Deda Mata

Kolumna

Vi sigurno ne znate deda Matu. Matu Benašića. On je bio blag čovek od malo reči, fizički pomalo nalik na čuvenu zvezdu špageti-vesterna Lija van Klifa. Imao je i taj šešir, i tu tabakeru. Sakupljao bi lagano ostarelim, pomodrelim prstima duvan u papir, polako bi jezikom ovlažio rizlu, pa još staloženije konačno zapalio… Vidim ga kao da je juče bilo, sedi blago pogrbljen u prednjem dvorištu i purnja, dok se otraga za njim razležu lavež i kokodakanje. Tu je negde i baba Mila (dugi akcenat na prvom slogu, kao vila). A tu sam i ja, jurcam unaokolo i besomučno šutiram loptu o onu dugačku kapiju, kakvih ste se sigurno nagledali ako ste makar jednom zalutali u neko obično vojvođansko selo. Mislim da je to voleo kod mene, kažu mi da je bio odličan predratni fudbaler. To će reći, znao je fudbala mnogo pre no što će neki tamo u Beogradu (ili Zagrebu, štagod vas pali) osnovati klub koji će docnije zavoleti – Partizan. Sunčan, topao dan je bio, možda i letnja pauza u sad već okrnjenom prvenstvu umiruće socijalističke Jugoslavije.

– Da te pitam ja nešto…- čujem njegov blagi glas, evo, još i danas.

– A što ti ne bi navij'o za Partizan? Imamo dobre igrače, vid’ onog Mijatovića, Zahovića…

– Paaa, mogao bih, deda Mato.

Eto, tek tako. Ni ideološki, ni zbog petokrake, ni zbog buktinja, ni zbog panka, ni zbog avangarde. Ne, banalno, prosto, uljudnim pitanjem jedne divne starine, oca moje dadilje Cece, u sparini vojvođanskog leta. Što sam stariji, sve mi je jasnije da me Partizanu, kao čeljadetu iz inače potpuno zvezdaške porodice, privukla pristojnost i blagost deda Mate. Dobro, i Mijatova i Zahovićeva frizura, tek da nehotice i uz malo zdrave ironije potvrdim onu tezu Boža Koprivice o izboru Partizana kao stvari estetike.

Umro je, ima tome više od deset godina. Kad mi je majka javila vest, pomislio sam koliko će stotina ljudi proći kroz moj život, ostavljajući duboke, neznatne ili nikakve tragove. Malo je onih koji će toliko nenametljivo uticati na silne radosti, tuge, euforije, očaje, petržalke i šamroke. Na ove prve sede vlasi, a bar jedna je, dobar vam stojim, Partizanova. Zato, hvala deda Mati.

2 razmišljanja na “Deda Mata

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.