Teška vremena, prijatelju moj

Iz ličnog ugla
Tmuran dan. Da nemam neke obaveze ne bih znao ni koji je. Danas igra Partizan. Nisam uzbuđen ili jesam. Ne znam… Osećanja su u skladu sa ovim danom, mračna. Hajde kažu da će biti sunčano, ne znam kako je u Tatarstanu, ali bar će ogrejati, obasjati u Beogradu.
Protivnik je Uniks, isti onaj koji nam je pred pandemiju žargonski rečeno pobegao sa lopate. Ponovo neću previše analizirati njih jer ništa osim Partizana me ne zanima.
Ukratko opet moćan protivnik, “skupa” imena, veliki budžet, dug put do tamo, a u glavi ostao prethodni poraz (sam način na koji se desio) i slične stvari.
Nikad mi nismo bili takvi a valjda nismo ni sad, nikad se nije gledalo unazad nego samo u ono što dolazi. Svima je jasno da ne igra prošlogodišnji Partizan već ovaj sadašnji. Definitivno je jasno da života u prošlosti nema ali takođe nema ni života od prošlosti. Nema italijanske elegancije, nema predatora, nema ni navijača u hali, ali ostala je ekipa. Valjda. Nisam više siguran. Hoću da verujem i svim srcem se trudim, ali neke poteze ne mogu da razumem.
Mada ne treba nama niko da se pravda, ispravnost svoje odluke neka pokaže kroz rezultate ili neka trpi posledice istih. A, već ih trpi. Karantin i pandemija, odlazak “slatkorečivog žabara” i velika pauza stvorili su previše trenera za tastaturom i sada kada je došlo do problema javlja se negativna energija. To nam zaista u ovim vremenima nije potrebno.
“…i kada gubiš ja ti pevam, jer u srcu mome jedino si ti!”
“I kada ne budeš prvi ti…”
“Kada te napusti sreća, kad teško je i ne ide.”
Gde su se izgubili ovi stihovi? Hajde da podržimo momke ponovo! Oni imaju samo nas, oni to zaslužuju.
Ajmo mi! Napred Partizan!
Disclaimer: Ovo nije poziv da se ne pljuje trener i slično, samo da se voli Partizan uprkos svemu.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.