Evropski Partizan – 2. deo

Komentar Reportaža

Ovo neće biti tekst kao svaki drugi. Ovo će biti priča o Partizanovoj evropskoj avanturi u grupnoj fazi Lige Evrope i moj lični doživljaj iste.

Nakon dvomeča sa Moldeom i ulaza u grupnu fazu, svi mi Grobari smo sa nestrpljenjem čekali izvlačenja grupa radi planiranja putovanja i novih pustolovina našeg Partizana.

Žreb u Nionu smo dočekali kao tim koji će biti izvlačen iz trećeg šešira. Kao najslabije kotiran tim u našoj grupi dodeljen nam je holandski AZ Alkmar – tim sa kojim smo već imali prethodnog iskustva. Za mečeve sa AZ-om smo unapred znali da neće biti nimalo laki, znajući na njihovu poletnost i ofanzivan stil fudbala, baš kao  i  naš. Kao bolje kotiran tim od nas dobili smo ne baš atraktivnog, ali iskusnog i uvek neugodnog kazakhstanskog protivnika – Astanu. Za Astanu nastupa naš bivši igrač, prekaljeni bek Antonio Rukavina. I kao najveće ime našoj grupi (posle Partizana, naravno 🙂 ) – engleski Mančester Junajted (jebo vas Mančesta’).  O Junajtedu je suvišno govoriti, svi znamo sve o njima zahvaljujući najjačem marketingu na Svetu. :šta je to marketing!? – uprava PFC:

Sada ću kao, kao i uvek privatizovati ovaj tekst. Naime, kada sam čuo da za protivnika imamo MNU, osetio sam čudan, ali lep osećaj. Bio sam siguran da ću biti na JNA te večeri, baš kao i moj deda koji je gledao meč protiv istog protivnika, na istom tom starom Hramu fudbala, samo 54 godine pre. Čuo sam se sa drugarima, i krenuli smo planiranje puta za Beograd, iz Podgorice – čuvenom prugom Beograd-Bar.

Malo, ali ne zadugo ću se vratiti ‘oficijalnom’ delu ovog mog palamudjenja. Ligu Evrope smo otvorili protiv AZ-a na našem JNA, kao I protiv Moldea, pred decom do 14.godina i ponekim ‘ilegalcem’. Meč protiv holandjana smo otvorili tipično grobarski, primili smo gol u 13.minutu, a strelac je bio Stengs. Par minuta posle datog gola holandjani su dobili crveni karton, na našu sreću, a naš novajlija – iskusni Natho je postigao gol sa ‘kreča’. U prvoj polovini drugog poluvremena, na odbitak ponovo je iskusni Natho pogodio i to je bilo 2-1 za Partizan! Ali… ne lezi vraže nedugo posle primljenog gola, iako sa igračem manje AZ je poravnao na 2-2, a strelac je bio AZ-ov dečko koji obećava – Boadu. Rezultat se nije menjao do samog kraja meča.

Drugi meč u grupama igrali smo u dalekom Nur Sultanu, protiv Astane. Taj meč neću morati detaljno da opisujem. Samo ću reći da smo ih je na čelu sa Umarom Sadikom uništili, iako je rezultat bio 1-2, verujte mi na reč – pokidali smo ih!

I konačno se bližio taj 24.oktobar i meč protiv Junajteda. Drugovi i ja smo se sa ushićenjem ukrcali u voz prepun Grobara iz Crne Gore. Svi smo bili  prepaljeni – onako klinački/navijački, svaki navijač dobro zna o čemu pričam. Od početka do kraja puta dugog oko 10 sati, vagon u kome smo bili smešteni je ‘dosklovno’ goreo :franjevci pfc: . Voz je podrhtavao od pesme Grobara, a ja nisam štedeo grlo za tribinu, baš kao i ostatak mojih drugova (Bope, Pigi, Lazo, Luka, Matija…). Uz više malih ‘incidenata’ i zapaljenih baklji je put prebrzo protekao i konačno smo osvanuli u Beogradu. I bilo je baš kao što je rekao veliki Čika Duško Radović: ‘Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.’

Gubili smo vreme do utakmice tako tako što smo skitali ulicama Beograda, posmatrali ušće Beograda sa Kalemegdana, očijukali zanosne beogradske devojke, ispijali piva… tipično grobarski.  Na kratko smo spavali i krenuli smo ka našem Hramu fudbala, na putu do Hrama fudbala sam sreo meni mnoge drage ljude Živca, Žareta i QQLele-a zajedno sa njegovim juniorom. Nakon nekih par minuta provedenih na platou ispred severne tribine smo ušli na istočnu tribinu našeg stadiona i sa nestrpljenjem očekivali sudijski zvižduk za početak tekme. Tokom čitave utakmice, moj Partizan je izgledao baš onako kako treba jedan velikan da izgleda – moderan, napadački. Samu utakmicu su obeležili brojne bravura naših igrača (ortoped Suma, ‘kifla ‘Sadika…), ali na žalost svih nas nismo uspeli da pobedimo… Zahvaljujući španskom sudiji i nepostojećem penalu smo primili gol… Uprkos porazu smo otišli kući ponosni i srećni, jer smo bili svedoci nepravde i fenomenalnog Partizana.

Makar za mene, ta noć je predstavljala nešto najlepše u protekloj – 2019.godini, znajući da sam opravdao svoju porodičnu tradiciju Grobarštine i sve ostalo. Naradni meč je igran na Teatru Snova, ponovo protiv MNU, ali o tom meču ne bih trošio reči – izgubili smo časno, 3-0.

Nakon toga je došao red na peti-odlučujući meč protiv AZ-a u Hagu, nama je samo pobeda  značila za novo evropsko proleće. Meč je počeo bajkovito po nas, na poluvremenu smo vodili 0-2, golovima ‘hitrog’ samuraja Asana na asistenciju maestro – Natha i golom Sejdube Sume. Ali…to jebeno ali – baš kao što kaže Bard Živadinović, dva nula je najopasniji rezultat. Mi smo iako sa igračem vise na samom kraju meča zahvaljujući neverovatnom kiksu Stojketa primili gol za 1-2, a odmah nakon toga je pao i drugi gol za 2-2. I to je bilo to od svih naših nadanja. Gorak ukus, nova rana svih Grobara, a ima ih mnogo. (Petržalka, Fljamuntari, Augzburg, Nolan Smit, Čilders, Šamrok…)

Na poslednju utakmicu i oproštaj od grupne faze nisam bio u stanju da idem, a razlog nije bio naš loš rezultat protiv prokletih holandjana, već bronhitis. U toj utakmici se Partizan časno oprostio od Evrope pobedivši 4-1. Golove su kao na traci postizali Asano, Sadik x2 i Suma.

Na samom kraju ću vam reći da su sve ove stvari predivna životna iskustva, i ne Partizan za mene ne predstavlja samo vid zabave i sporta – Partizan za mene predstavlja život, način života, estetiku. Do sledećeg puta…

 

Nije uvek lako, al’ je uvek lepo biti uz Partizan!

 

 

GrobarisTotalitare

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.