu.

Igrao si i igraš sa mnogih eminentnim evropskim i američkim košarkašima. Ko je od njih na tebe ostavio najjači utisak i zbog čega?

Džastin Doelman. Do dolaska u Valensiju zaista nisam bio toliko upoznat sa njegovim kvalitetima. On je nakon Valensije potpisao za Barselonu, gde je doživeo povredu leđa i nestao sa tog nekog najvišeg evropskog nivoa, ali način, samopouzdanje i lakoća kojom je igrao i trenirao tokom te moje prve dve godine u Valensiji zaista su me impresionirali. Po tome se razlikovao od svih ostalih koje sam doživeo.

Bio si saigrač sa Džejmsom Gistom u Partizanu i sada u Bajernu. Ima li malo peckanja sa tvoje zbog njegove epizode u dresu gradskog rivala?

Bilo je malo toga po njegovom dolasku u Bajern, ali ne previše. Više smo pričali o Partizanu. On je imao odličnu sezonu u Partizanu, koja je sama po sebi bila jako važna za Partizan, gde je Dule posle toliko godina u klubu otišao u CSKA, a Vlade Jovanović seo na klupu. Tada su svi u okruženju osetili "krv"i po svaku cenu želeli da napadnu tron na kojem je Partizan sedeo. Ta godina je zaista bila puna izazova, a na kraju i jako uspešna. Tako da smo više pričali o tom periodu u Partizanu i kvalitetu Jadranske lige tada, takmičenju u Evroligi i nekim stvarima van terena, koje nisu za javnost.

Njemu je Partizan ostao u jako lepom sećanju. Dosta toga se poklopilo te sezone. Partizanova publika je uvek znala da prepozna momenat kada je ekipi potrebna još veća podrška nego inače, a te sezone je to bio slučaj. A, on je neko ko živi za podršku publike, ko ima taj prekidač u glavi koji ga uz frenetičnu podršku sa tribina čini još boljim igračem, kao i većinu nas koji smo odrasli u ili uz Partizan. Plasman u Top 16 Evrolige, osvajanje Jadranske lige u Ljubljani, Kupa, čini mi se u Železniku, a na kraju i domaće lige, tu sezonu i za njega čine posebnom. Tim pre što je nakon toga ostvario jak ugovor u inostranstvu i što je Partizan za njega, kao i sve Amerikance, bio velika odskočna daska za dalju karijeru.

Koliko imaš kontakta sa fudbalerima Bajerna?

Vrlo malo. Postoji određen broj igrača koji prate naše utakmice i dolaze u halu kada im do obaveze dozvole, kao što i mi pratimo njih. Ja sam snimao neku reklamu sa Milerom, Levandovskim, Tijagom i Kimihom, pa sam taj ceo dan proveo družeći se s njima, ali nema tu sada nekog prevelikog kontakta.

Kako ocjenjuješ šanse reprezentacije na Olimpijskim igrama? Da li možemo da pariramo Amerikancima?

Ukoliko uopšte dođe do OI, veoma je nezahvalno prognozirati i konačni ishod i utakmice sa Amerikancima. To je pokazalo i poslednje Svetsko prvenstvo, gde smo se mi sa njima susreli u borbi za plasman od petog do osmog mesta. Najzanimljivije će biti u kojem sastavu će ekipe da nastupe, te kako će se na sve odraziti sve ove promene prouzrokovane pandemijom. Počev od NBA, koja je počela kasnije nego inače i u drugačijoj formi, pa sve do same evropske košarke. U tom pogledu će to biti sasvim sigurno jako specifično takmičenje. Ipak, kao i svih ovih godina, mislim da Srbija i tu može nastupi sa najvećim očekivanjima.

Da li možemo da te očekujemo nekada nazad u Partizanu? Da li si u kontaktu sa nekim momcima iz one generacije koji si predvodio kao kapiten?

Naravno, sa Draganom Milosavljevićem sam se i okumio, on mi je jedan od najbližih prijatelja, ako ne i najbliži. Sa Bogdanom, Leom Vestermanom i Lovernjom se čujem skoro na dnevnoj bazi, a sa ostatkom te ekipe sam takođe u povremenom kontaktu. Kao i sa članovima timova Partizana pre te sezone.

Što se tiče eventualnog povratka u Partizan, svaka prognoza je nezahvalna. Na leto punim 32 godine i imam još godinu dana ugovora sa Bajernom. Nikada ne bih voleo da se vratim u Partizan isključivo na osnovu neke stare slave, ukoliko ne bih bio u stanju da fizički i psihički doprinesem i pomognem klubu. Videćemo šta će vreme doneti.

Kakav je osjećaj biti kapiten Partizana?

