Dukla Pribram ili češka lekcija za našu sportsku budućnost

Komentar

Napomena: Ovaj tekst pisan je za potrebe sada već ugašenog navijačkog fanzina 4. X 1945. Datumi i druge vremenske odrednice, kao i funkcije pojedinih osoba spomenutih u tekstu trebaju se posmatrati u odnosu na taj period. Takođe, interesantno je uporediti šta se dešavalo tada, kada je tekst napisan, dakle 2014. godine sa onim što se dešava sada.

Zemlja piva, zemlja lepih žena slovenske krasote i bujne plave kose i, naravno, zemlja fudbala, prepoznatljivog po poletnoj igri preko krila i vihornim atacima. Sve to i ne samo to je Češka. Srbi i Česi imaju kroz istoriju dobre i isprepletane odnose. Ako ništa drugo, barem smo robovali istim okupatorima (Germanima), a u ratu u kome je malena Srbija oduvala Austro-Ugarsku, u znamenitoj Cerskoj bitci 1914.. godine ubedljivo se od savezničkih vojnika nama predalo – Čeha! Koga mrzi da vadi stare i prašnjave kupusare iz zaboravljenih biblioteka, pa neka odgleda onu čuvenu scenu iz “Marša na Drinu” (po mom skromnom mišljenju našeg najboljeg ratnog filma) u kojoj su protagonisti LJuba Tadić kao major Kursula i Predrag Tasovac kao feldvebel Novotni, koji se sav radostan još pre pocetka bitke predao braći.

Od Čeha smo mnogo naučili. Slušali smo “Vltavu”, čitali “Dobrog vojnika Svejka”, a mnogo naših vrhunskih reditelja prošlo je cuvenu “prašku školu filma”. I prve sportske lekcije davali su nam Česi. Počelo je sa sokolima, a u fudbalu su po češkom obrascu nastala dva kasnija jugoslovenska velikana – Vojvodina i Hajduk. Vojvodina je nastala po obrascu akademske Slavije, Hajduk se ugledao na Spartu (kakvi priučeni rukovodioci danas drmaju splitskim klubom, možda najbolje govori podatak da je specijalni gost na proslavi 100 godina “bilih” 2011. bila Slavija, a ne Sparta?!?).

Mozemo li od Čeha jos nesto da naučimo? Imam utisak da možemo i moramo! Evo jedne lekcije koju treba dobro prostudirati i primeniti, naravno u pogodnom trenutku. 

Elem, kada je pre bezmalo pre 75 godina u tadasnju Čehoslovačku izvožen sovjetski tip socijalizma, ta biljka se nije baš tako lako primala. Štaviše, naišla je na značajan otpor, ali, ipak, sila se i ovoga puta u politici pokazala kao jedan od ključnih faktora. Pošto je sport refleksija svega u društvu, čehoslovačke socijalističke vlasti nastojale su da pored već postojećih i u narodu ukorenjenih Slavije i Sparte u Pragu osnuju jos jednog velikana, koji ce biti pod njihovom gvozdenom kontrolom. Tako je 1948. godine, baš u doba kada je sirom zemlje Ceha, Slovaka i Moravaca, gušena svaka opozicija, u Pragu osnovana Dukla, klub pod kontrolom Čehoslovačke armije. Naredne nešto vise od četiri decenije ovaj kolektiv je imao sve što ga čini velikim – velike pobede, trofeje, reprezentativce, klupske legende. Sve sem navijaca. Narod “zlatnog Praga” jos pre Drugog svetskog rata opredeljivao se za Spartu i Slaviju. Dukla je ovde bila višak.  Kada se desila “plisana revolucija” 1989. godine mnogi relikti realsocijalizma nestali su u stampedu naroda. Dukla je ostavljena na cedilu. Moćno zaleđe otopilo se poput snega na martovskom Suncu. Nekada moćni klub posrtao je na svim poljima. Stvoren za jednu priliku, počeo je da isparava kao produkt vremena koje je definitivno prošlo. Ispali su najpre u drugu, a zatim i u treću ligu. Manje da bi se spasili potpune blamaže (a zar prethodno izrečeno to već i nije?), a više da bi otišli iz Praga u kome ih niko nije ni voleo, ni želeo, ni gledao, rukovodioci Dukle došli su na zanimljivu ideju fuzije sa Pribramom. Taj Pribram je sasvim drugi klub iz istoimenog grada u Češkoj. Nekadašnja Dukla danas je povremeni učesnik elitne češke divizije, daleko od starog sjaja iz nekih drugih vremena.

Lekcija iz Češke je opora, ali primenjiva na srpsku situaciju. Zašto?

U ovoj zemlji pre nepune dve godine jedno nama rivalsko sportsko drustvo tavorilo je u svim sportovima. Zaglibljeno u dugove, bez kvalitetnih igraca, bez novca, bez ideje. I onda im se desio “spas u poslednji čas”. Nije to bila nikakva menadžerska ingenioznost niti je srpska privreda doživela nezapamćeni uspon da je došla u stanje da obilato podupire stvaranje projekta “Evropska Zvezda 14. put” vec su čelni ljudi mnogih sekcija “crveno-belih” odlučili da odu na poklonjenje novom “Poglavniku” i isprose “milostinju” koja, kao što vidimo, raste iz godine u godinu, dok se ono što se daje Partizanu smanjuje.

