Plodovi napretka

Iz ličnog ugla

Pre 22 godine moj voljeni Partizan igrao jednu od najvažnijih utakmica u svojoj dugoj i slavnoj povesti. Što se mene tiče, ta utakmica mi je najdraža. Nekoliko dana bio sam uzbuđen u njenom iščekivanju. Bilo je većih pobeda i gorčih poraza, ali jednostavno taj nivo emocija i usresredđenosti da se samo dočeka taj epski četvrtak dosad se nije ponovio za ovih bezmalo četvrt veka.

Partizan je igrao u šesnaestini finala Kupa kupova i to njegovog poslednjeg izdanja. Sreće na žrebu obično više imamo danas nego tih dogina. Pao nam se osvajač engleskog FA kupa, Njukasl Junajted, ekipa koja je tih godina bila u samom vrhu tamošnjeg fudbala, a znala je da zaigra i u Ligi šampiona. „Svrake“ su imale jednog od heroja moje mladost, Alana Širera, i danas, uz Zinedina Zidana, za mene omiljenog inostranog fudblara. Identifikacija sa Širerom u tim, dečačkim danima bila je očigledna. Nosio je uvek elegantnu „crno-belu“ kombinaciju dresa, igrao u špicu, kao i ja kada se podelimo u školi pošto me je mrzelo da trčim, a sve golove proslavljao je na isti način, dizanjem leve ruke u predelu lakta u vazduh.

Partizan je protiv osvajača u Engleskoj maltene svete relikvije kakav je FA kup odigrao na glamuroznom „Sent Džejms parku“ odlično i, što je uvek svakom racionalnom čoveku najbitnije, postigao jedan aktivan rezultat izgubivši sa 2:1. Gol koji je predstavljao ogromnu nadu pred revanš u Beogradu dao je Vuk Rašović iz penala. Otuda moje iščekivanje revanša dobija tu logičku potku – čak i takvu ekipu Partizan je mogao da izbaci.

Prava drama se odvijala oko toga gde ćemo na revanš pošto se sve ovo dešavalo u jesen 1998.godine kada je NATO već bio naoštren da bombarduje Jugoslaviju. Komšije su, recimo, morale da tada tim u usponu, francuski Lion, ugoste u Bukureštu. Ništa čudno. Za mnoge stvari tih godina, kao stanovnici „evropske parije“, morali smo da idemo u Budimpeštu, u Segedin, pa i u Bukurešt. Englezi, „u u duhu fer-pleja“ i tada i u mnogo situacija kasnije jedva su dočekali povod da izbegnu putešestvije u Beograd, ali dva dana pred revanš UEFA je bila decidirana – igraće se na Partizanovom stadionu.

Sam tok meča imao je svoju dramatiku. Ope je Rašoviću pripala čast i odgovornost da izvede opravdano dosuđeni penal i opet je bio siguran. Ispostavilo se da je tih beogradskih 1:0 bilo dovoljno za prvo stradanje Njukasl Junajteda od braće po bojama iz Beograda.

Ali, nešto sam drugo hteo da vam napišem. Hteo sam da se vratim u tu, ne tako davnu prošlost. Toliko bitna utakmica, verujem da ste shvatili iz dosad rečenog u ovom tekstu o njoj, nije prenošena direktno. Ništa to nije bilo neuobičajeno za to vreme. RTS je bio jedina televizija kadra da radi prenose pošto su jedini imali reportažna kola i prateću tehniku. Ostali su krali prenose iz drugih zemalja i reemitovali. Tada su, na primer, lokalne televizije radile snimke svojih ligaša VHS kamerom, pa se imao osećaj da se gleda kvalitet snimka kao na ispraćaju u vojsku regruta JNA iz Koceljeve.

Taj RTS, i ako bi se odlučio na prenos ovakvih mečeva, radio je to preko satelita. Drugovi koji su imali satelitske antene bili su pred našom najezdom kada su bitne utakmice u pitanju, naročito reprezentacije. Tako sam kod druga, koji nikada nije bio zaražen ljubavlju prema fudbalu i sportu uopšte, gledao utakmicu Zvezda – Mec.

Treći problem bili su i sami klubovi. U nastojanju da privuku što veći broj gledalaca na stadione i obezbede krupniji prihod od ulaznica, uprave nisu dozvoljavale prenos. Istina, dešavalo se da, kada napune blagajnu, puste prenos u poslednji čas. Zato smo svi sportske vesti u danima pred utakmicu radosno iščekivali da se objavi rečenica „karata u prodaji više nema, planule su“. To je značilo dvostruku dobit, atmosfera na stadionu u najavi je bila fenomenalna, a možda će se neko od nadležnih smilovati, pa će nam pustiti prenos. Pet ili deset minuta pred početak utakmice, uključivali smo radio-aparate uz nadu „možda će, ipak, i na televiziji pustiti prenos“. Nije da nekada nije bilo tako.

Recimo, jednom je Nedeljko Kovinjalo, stari sarajevski, pa beogradski sportskoi komentator dan posle jednog derbija na JNA čitao u „Dnevniku“ RTS-a komentar (TV komentar kao još jedan arhaizam u novinarskoj praksi kod nas!) u kome prekoreva Partizanovu upravu što gledaocima nije blagovremeno skrenula pažnju na prenos utakmice sa Zvezdom.

Utakmica sa Njukasl Junajtedom tako nije prenošena, za razliku od revanša sledećeg kola sa moćnim italijanskim Lacijom Serđa Kranjotija. Treba, međutim, biti iskren do kraja i reći da su radio-prenosi ondašnjih umetnika govorne reči Jordana Ivanovića i Mijaila Kostića bili praznik za sve poklonike sporta. Bili su to univerzalci koji su pratili podjednako uspešno maltene sve sportove.

Poslednji minuti utakmice proticali su u velikoj borbi naših divova u odbrani da se sačuva stečeni kapital i da se domognemo osmine finala preko Engleza. Sećam se jedne od poslednjih Partizanovih kontri. Prerano zaboravljeni igrač Dragan Stojisavljević, koga je od svih kvaliteta brzina ponajviše krasila, vukao je loptu dugo, dugo kroz dobrano ispražnjenu polovinu terena protivnika. Bio je to za mene trk duži od „Rata i mira“. Čekao se kraj kao ozeblo Sunce, a sa radija se još čulo kako Stojisaljević vodi loptu i gura je u ćošak ne bi li još malo dragocenog vremena potrošio i oduzeo gostima iz Njukasla nadu da mogu da izjednače rezultat.

Posao oko kraja utakmice za mene bio je posebno interesantan s obzirom da tek pola sata posle njenog kraja na televiziji ide kompletan snimak, dok se završi preći će ponoć, a sutra već ide škola, pa prepirke sa mamom „idi spavaj, bre“ i tome slično uvek. Ili ono, post festum, „zevaš, zevaš ceo dan, kao konj na prazne jasle, a sinoć ti je bilo super da gledaš taj tvoj fudbal“. Naravno, tačno je bilo i jedno i drugo.

Beskrajna Stojisavljevićeva kontra ubrzo je okončana, nije Partizan mnogo uradio u njoj, a uskoro se čula i triput uduvana sudijska pištaljka, što je značilo kraj i put gostiju nazad, u Njukasl, a nas u osminu finala, gde nas je eliminisao budući osvajač trofeja Lacio. I bilo je sve kako običaji nalažu, snimak na televiziji, pa opšta uzbuđenost koja nije dala mira ni sna na moje oči, pa sutradan zevanje u školi i trista usputnih dogodovština kao što je prepričavanje detalja sa drugarima do u sitna crevca.

Sve to je jedno prošlo vreme koje je danas teško i opisati novim generacijama, a kamoli shvatiti. Upravo je ovo što se danas dešava povod da se prisetim tog doba i uporedim ga sa ovim. Danas, recimo, imam 14 sportskih kanala na kablovskoj televiziji. To je od domaćih kablovskih i od onih što znam da imam. Ima i onih klupskih televizija, pa nekih specijalizovanih za borilačkih sportova, pa za NBA, pa za gejming. Ne znam ima li još onog za golf, gde je moj drug govorio „odlično se uvek zaspi ako ti je uključen kanal koji neprestano prenosi golf partije“. Tada, 1998.godine, imao sam četiri kanala koja sam mogao da uhvatim preko češke „loga“ antene. Od ta četiri, 3K je često imao sneg preko ekrana tako da sam ga često otpisivao kao da ga nemam. Koje crno zaustavljanje, motanje unazad, video-klub. Najveća tekovina bio je teletekst.

Pre neki dan, u vreme reprezentativne pauze, prelistah programsku šemu tih kanala. Obično ne silazim sa njih kada se igraju lige petice. Zamislite, prenosili su u La Valeti Maltu i Andoru. Sa istog tog stadiona „Ta Kapi“ pre 20 godina nisu prenosili Partizan koji je doživeo frapantni poraz od domaće Slijeme 2:1. Naprotiv, snimak je išao sa čak danom zakašnjenja. Čak ni reprezentacija nije udostojena za prenos utakmice sa Maltom 1996.godine. Sada smo dočekali da, ko voli nek izvoli, pa nek gleda Maltu u borbi sa Andorom u Ligi nacija.

Taman iznenađenje od tog dostignuća napretka savremene tehnologije i industrije prenosa sportskih događaja kod mene otide u smiraj, nastupiše čiveni „prozori“ u kalendaru FIBA. Iskreno, nervira me kuda ide košarka na globalnom nivou, pa ne bih i ovaj tekst da zagađujem pričom o toj problematici. Ali, kanali koji jako dobro prate košarku, potrudili su se i da reprezentativne pauze ne ostanu bez spektakularnog odjeka. Tako smo mogli da gledamo neke afričke kvalifikacije u kojima su igrale reprezentacije Madagaskara i Čada. Znate li nekog sportistu sa ostrva Madagaskar, koje se spominje i u „Ratu i miru“ Lava Tolstoja? Ja se od Čađana setih čuvenog Mistongarda Betolngara, koga su naši novinari pitali, kada je došao u Crvenu zvezdu ima li nekog fudbalera iz njegove otadžbine da igra u Evropi, a dobili su iz njegovih usta odgovor „ima jedna, u trećoj francuskoj ligi“.

Ni to nije sve! Ko je imao dovoljno vremena i, pre svega, sportskog entuzijazma, mogao je da svoju glad za praćenjem prenosa utoli gledanjem košarkaške utakmice selekcije Bahama. Izvinjavam se, zaboravih ime rivala ove sprinterske velesile. Eto, i to se moglo videti.

Kako prođe fudbalska, pa sada polako prolazi i košarkaška reprezentativna pauza, meni sve više ostaje u svesti pitanje: kuda se ovaj svet zaputio? Sve ja to razumem, imaš 24-časovni sportski program na nekoliko kanala, pa moraš nečim da ga ispuniš, ali zamislite tog komentatora koji voli košarku, ali mu uvale da prate Urugvaj i Paragvaj. Ajde, njega još kako, plaćen je da radi, sigurno ni rudar ne voli da silazi u jamu svaki dan, ali baš me živo zanima koji fanatik moraš biti da bi ostao prikovan uz televizor i gledao Urugvaj i Paragvaj ili Gvineju i Etiopiju u košarci.

Sa tim pitanjima završavam ovaj tekst uz ne baš veliku nadu da ću dobiti adekvatan odgovor.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.