Mrtvi ponedeljak Vol. 2

Mrtvi ponedeljak

Bedni alarm zvoni u 07:00 kao I svakog jutra. Proklinjem posao, život i bedni kapitalizam koji cedi poslednji atom snage iz mene. Ovo jutro je naravno gore od ostalih jer je danas ponedeljak. Dok onako nikakav ustajem iz kreveta, razmišljam do kada će trajati ova korona i kada ću kao čovek moći da uđem na D ulaz najlepšeg stadiona na svetu. Nedostaje mi onaj redar, koji pred svaku utakmicu stoji na ulazu i pokazuje ljudima kako da očitaju kartu i koji me svaki put pita: ‘Zašto si opet došao sat vremena ranije?’.

Nedostaje mi moje društvo sa tribine, ljudi sa kojima me je Partizan zbližio i bez kojih ne bih uživao u toj utakmici kao što uživam sa njima. Nedostaje mi taj zeleni travnjak po kojem naši mađioničari u crno-belom ubijaju sve protivnike. Nedostaje mi glas zvaničnog spikera Ljube. Samo da što pre opet čujem: ‘Postovani gledaoci, ljubitelji fudbala dobrodošli na stadion Partizana’. Čak mi nedostaju i psovke ljudi sa tribine koji se u fudbal razumeju koliko se ja razumem u matematiku (ne razumem se u matematiku :D), ali uvek znaju ko je kriv i koga treba oterati.

Misli mi ponekad ovako odlutaju i ni ne provalim da sam već spreman za odlazak na posao. Ulazim u auto i pustim jedinu stvar koja me uvek izvadi iz depresije, a to je “Back in black” od AC/DC-a.

 

Preživite ovaj ponedeljak, slušajte AC/DC, volite Partizan i ovo sranje će nekada proći, valjda…

1 razmišljanje na “Mrtvi ponedeljak Vol. 2

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.