Beskrajna elegija srpskog fudbala

Komentar

Minuli vikend srpskog doigravanja “večitih rivala” ostavio je malo prostora za bilo kakav novi komentar. Devedeset minuta (ne)fudbala, po ko zna koji put za redom, bilo je plodno tle za taborske uvrede i pojedinačne oprečne izjave, koje će se zaboraviti brže nego što su izbačene u etar.

Srpski fudbal godinama tone k'o u živom blatu, a tek povremene uspješne evropske epizode pripisuju se božanskim silama, magijskim ritualima ili sudbinskoj predodređenosti. I kada se minimalno gubi- meč se u suštini dobija, šira slika uvijek mora da se uzme u obzir, politika uprava klubova je već prežvakana i ispljunuta priča, a interesi šake oligarha javna tajna o kojima se, u pravom Voldemortskom stilu, nikada ne govori.

Svi sve vide, a dabome i da sve znaju. Srpski fudbal su Zvezda i Partizan uz propratne satelite, čiji su domeni trećerazredna takmičenja u kojima se utakmice mogu igrati na lokalnim pašnjacima ili kojekakvim srednjoškolskim terenima.

Srpski fudbal je politika AVbudućnostsrbije u spokojnoj simbiozi s navijačkim grupama, lokalnom i regionalnom mafijom, korumpiranim službenicima i novčanicama koje tek treba prati. Srpski fudbal je državno vlasništvo, vlasništvo po udžbeniku imaginarnog pravnog entiteta, a u praksi- jednog čovjeka.

K'o što majka voli svoje dijete, k'o što narkoman traži svoj fiks, k'o što čaša meda ište čašu žuči, tako i Srbin drži do svoje Zvezde ili Partizana. Životni vijek mu skratiše makar deset godina a ona silna domaća brlja, ispijena u radosti ili tuzi, donijeće mu prijevremenu cirozu koju možda neće ni otkriti jer je, po pravilu, već dugo godina hronični srčani bolesnik.

Neodoljivo je romantična i privlačna priča o patnji, konstantnoj tragediji jedne sportske patologije s povremenim epskim poskocima,
čijih se junačkih podviga uvijek rado sjećamo. Niko ne zna da te obraduje niti da te razočara kao tvoja Zvezda ili tvoj Partizan. Balkan je mjesto svakojakih krajnosti, a sportski ekstremizam prikazan je kao nešto poželjno, generacijski prenosivo, gordo i ponosno.

I, dok jedan Balkanac sprema svoj upaljač, kašiku i iglu, klupska elita sprema još jednu čašu šampanjca, da baš u tvoje ime nazdravi, jer da tebe nema – ko bi klub kao oči volio? Neko ga mora voljeti, a to zasigurno nijesu oni.

Otužni svršetak beskrajne elegije jednog propadanja nije blizu već naprotiv – ona će trajati, jer je održanje boli njen glavni cilj. Još dugo vremena će naši klubovi biti sve sem naši. A, možda, kada više ne bude ni interesa nit’ koristi, ono što je “naše” nestane za svagda?

Dok se sabiraju utisci derbija ne mogu se oduzeti od mog ličnog – da smo zaslužili više. I jedni i drugi. Svi smo mi “večiti” dok su slavni klubovi koje volimo – bez obzira koje boje branimo.

3 razmišljanja na “Beskrajna elegija srpskog fudbala

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.