Prva ljubav

Iz ličnog ugla

Na današnji dan pre tacno 75. godina osnovano je Jugoslovensko Sportsko Društvo Partizan. Punih sedam i po decenija gori plamen iz šest buktinja našeg grba.

Uz mnogo bola, malo više radosti i još više suza stasavale su generacije navijača beogradskih crno-belih. U mom slučaju četiri kolena unazad svi redom su bili pristalice Partizana, tako da nisam imao mnogo prostora za izbor, niti sam hteo nešto drugo.

Sva dešavanja vezana za Partizan pamtim od svoje šeste godine. Sa Partizanom sa proživeo razne podele, izuzetno bolne poraze koji su uticali na moj razvitak kao ličnosti, ali i mnogo lepe pobede. Prve suze radosnice mi je donela baš jedna takva pobeda, pre tačno jednu deceniju (ulazak u LŠ 2010), ali i prvi histerični plač nakon  poraza od Šamroka. Kao klatno koje udara o dve strane, takav je život sa Partizanom. Radujemo se najviše na svetu kada pobedjuje, ali padamo u najdublju depresiju i tugu kada mu ne ide. U našim grobarskim životima sve je crno-belo, mi za druge boje ne znamo u životu.

Oktobar 2008. godine – u tom periodu sam se igrom slučaja našao u Beogradu, tačnije bio sam na medicinskom pregledu. Izmučen nakon silnog putovanja od Podgorice do Beograda i vucaranja po Institutu za majku i dete bio sam indisponiran, umoran i preplašen. Jedino rešenje da me smire bilo je da me konačno odvedu da gledam Partizan na stadionu JNA.

Sam dolazak na plato JNA za mene je bio magičan momenat, bukvalno sam se tresao. Pogled na te čarobne, ogromne reflektore koje sam do tada vidjao samo na televiziji, pa onda sam ulazak na stadion i pogled ka tada ujedinjenom Jugu… Detalji koji će zauvek ostati urezani u mom sećanju.

Sama utakmica tog dana je bila manje bitna, bilo mi je važno samo da vidim uživo svoje heroje u crno-belom (Bambi,Žuka, Dijara, Moreira…). Utakmica je odigrana sa Javorom iz Ivanjice i rezultat je bio 2:2, to su svi detalji usko vezani za samu utakmicu kojih se sećam.  Za mene su bordo plave izbledele plastične stolice, reflektori, travnata podloga i navijanje Grobara bili sasvim dovoljni.

Danas, 12 godina nakon prve utakmice na kojoj sam bio, stanje u našem Partizanu je očajno. Brojna saplitanja lopovskih uprava u svim sportskim sekcijama, sabotiranje kluba od strane državnog vrha, brojne podele na frakcije – to su stvari koje su nas dovele do tog stadijuma.

Svi smo svesni šta se radi spolja da bi se naš Partizan ugasio, ali očigledno ne vidimo svi dobro kancer koji nas izjeda iznutra – uprave fudbalskog i košarkaškog kluba.  Fudbalski klub su nam vodili i krali brojni kriminalci. Od Đure frizure do Gmazure kratak je put, dok se sa druge strane možda i prvi put susrećemo sa sitnim lopovom i SNS poltronom – Ostojom  (zvani Sekač, Pošumljeni, Ostojaah…).

Dakle, riba uvek smrdi od glave, tako da –  u pamet se Grobari! Znamo šta nam je činiti, Partizan neće opstati sam od sebe, opstaće samo ukoliko se budemo držali zajedno bez podela, ličnih sujeta i zle krvi. Na nama je da rušimo sistem koji nas uništava i da teramo bagru unutar naše svetinje! KO AKO NE MI, KAD AKO NE SAD!?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.