U modi su razne cifre, grafikoni, tabele, dijagrami, podaci, štosovi papira, tabaci, fascik(u)le. Sve “crno na belo”. Sve provereno iz dobro upućenih (sto će reći udbaških izvora). “Hartija sve trpi”, pa se tako obnaroduju podaci o dugovanjima KK Crvena Zvezda (ona koju znamo mi svi, a ne ona iz dela grada na čijem ulasku piše “Železnik, južno predgrađe, za Partizan život daće”), pa se za godinu i po dana iz usta istog čoveka (reč “čovek” ovde treba shvatiti veoma uslovno, što bi se reklo, u nedostatku boljeg termina) obnaroduju podaci o dugovanjima FK Crvena zvezda. Dugovi da i kod mene izazovu sažaljenje! I onda, kada se očekuje da ista persona interesantne ekonomsko-političko-sportske biografije podnese krivične prijave i otera druge persone, nista manje zanimljive ekonomsko-politicko-sportske biografije, u zatvor, da sade krompir i lukac beli, svi se nađu na jednom dirljivom mestu – Privremenom organu grada Beograda. I na tom dirljivom mestu smišljaju metode kako da jos vise pomognu ojadjenoj Crvenoj zvezdi i da još više zapapre našem voljenom Partizanu.

Pošto svako iznosi svoje cifre i pošto se nadam da većina čitalaca ovog teksta nema udbaške kanale da sazna istinu do kraja, ostaje nam da se dovijamo alternativnim metodama da bismo došli do saznanja: ko je miljenik aktuelne vladajuće garniture u državi Srbiji? Neću mnogo da drvim, mogli bismo svesti sve na jedno prosto pitanje: gde su u odnosu na pre dve godine, kada je prvi potpredsednik Vlade “zajašio” bili Zvezdini kolektivi u rezultatskom smislu tada, a ne sada? Daću samo neke naznake.

U fudbalu su slavili vredan jubilej – pet godina od osvajanja poslednje titule državnog prvaka. Onda se desila jedna hladna jesenja novembarska noć 2012. godine, uvek je se sećam, ne baš rado. U upravnu zgradu SD Crvena zvezda ulaze neki ljudi od kojih niko nema nikakvu funkciju u fudbalskom klubu. U gluvo doba noći drže konferenciju za novinare, formiraju Radnu grupu, razne podgrupe, komisije, potkomisije, imenuju, smenjuju, aminuju. Da stvar bude jako zanimljiva, konferenciju vodi prvi potpredsednik Vlade, ujedno, tada i ministar vojni. Tada je ministarka sporta bila Alisa Marić. Zamislite da je isto veče ona upala u Generalštab Vojske Srbije, umesto sto je manje poznati brat čuvenog košarkaša Andreja Vučića, upao u FK Crvena zvezda i da je ona to veče bez ikakve procedure redom posmenjivala kompletnu našu vojnu vrhušku i postavila svoje pajtose za generale, mada niko od njih nema nikakve veze sa vojskom, još od vojne vežbe “Galibabinac '89”?!?

Dakle, fudbalski klub počeli su da vode prekaljeni sportski radnici. Jedan je onaj iz Železnika, zanimanje mašinski inženjer, a uža specijalnost papiri, hipoteke, virmani, stečajna dokumentacija i slično. Što bi se reklo, načitan je čovek, knjiški moljac. Drugi je izvesni Kokeza, ali ne Kokeza iz Dalmacije, nego Kokeza iz Sarajeva. Kada bi kalemili biografiju ovog znamenitog ugostitelja u rangu braće Halimić iz “Složne braće”, mogli bismo reći da su se o njegove dragocene fudbalske usluge nekada davno, dok je bio još mlađan, otimali Sarajevo i Zeljezničar i, da je bilo pravde, garant bi se “horde zla” i “manijaci” danas kleli u njega, a nikako u Papeta Sušića i Štrausa Osima! Treći je istaknuti fudbalski radnik iz FK Radnik iz Surdulice. Dakle, gigant sa “južne pruge”, rang za rangom su preskakali kako bi se u blizini živopisnog Vlasinskog jezera igrao kvalitetan fudbal. Pitate me za nešto više iz biografije ovog radnika iz Radnika? Mnogo me pitate! Pa, ni on nema objašnjenja auditorijumu da odgovori na pitanje da li ima fakultet ili vanrednu dunđersku školu u emigraciji. Najzad, da sve liči na nešto fudbalsko, aktivirano je i “prvo krilo sveta” koje je pristalo da bude formalno na čelu ove raznorodne družine  u zamenu za aboliciju koju je dobio samo tri dana nakon te burne jesenje noći, baš na dan kada je Haški tribunal oslobodio generala Antu Gotovinu i generala Mladena Markača.

U košarci nije izborena cak ni Jadranska liga 2011. godine. Ophrvani dugovima “crveno-beli” su ostali bez igrača. Ničeg više nije bilo na Malom Kalemgdanu. Kao da su se tu mogli naći idealni kadrovi za snimanje najnovije verzije apokalipse. I onda je došao spasilac iz Zeleznika. Napravljena je fuzija koja nije fuzija. Napravljen je jedan klub koji je faktički dva, a ustvari još nekoliko klubova. Koliko je to teška materija za razumevanje možda najbolje govori podatak da ni kreator ovog rešenja, taj čuveni mašinac iz Železnika, koji u cifru zna koliko je kafa skuvala kafe-kuvarica na “Marakani” dana 21.1.1998. godine, na pitanje o matičnom broju, o PIB-u nečega na čijem je čelu, dozivljava napade hladnog znoja i u starom dobrom svom stilu menja temu. 

Prve godine klubu iz Železnika i nije išlo nešto naročito, a onda je sve krenulo na bolje jer je kao pojačanje, ali u upravi, ne na terenu, angažovan već pomenuti Andrej Vučić, čuven po tome što su nekada Džordan, Barkli i Rodman strahovali od samog pomena jedne takve gromade. Klub koji se gušio u dugovima i koji u medjuvremenu nije napravio nijedan malo jači transfer da bi popravio finansijsko stanje, danas pliva u parama i drži srpskoj sportskoj javnosti lekcije iz marketinga.

U rukometu je bilo slično. Raspad, česte promene trenera, u najboljoj opciji, bitka za zlatnu sredinu tabele. Tandem bivših asova pokazao se kao nesposoban da vodi ozbiljan klub. I ovde su učestale tužbe igrača koji, gle čuda, žive od svog rada, a pošto vredno treniraju rukomet, nadaju se da od toga mogu nekako i da prežive. Rokovi za isplate se prolongirani iz meseca u mesec, rađeni su razni reprogrami i slične rabote. Spasa nije bilo. Dok i ovde bivši igrac, bivši kapiten, bivši trener, bivši sin rukovodioca iz jedne od bivših garnitura na vlasti, nije otpočeo svoju tužnu i plačljivu pesmicu nadležnim organima čiji je refren svima nama poznat:”ne dajte da propadnemo!” Istina, u rukometu stanje nije baš tako brzo revitalizovano kao u fudbalu i košarci, ali ima pomaka na bolje. Uostalom, rođeni brat aktuelnog trenera i sportskog direktora Crvene zvezde, nalazi se u Ministarstvu sporta kao kadar najjače stranke. Pa, vi sada vidite ima li zezanja ili ne sa ovima!

Najzad vaterpolo. Sport u kome su dugo, više decenija “grobari” ismevani jer je to “provincijski sport”, “sport koji igramo mi tu malo u okruzenju i to je to”, “sport koji nema svrhe pratiti” itd. Kada se raspao Pro Reko 2012. godine, ukazala se šansa da se srpski klubovi pojačaju reprezentativcima i liga postane najjača u Evropi. Jedini profesionalni vaterpolo klub u pravom smislu te reci u Srbiji, sedmostruki šampion Starog kontinenta – Partizan – nije bio konkurentan za dovođenje vrhunskih asova. Umesto toga, kao glavni rivali u lovu na zvezde pojavili su se klub koji je ugašen pre pola decenije, pa obnovljen, ali pod izmenjenim imenom i Radnički iz Kragujevca koji, da cirkus bude veci, nije ni imao status prvoligasa, ali onda su promenjene propozicije, pa je liga umesto planiranin osam, specijalno za ovu priliku imala devet članova. Zvezda je prošle godine postala prvak Evrope. Igralo se u Beogradu. Veoma bitna stvar za vaterpolo! Da se igralo bilo gde drugde, Jug bi ih unakazio. Država je bila finansijski garant organizacije fajnal-fora. Personalni garant bio je, naravno, brat daleko poznatije košarkaške zvezde Andreja Vucica. Obrazloženje: interes srpskog sporta! Punih šest godina pre toga Partizan je figurirao kao jedan od kandidata za evropski tron i nikada se niko od značajnijih faktora nije izjasnio da je državni interes da fajnal-for bude organizovan u Beogradu. Eh, ali Partizan nije državni projekat!

Iz ovog spiska treba biti pošten i izbaciti Zvezdine odbojkase koji pošteno crnče, a zauzvrat od Odbora za sport SNS-a (u šta se pretvorilo SD Crvena zvezda) ne dobijaju ništa! Bili su šampioni Srbije prosle sezone sa većinom igrača iz svoje škole, a nisu imali finansijske garancije da se takmiče u Ligi sampiona, pa su skliznuli u slabije takmičenje!

  Da zaključimo, ćutati i trpeti sve teže i sve niže udarce od apsolutne vlasti jedino je što nam preostaje u viteškoj borbi! A kada dođe vreme i ova galerija tragikomičnih likova ode sa političke, ekonomske, sportske, kulturne i drustvene porodice, ako smo pametni, ugledajmo se na Čehe i uradimo što su onu uradili sa Duklom!

MARŠ U PRIBRAM!!!

 

 

1 razmišljanje na “Dukla Pribram ili češka lekcija za našu sportsku budućnost

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.