Upravo, dokle više?

Iz ličnog ugla

„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“, napisao sam samo nekoliko minuta posle završetka Partizanove utakmice sa letonskim RFS-om u Beogradu kada smo pobedili golom Natha iz penala i prošli dalje u kvalifikacijama za Ligu Evrope.

Svima nama je dobro poznata ova stara narodna izreka. U nešto široj formi ona je data u kratkoj priči, samo jednoj od onih anegdotskih o Nasradin-hodži, narodnom junaku koji kratko i lakonski objašnjava sve što ga u životu zadesi. Verujte, taj prosti seljak iz nekih bosanskih i hercegovačkih vrleti kao da je isti onaj šumadijski običan čovek koga gledam iz dana u dan. Elem, tom Nasredin-hodži su jednom postavili pitanje zašto tuče malo dete koje mu nije polomilo krčag u kome ga je slao po vodu. Naravno da se narodni mudrac nije zbunio već je odgovorio da se dete tuče dok krčag još nije okrnjen. Kad se razbije, uzalud i tuče i prekori. Preventivu je još tada naš junak sprovodio.

Imam neki osećaj da bi likovi poput Nasradin-hodže vodili ovaj naš klub i državu, i kolne naše države (koje ja i dalje nekako smatram našim) mnogo bolje od sadašnjih uprava i upravitelja. Realno, koji trezven seljak bez dana srednje škole bi našao za shodno da se nađe u poslu koji dokazano ne zna i da uporno nastavi da ga radi podjednako loše kao prvog dana? Koji naš domaćin bi povećavao dug i pored nominalnog povećanja prihoda? Ko bi se uz tolike dugove ostalima oko sebe u svetu gde jedna zapeta u obračunima i bilansima ne može da se sakrije hvalio kako je uspešan poslovni čovek? Ko bi, na kraju krajeva, prihvatio prvi posao da mu bude direktor kluba sa toliko bogatom istorijom i toliko trofeja?

Da nesreća bude veća po Partizan, nama se pomenuti krčag razbio već na sledećoj utakmici. Samo tri dana nakon eliminacije tvrde istočnoevropske ekipe iz prelepe Rige mi smo u jednom neravnopravnom meču izgubili od Vojvodine sa 3:2 u Novom Sadu. Jesmo skoro sat vremena igrali sa igračem manje, jeste i poslovično staloženi gospodin Savo Milošević na klupi Partizana isključen tokom drugog poluvremena, ima taj protivnički klub blistave tradicije i sramne sadašnjosti orangutana na klupi (baš tim rečima!), ali pokušajte sve da se setite u poslednjih 28 godina koliko puta se desilo da sa „lalama“ odigramo tri uzastopne utakmice bez ijedne pobede. Krčag nam se razbio na Dunavu, primili smo dva gola u poslednja tri minuta utakmice.

Otišao je Milošević, hvala mu na svemu. Tog ponedeljka i tog utorka ni puškom „kragujevkom“ ga niko nije mogao zadržati u Partizanu. Pre njega nikakvim odnosom uprava je potrošila još jednu legendu i još jednog velikog čoveka Zorana Batu Mirkovića. Ili mislite da se sa prelaznim rokom na zimu u kome dolaze kao pojačanja Musa N’Džiaje, Dejan Georgijević i Radivoj Bosić očekivalo da Bata može da izigrava Real Madrid ili Barselonu po srpskim livadama i oranicama?

Gospodo iz UO FK Partizan, da se razumemo, ni jedna od ovih reči ne ide u prilog vašim neistomišljenicima, ali po sposobnostima sličnotupavcima iz KK Partizan, ali iskreno vi pojma pojmatičnog nemate, što bi rekao pokojni Miodrag Petrović-Čkalja, slava mu i milost, iako je bio veliki zvezdaš. Prošle godine ste, recimo, igrali Ligu Evrope, prodali Strahinju Pavlovića za 10.000.000 evra francuskom Monaku i završili ste u minusu. Sada ćete da se vadite da je transfer bio na zimu, da neka rata od UEFA-e nije uknjižena do decembra prošle godine, da golub pismonoša u kljunu nije doneo baš svaku paru na Stadion Partizana, ali, brate, dosta više tih administrativnih zavrzlama. Koliko troši u budžetu sadašnji FK Partizan godišnje ako mu je trećina prihoda tako jedan ekstra transfer, trećina takmičarski uspesi u Evropi plus nekoliko sitnih transfera, a trećinu ne ostvarujete nikako pošto dug raste? Za 30.000.000 može se biti ravnopravni takmac za četvrtfinale Lige Evrope svake godine.

