Raskršće identiteta

Iz ličnog ugla

Davno je nešto u meni umrlo. U tom periodu ličnog crnila jedino čemu sam se radovao bio je Partizan, ma koliko sjajan bio ili koliko očajno izgledao.

Bio sam tu. On je bio tu. Bilo mi je lakše…
Sad kada je zabranjeno biti pored njega, a u njemu se dešava šta se dešava, malo sam povređen.
Nije on mene napustio, on je napustio sebe.
I, tu ne govorim samo o stilu košarke i slično, to je živa stvar, to se menja.
Ona razlika u ljudima, lojalnosti, dobroti, kvalitetu i svemu ostalom, kako je rekao Moka Slavnić, se izgubila. Valjda je takvo vreme došlo, ne znam. Nije mi prijatno. Mada, ko sam ja da mene pitaju šta je i šta nije meni prijatno.
Samo želim da kažem da se sve ovo može preslikati i na fudbalsku sekciju, vaterpolo ili bilo koju drugu granu JSDP.
Neću pričati o očiglednom razlogu, jasno je samo da misija polako uspeva.
U subotu smo u Laktašima, Vlada više nema na klupi. Napustio je ekipu kako je napustio. Ružno…
Na klupi će biti trener juniora Milivoje Lazić.
Ekipa “izlazi iz poraza” od Burga, problema ima previše i na terenu i van njega…
Želim da sve bude u redu.
Iako sam u stanju nervnog rastrojstva pogledaću meč. Moram.
Ispred našeg kluba je lakat krivina prema kojoj jurcamo punom brzinom. Mislim da je vreme da se uspori i da se pametno izbegne prepreka ili ćemo se zakucati u istu.
Za kraj poruka iz srca i od srca:
Mrzim sebe, volim Partizan.
Disclaimer: Ovo je lično i iskreno mišljenje autora.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.