Sama činjenica da je Petar Božić dugi niz godina bio kapiten Partizana i da sam preuzeo traku od igrača, koji je i na terenu i van njega bio simbol svega onoga što Partizan jeste i predstavlja, to čini posebnim. Možda tada sa 22-23 godine nisam bio ni svestan težine toga, koliko je ogromna stvar biti kapiten kluba kao što je Partizan, a nisam osećao ni neki prevelik pritisak zbog toga. Svakako velika, ogromna čast. Ipak će zauvek ostati upisano da sam tu jednu godinu bio kapiten Partizana. To je nešto što ću pričati i deci i nekada, nadam se, i unucima.

Kada bi pravio idealnu petorku od igrača s kojima si igrao, koji bi to bili?

Iz prve: 1. Bo Mekkejleb, 2. Bogdan Bogdanović, 3. Jan Veseli, 4. Džastin Doelman, 5. Nikola Peković. Ozbiljna petorka.

Da li već razmišljaš o vremenu nakon igračke karijere? Vidiš li se u trenerskim vodama?

Još ne razmišljam o tome. Fokusiran sam na igračku karijeru i obaveze koje imam u narednom periodu. Iskreno, ne vidim sebe kao trenera, posebno ne kao glavnog trenera na bilo kojem nivou. Neka kasnija aktivnost u svetu košarke bi možda bila neki normalan sled događaja, s obzirom na to da sam u njoj od svoje 18. godine. Videćemo. Sigurno je da će prvi period nakon igračke karijere biti posvećen isključivo porodici. Moja supruga se žrtvovala zbog moje karijere i ona će biti ta, koja će dobiti vreme i prostor da gradi svoju karijeru, a ja se nadam da ću se i ja pronaći u nečemu, što će me ispunjavati i čemu ću prići sa sličnom strašću kao košarci.

Pošto nam je Duško Vujošević preporučio određene knjige i takođe je pričao o tebi kao ozbiljnom čitaču, koje bi ti knjige preporučio nama i našim čitaocima?

Moja ljubav prema knjigama i čitanju se rodila još u srednjoj školi. Imao sam zaista dobro profesorku srpskog jezika i književnosti, koja je mimo regularne lektire, u prvom ili razredu, recimo uvela "Kad su cvetale tikve". Ta knjiga je u meni upalila taj čitački žar. Mada sam već i u osnovnoj školi čitao Gradimira Stojkovića, pošto mi je njegova žena predavala biologiju. Tada sam čitao "Hajduk u Beogradu" i Hajduk s druge strane".

A, Dule je u moj život uneo Bukovskog, i to u periodu kada Bukovskog nije baš svako citirao, kada je više bio "underground". Ipak, mislim da Dule malo preteruje kada kaže da sam ozbiljan čitač. Ozbiljni čitači, po meni, čitaju na svakodnevnom nivou. Imao sam periode kada sam čitao zaista mnogo i često, ali s obzirom na porodične obaveze, uz dvoje male dece kod kuće, knjiga je sada uz mene uglavnom na gostovanjima, kada sam u hotelskoj sobi.

Što se tiče preporuke - Džonatan Frenzen - "Purity". Nedavno sam čitao jako zanimljivu knjigu Nenada Novaka Stefanovića "Beograd kroz ključaonicu 100 kuća", gde je Beograd opisan i sa istorijskog aspekta, ali i preko 100 ključnih ili najbitnijih građevina. Vrlo zanimljiva knjiga.

Imamo primer u streljaštvu gde neki strelci na samom takmičenju čitaju knjige kako bi se što bolje koncentrisali, da li je to slučaj sa tobom? Da li pred bitan meč čitaš?

Iskreno, nije. Ne znam da sam ikada čitao knjigu tokom dnevnom odmora, između treninga i utakmice ili pred samu utakmicu. U tim periodima više volim da se opustim, nastojim da dan utakmice bude sasvim običan, kao i svaki drugi. Tek sat ili dva pred samu utakmicu ulazim u neki fokus i koncentraciju. Uglavnom, nije knjiga nikada bila neko tajno oruđe koje mi pomaže da se bolje pripremim za utakmice.

Da li postoji nešto od muzike, filmova i serija što bi nam preporučio?

Trenutno završavam šestu sezonu "Sopranovih", po meni jedna od kvalitetnijih serija u poslednjih 20-30 godina. Sviđa mi se i "The Wire", a od novijih sam gledao nemačku seriju "Dark", koja mi se takođe jako dopala.

Od filmova bih preporučio francuski uradak "Intouchables", a od starijih klasika "Casino" sa De Nirom, kao i indijski film "Lion", nastao po istinitoj priči o dečaku, koji se izgubio i tek 25 godina kasnije ponovo sastao sa roditeljima.

Od muzike se po kolima trenutno vrti " Chase & Status", a volim da čujem i domaći rep i hip-hop. Muzika, baš kao i filmovi i serije, zavise od trenutka, raspoloženja i društva.

Vlado, zahvaljujem ti se na izdvojenom vremenu i želim ti mnogo uspjeha u nastavku sezone.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI