Rani sezonski jadi ili jedna katastrofalna subota

Komentar

„Šta ima novo u našem Partizanu“, voleo je nekada da pita svoje prijatelje veliki bard jugoslovenskog glumišta Bora Todorović. Đenka, Jakovljavić, Pik…Ko da navodi šta sve još. Meni možda i najdraži u ulozi prefiganog sveštenika u zabitom Gornjem Jaukovcu gde se kalio čelik prvih posleratnih olovnih godina u filmu „O pokojniku sve najlepše“.

Kao da i danas gledam Boru kako se, vitak i u stare dane, penje stepenicama Stadiona Partizana, oronulog brutalističkog zdanja u srcu Beograda, kako prolazi pored mene koji sedim na istoku i polako zauzima svoje mesto u počasnoj loži. Sa tim pitanjem Bora je otišao na onaj svet. Spremao je da se vrati sa kratkog odmora u Crnoj Gori i da ponovo sa najdražima odgleda još neku utakmicu voljenog kluba i tu, na obalama plavog Jadrana, iznenada završio svoj životni put.

„Šta ima novo u našem Partizanu“? Šta biste odgovorili velikom Bori da ustane iz groba danas i pita vas isto to. Su čim ćete izaći pred Boru?

Dragi Boro, rekao bih mu mirne duše, čiste savesti, ali sa velikom tugom, nema ništa, mislim nema ništa dobro. U fudbalu nam se desila havarija u Šarlroa. Ispali smo od tima koji ni sam ne zna kako nas je eliminisao. Iz dva šuta zveknuli su nam dva gola. Prvo su se šetali i šutirali iz odbitka, a zatim smo napravili prekršaj u zoni šuta. Amaterski smo, Boro, postavili „živi zid“ u tom kobnom drugom produžetku. A u regularnom delu, pogotovu u drugom poluvremenu, ti Belgijanci su se čudili kako ih Partizan nije već pobedio.

Stara je to boljka, dragi Boro, stara i prastara za naš Partizan. Preraslo je to u način života. Lepo je kad se čeličimo i kada istrajavamo u bolu nadajući se boljim danima, ali zar nije vreme da već jednom ti bolji dani jednom sustignu i navijače Partizana? Znaš i sam, i to mnogo bolje od nas iz generacije Y, kakva je sudbina Partizana. Retko kada ume da dotuče protivnika, da pobedi njegovim greškama i da svoje, makar i svedene na minimum, pokrije. Jok, mi plaćamo i na mostu i na ćupriji.

Taman ode četvrtak, koji je prema slovenskoj mitologiji najsretniji dan i dan kada valja početi neki novi posao, dođe vikend. Umesto da kao normalan čovek provede hedonistički odmorne dane, kako Bog zapoveda, na pecanju, sa porodicom, na roštilju, gledajući izuzetan film ili makar uz dobru knjigu, najboljeg čovekovog neživog prijatelja (dokazano!) „grobar“ će vikendom i to osobito vikendom (!) biti uz svoj Partizan.

Tako je posle kiše Sunce došlo, a posle petka subota, logično. Partizan je odigrao tri utakmice u tri različita sporta te subote, 26.septembra. I zabeležio – tri poraza.

Pišem ja drugarici da je super što nam se odbojka i vaterpolo ne preklapaju, pa se još namestilo da Zvezdi gostujemo na startu šampionata u bazenu „Milan-Gale Muškatirović“, a, opet, od ove sezone su naši odbojkaši domaćini na istom mesto, u sportskom centru ovenčanom imenom nekadašnjeg reprezentativnog golmana u vaterpolu i inženjera po obrazovanju. Uželeo sam se utakmica pa zaboravih da zbog đavolje korone nema gledalaca. A kako bi tek bilo da ono malobrojno stado „grobara“, čelično i odano i u ovim, uslovno rečeno, malim sportovima tog dana ponese pesmom i dlanovima prvo odbojkaše pa vaterpoliste. Kaže mi ista ta drugarica „zar si zaboravio i rukomet danas“?

Nisam zaboravio, rekoh, nisam ni znao da ima rukometa tog dana. A bilo ga je s obzirom da je savez odlučio da dovrši takmičenje u nacionalnom Kupu. Ove sezone masovnije domaće takmičenju ponelo ime po još jednom velikanu domaćeg sporta – legendarnom Branislavu Pokrajcu. Po mom skromnom sudu, najboljem selektoru državnog tima u poslednjih skoro pa 30 godina.

Bilo bi lepo da Partizanovi rukometaši u novu sezonu uđu trijumfom i peharom. Još bi lepše bilo kada bi u prvom izdanju Pokrajčev pehar uzeo nekadašnji Pokrajčev tim. Jeste, bilo bi lepo, ali nije bilo lepo. U polufinalu Partizan je zastao pred Dinamom, opet klubom iz grada prerano preminulog trenera. Prošle sezone su oni bili prvi u regularnom delu domaće lige, ali preko leta su se raspali, a mi kao ojačali. Uzalud, loša igra, konstantno loša igra, i minus od početka do kraja pratili su nas na ovoj utakmici. Naravno, Pančevci su zasluženo otišli u finale.

U isto vreme odbojkaši su vojevali kraj Dunava sa Mladim radnikom, sa kojim su imali epske megdane prošle sezone i završili na deobi trećeg i četvrtog mesta pošto je liga naglo prekinuta zbog ekspanzije virusa korona. Ovoga puta Partizan je dobio samo prvi set i potpuno stao u igri. Bodovi su apsolutno zasluženo otišli u Požarevac.

Najzad, vaterpolo, najbolnija tačka s obzirom na ukupna dešavanja na i unutar kluba. Između ove dve navedene utakmice i okršaja sa onim, povlašćenim timom u ligi, opet razmenih poruke sa drugaricom i složismo se, kao retko dosad, da se ponajmanje nadamo uspehu u tom okršaju. Bili smo u pravu, ali nije bilo tako očajno kako smo strepeli. Mladi vitezovi u bazenu borili su se onoliko koliko su mogli. Istina, domaći sajtovi nisu baš previše zainteresovani za praćenje zbivanja u trofejnom sportu, ali nisu propustili priliku da izbace naslove „Zvezda razbila Partizan“ i tome slično. Šta će siroti, od nečega mora da se živi, a i intelektualna prostitucija je legalizovan posao u ovoj nazovi državi, a mnogo više teritoriji.

Da rezimiramo, dragi Boro, nikada nisam naročito voleo narodne izreke pošto jedna protivureči drugoj. One su više ziheraške poštapalice za neprincipijelne ljude nego neka holistička mudrost. Ali, da se nasmejemo malo i mi, o jadu zabavljeni. Za nas je u ovom trenutku bolje da se „prvi mačići u vodu bacaju“ nego da se „po jutru dan poznaje“. Kakav crni dan? Što se Partizana tiče, ovde „još ne sviće rujna zora“. Sezona je počela kako je počela, a naše je da još više volimo one zbog kojih smo i zavoleli predivnu ljudsku delatnost kakav je sport.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.