Kritikuju se ovde bivše uprave i to sa pravom, ali da se podsetimo samo prethodna dva ulaska u Ligu šampiona. Prvi put se ušlo sa budžetom od 7.000.000 evra, a dovedeni su takvi marketinški magneti kao što su Lotar Mateus i Taribo Vest. OK, sada je tih 7.000.000 evra daleko više u realnim iznosima pošto svi segmenti života napreduju, pa i fudbala, ali sigurno za manje od dve decenije u našem fudbalu nisu porasli troškovi četiri do pet puta.

Drugi put se ušlo u Ligu šampiona bez dinara belog potrošenog na igrače u letnjem prelaznom roku! OK, to je već bila rashodovana uprava, jako slična vama, predsednik nije znao prezime igrača koji je dao odlučujući gol u derbiju. Svakako da je taj ulazak u evropsku elitu bio puka slučajnost, a ne plod sistematskog rada. Ali, isto tako, kao slučajnost možemo da podvedemo i vašu duplu krunu iz sezone 2016/2017. Zaista sam počeo da mislim u poslednje vreme kako vam se veliki Marko Nikolić alias Ćelavi Prepotenko otrgao od kontrole i postao državni prvak te godine.

Vaš sistematski rad je konstantno bodovno zaostajanje, neizvesna borba za drugo mesto sa nekim Ivicom Tončevim ili lokalnim gaulajtnerom SNS-a za AP Vojvodinu. Svako prvenstvo rasipate bodove i gubite realnu šansu za titulu već do septembra. Ove sezone sam vas još i častio po prognozama i rekao sam do novembra ćete moći nekako da taljigate, a onda ceo ostatak takmičarske godine igramo čekajući finale Kupa maršala. Uvek se možete sakriti da ne igra uprava nego treneri i igrači.

Tako je, ali vi ste promenili nekoliko trenera i više desetina igrača otkad ste u ovom, nama i meni svetlom klubu. Ima li neki igrač pod zastavom sa šest buktinja plamom koji nije doveden za vašega vakta u Partizan? Ako su treneri bili loši, da li to znači da vi konstantno ne znate da ubodete pravog i da večito birate rđave? Ako su bili dobri, zar ste ih sputavali da ostvare isto tako dobre rezultate?

Tačno je da je ovo vreme terora, što bi naš „osnivač“ dr Franjo Tuđman rekao „vrijeme mrakobjesja“, ali recite vi meni u kom to vremenu su vas doveli i postavili da rukovodite Partizanom? Koja je vlast zajašila ovom tužnom zemljom kada ste vi dovedeni da radite negde gde vam po gospodstvu i dostojanstvu ne pripada ni da okrznete svečanu ložu kamenog zdanja sazidanog davne 1949. godine, a kamoli da se pitate išta? Kako ste izabrani? Na „zboru radnih ljudi“ gde delegirate u Skupštinu sirotu čistačicu kojoj niste u stanju deset plata zaredom da obezbedite pa joj u pola glasa obećate da ćete joj nekako, „ispod žita“, dati pet, a ona, jadna, šta će, pristane pošto nema izbora. Isključiće joj struju ako ne primi te pare, pa će glasati šta joj se kaže, a u fudbal se razume koliko ja u nuklearni program SSSR-a pre 50 godina.

Takođe, razumem, i ne samo što razumem nego i znam da vidim ono što bi Filip Višnjić video da je živ. I slavni Rej Čarls bi zaplakao na toliku količinu nepravdi i sviranja u korist Odbora za sport SNS-a kako zaista treba preimenovati onaj klub kršten pre 75 godina po rečenici Zorana Žujovića „kad je zvezda, nek je Crvena“. Ali, ni u jednoj ligi, poštovana gospodo, ni u najpoštenijoj ligi sa tolikim brojem kikseva ne može se biti prvak. Zaostanite vi za naprednim radikalima i njihovom drndarom iz Ulice Mateje Kežmana deset bodova na kraju svakog prvenstva, ali nemojte 20 do kalendarskog početka jeseni.

Vi danas pišete saopštenja u kojima prozivate FSS i njegove funkcionere što su uveli Novi Pazar, faktički privatni klub čelnika jedne partije, kao deseti klub u drugoj ligi u viši rang takmičenja. Ali, od tog Novog Pazara, koji je u prelaznom roku dovodio igrače s konca i konopca, mi smo pukli 3:2 i to bez ikakve halabuke i „vrelog terena“ pošto je zbog korone utakmica igrana bez publike. Izgubili smo utakmicu u kojoj smo sami sebe savladali. Ni sudija, ni Kokeza, ni Joca DHSS Šurbatović iz Obrenovca, ni ne znam ko treći. Vi ste doveli Partizan da gubi skoro pa redovno od takvih autsajdera, a nekada nije bila retka situacija da se da pet golova na takvim gostovanjima, čačanskom Borcu čak i deset.

