Ne znam šta njemu nije jasno

Komentar

Bilo je to za Svetog Nikolu pre deset i kusur godina. Sedeli smo na slavi kod porodičnog prijatelja, a jedan od gostiju bio je i tadašnji član uprave FK Partizan. Kao uspešan privrednik našao je svoje mesto u Humskoj kao jedan od članova tzv. Aktiva društveno-sportskih radnika, te nakaradne kovanice iz doba prvih radnih akcija ili Brionskog plenuma koja jošte živi u Partizanu.

S obzirom da je narednog dana trebalo da se održi čuvena Skupština FKP na kojoj su rivali bili Savo Milošević i Dragan Đurić, zanimalo me da iz prve ruke čujem kako stoje stvari jer je delovalo da će biti veoma napeto i neizvesno. Ono što sam čuo – šokiralo me…

“Ma, kakav Savo! Neće dobiti ni pet glasova. Ne znam šta njemu nije jasno…”, rekao mi je nonšalantno i nastavio da tamani one sarme.

Koliko je znao šta govori, uverio sam se nepuna 24 sata kasnije. Za Sava je glasao jedan jedini član Skupštine (Ljubiša Tumbaković), posle čega je Milošević najavio da je završio s Partizanom.

“Možda zato što sam Bosanac, ali ja nisam ništa naučio iz svega ovoga i nikada ovakve stvari i ovakav način rada neću prihvatati“, rekao je tada Savo. Rekao, pa porekao.

I upravo taj manir da ulazi u burne dvoboje, a onda se posle poraza neočekivano miri s dojučerašnjim smrtnim neprijateljima pod istim uslovima i giljotinom na gotovs iznad sopstvene glave, oblikovao je vrlo složeni portret sad već bivšeg trenera crno-belih. Njegove “na krv i nož” epizode praćene pomirenjima sa pomenutim Đurićem, Toletom Karadžićem, pa konačno i troglavom VVV aždajom, ni za jotu nisu umanjile Miloševićev nesporan fudbalski dar. Ali su pokazale da tvrdoglavi Bosanac nije previše pazio u školi kad se radio Njegoš. “Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne preteže, otada smo višijeh prijatelji”. Ako nije znao šta ga čeka, nedopustivo je naivan. Ako je znao, kriv je taman koliko i iluzionisti koji su ga izvukli iz šešira marta 2019. To što je Savo tada zatekao u klubu, na terenu i oko njega, najviše podseća na apatiju dužnika koji nema više ništa vredno iz kuće da proda, a ni snage da se nervira zbog sve izvesnijeg kraja. Do njega srećom nije došlo jer je Miloševićeva minijatura, bolje reći šok terapija, ne samo vratila želju ljudima da uopšte gledaju Partizan, već i obezbedila klubu koliko-toliko stabilne finansije (prodajom Pavlovića i verovatno Stevanovića, oživljavanjem veċ prežaljenog Sume, kao i prihodima od UEFA). Partizanova igra dobila je jasne konture i prepoznatljiv autorski pečat rođenog centarfora, koji je Malatiju na JNA napao istom silinom i elegancijom kao i Lids u onom finalu Liga kupa, na starom Vembliju 23 godine ranije u dresu Vile. Taj i takav hazarderski Partizan, krojen po meri ostrvskih klubova iz doba nevinosti engleske lige, umnogome je podsetio na onaj Golčev, s kraja 80-ih. Sposoban, ali i lošom odbranom proklet, da uvek igra na gol više, dočim će to pre biti 4-3 nego 2-1. I možda je baš zato i Savo, ma koliko epohe bile neuporedive, dočekao Golčevu sudbinu – tako blizu senzacionalnog uspeha u Evropi, tako daleko od ikakvog rezultata na domaćoj sceni. Ali za razliku od starijeg kolege – koji se imao rvati sa prejakom Zvezdom, moćnim Hajdukom i neugodnim Dinamom – Miloševićeva družina saplitala se o žalosne linglongovce. Paradoksalno zvuči, ali možda i najzreliji Partizan gledali smo protiv najvećeg rivala. Neopterećen Zvezdinim uzastopnim plasmanima u Ligu šampiona, Savo im je prvo uzeo Kup na njihovom bunjištu a koji mesec kasnije pomeo i ono malo preostalog samopoštovanja Gobeljiću i društvu. Verovatno ga je posle takvog uspeha do koske frustrirala lakoća kojom je Zvezda počistila sve ostale protivnike, uz ponešto (ne)spornih situacija koje će i onako prekriti zaborav, snegovi i knjigovodstveni dug.

Bilo bi za ovu priču, ipak, još važnije saznati koliko je tvrdu bosansku glavu frustrirala sopstvena ekipa i njene upadljve slabosti na pojedinim pozicijama. Jer stepen Savine eventualne krivice ne zavisi samo od taktike i neprihvatljivih padova u igri (a bogme, pre svega u glavi) poput onog protiv AZ-a, već i od njegovog pogleda na igrački kadar. Nije isto ako je bio prinuđen da dve sezone gleda na desnom boku stopera koji je presitan za istog, a prespor za beka, pa još na sve to i nezadovoljan što nije prodat. Dakle, nije isto ako mu je to bilo iznuđeno rešenje i ako se pak sam odlučio da s Miletićem godinama ide u nekošeno. Isto važi i za drugog stopera i još poneko goruće mesto u timu, koje je po pravilu dovodilo do ludila i Sava i navijače, te upozoravalo na opasnost upadljivije od onih lampica na kontrolnim tablama naših polovnjaka. Ako je to bio njegov izbor, njegov je i krst. Ako je samo trpeo posledice stanja u klubu (uh, umalo da mi se omakne pri kucanju…), možda je ta ostavka trebalo da usledi malo ranije. Ne znam šta mu nije bilo jasno…

Ovako, titula je izgubljena praktično još u sezoni kupanja. Uz to, nervoza u svlačionici toliko je primetna da Sumino makljanje s Drinčićem i Savovo lansiranje šuškavog mikrofona valjda niko živ ne povezuje samo s tragikomičnim suđenjem. Šteta. Ne zbog mikrofona, ljigava su moralisanja nad tim afektom (pa jedan od najvećih ikada, Zizu, otišao je sa scene tako što je odvalio Materacija, živog čoveka a ne gvožđuriju, u pleksus, glavom). Ne, ostaje žal zbog još jednog prerano potrošenog imena na onoj već bezobrazno velikoj gomili bivših Partizanovih trenera mlađe generacije. Naročito jer je poslednji u tom nizu ujedno i jedan od najneobičnijih likova u istoriji FKP. Po svemu što je učinio za klub – još od dolaska iz rodne Janje, preko golgeterskih bravura i nezaboravne marame u eri prokletih sankcija, pa sve do kidisanja na Jedinstvo iz Mančestera dostojno “beba” iz slavnih 60-ih – Savo je zaslužio mnogo više. Zato se i uzdam da ne misli stvarno kad kaže ono: “Nikad više!”.

Njegovog naslednika Aleksandra Stanojevića, reaktiviranog sa rečene gomile, očekuje vraški težak posao. Partizan danas deluje zbunjeno i dezorijentisano kao Savin nekadašnji saigrač Đani Ćurčić, kad sam ga u utorak uveče sasvim slučajno sreo na opustelom i još nedovršenom Savskom trgu.

P. S. Stara narodna veli: “Sve se menja osim kamenja”. Dodao bih, i uprava koje rade u korist Partizanove štete.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.