Vi prozivate funkcionere FSS-a, polupismene razbojnike koji verovatno i prde za ručkom, ne bi me čudilo, a ko je delegirao onog smešnog julovca Ketu iz Brusa u organ Zajednice prvoligaša ili kako se zove ta „smuti pa prospi“ asocijacija tj. zadruga prvoligaša i drugoligaša? Gde samo izmislite takve likove na razmeđi „Monti Pajtona“ i „Mućki“, biznismene bez biznisa i bez PIB-a koji tako pompezno i pretenciozno predstavaljaju zvanično jedan od najvećih klubova u ovom delu Evrope?

Koje firme vi vodite da biste stekli CV da konkurišete na mesto menadžera Partizana? Šta ste od ličnog novca ili para svojih firmi, ako ih realno i imate, uneli u klub? Da ga volite već biste ga napustili i prepustili drugima, sposobnijima da pokušaju spasti šta se spasti može u ovakvoj situaciji. Kada ste prezentovali transparentan finansijski izveštaj prihoda i rekli „evo, ovo sam ja dao svom Partizanu“? Dakle, ljubav nemate, iako je ljubav apstraktna i nemerljiva kategorija, sklon sam smelo da kažem da na ovom svetu ima barem par stotina hiljada ljudi koji vole Partizan više od vas. Nemate ni znanje pošto su vam poslovne biografije siromašnije od trpeze jednog časnog Pilipa Baklije iz pripovetke „Pilipenda“ Sime Matavulja. (Siroti Pilip je u doba gladi u Dalmaciji spao na jednu jedinu kokošku u avliji.) Nemate ni pedigre. Ne potiče vi iz uglednih porodica niti imate manire neophodne za jedan tako gospodski i radnički klub u isto vreme, za klub čiji su osnivači porazili Hitlera, a zajebali Staljina. Nemate ništa, a pledirate da i dalje imate sve! Voleo bih da kažem „neće moći ove noći“, ali, nažalost moći će i to ne vašom zaslugom. Da je do vas, oterali bismo vas lako na Bliski pa na Daleki istok za tili čas, ali nije do vas nego do onih koji su kompletnu zemlju i region doveli u ovo, buđavo stanje. Valjda i sami znate da u doba reda, zakona i prosperiteta vi ne biste mogli ni krampone da nameštate igračima mučenog Sfintula, kojeg večeras jedva eliminisasmo i koji ni imena nemaše napisana na leđima dresova.

Usput, znajte da nije kritika kada vas vređa jedan otrgnuti pas sa vašeg lanca koji se naljutio zato što ga neko od vas nije povezao sa gostovanja u Kruševcu kolima ili što mu ne sipate dovoljno hrane iz restorana u činiju. Sa takvima se gonite dođavola, ionako ste isti pošto su i njemu i vama smetali navijači kada su vas dobronamerno i argumentovani kritikovali, a on predlagao spiskove onih koje bi u budućnosti zauvek trebalo proterati sa tribina.

Ni ribrendovanje grba ništa vam ne bi pomoglo. Ni roze dresovi, ni kožne gaće. Ribrendirajte vi svog pokojnog dedu u grobu, a Partizan ostavite na miru dok je još kako-tako živ. Te kursiste lajf-koučinga, motivacione govornike i likove koje misle da su provalili sistem funkcionisanja kapitalizma u SAD ili kako to „fercera“ svetski sport u savremenim uslovima tako što su za džabe jeli, pili i gostili se na Nijagarinim vodopadima ili u Kaliforniji, uzmite za povodac i povedite sa sobom.

Uostalom, postojao je naš Partizan i kada je država, ona velika država, krenula u obnovu posle rata u kojoj je uništeno, prema američkim pedantnim procenama, 40% ukupne supstance. Postojao je i kada je Staljin udario njoj blokadu, a naši graničari ginuli na karaulama. Postojao je i 1968.godine kada je Beograd bio svet, postojao je i 1992.kada su nam uvedene sankcije, postojao je i 1993. kada smo imali platu od tri marke, a na rafovima nismo imali bukvalno ništa. Postojao je i pod NATO bombama, postoji i pod Vučićevim žvalama. Postojaće i posle vas iako ne znam samo kako i u kom stanju ćete ga ostaviti nekim budućim.

Postojaće JSD dok je Topčidera i Avale, dok je Tuškanca i Zmajevog mosta, dok je Petrovaradina i Marjana, dok je Trebevića i Ljubovića, dok je Ohrida i Prokletija! Veći je on od svakog od vas. Verujte, i od vaših alavih zadnjica i blagoutrobija.

3 razmišljanja na “Upravo, dokle više?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.