Partizane, još si mlad!

Iz ličnog ugla

Tri četvrtine veka, 75 godina, ah kakva starost za čoveka, ali za istoriju samo tren, tek treptaj oka. Partizan je za to vreme osvojio grumenje pehara, iznedrio ko zna koliko hiljada slavnih igrača i vrednih pedagoga, okupio milione navijača, budio nadu, raznosio slavu, izazivao suze, radost, drhtaj, nevericu. Mnogima od nas postao je trajna sudbina, životni beleg, karakterna odrednica. Identitet, jednom rečju.

Imamo enciklopediju, nebrojeno zapisa o istorijskoj ulozi Partizana, neki od nas pažljivo vode statistiku. Mnogo toga imamo za ovih nekoliko decenija ponosnog bivstvovanja, mnogo smo mu dali i daćemo, ali i on nama neizmerno i svakodnevno daje. Možda postoji primedba da nam sistematičnost u obradi podataka iz prošlosti nije baš na nivou sportskog društva, ali kakav je to posao u kome ne može bolje i više u narednom periodu?

Nije mi namera u ovom tekstu da pišem o tome šta smo sve osvojili, gde smo posustali, koje su nam bile velike greške. Možda u drugim tekstovima, ali bilo bi monotono da se po ko zna koji put podsećamo pojedinosti. Znamo neke stvari napamet. Ali, drugi put o tome.

Neću sada kao mnogi da se uhvatim za svedočenja partizanskih generala koji su svoju veličanstvenu borbu protiv najvećeg zla sa kojim se čovečanstvo u svojoj istoriji suočilo rekao bih pre nastavili nego pretočili stvaranjem budućeg giganta jugoslovenskog sporta. A Jugoslovensko sportsko društvo Partizan je bilo u toj velikoj i na daleko čuvenoj državi i najbrojnije i najtrofejnije.

Partizan je napravljen da bude najbolji i najtrofejniji. Da njegove buktinje na grbu, najpre pet, a onda i šest, plamte kao svetlost, kao luča koja nas vodi kroz mrak svakodnevnog života. Da razbija tu nepodnošljivu lakoću postojanja. Kao što je dve godine posle Partizana država napravila usred Beograda JDP, kao pozorište najboljih dramskih umetnika, tako je i od nas očekivano da budemo najjači. I u većini sportova bili smo najjači.

Počela je ta naša burna istorija iz pepela. Ima slika gde Stjepan Bobek, čovek čija je aura i danas živa, najveći as jugoslovenskog loptanja, učestvuje u izgradnji do temelja porušene zemlje. Počelo se kraj starog BSK-ovog stadiona, ubrzo je, kao kontra Staljinu i IB-u, napravljeno za to doba velelepno zdanje od betona. Znamo svi posle, prva dupla kruna, graciozna generacija dostojna prve utakmice u istoriji Kupa šampiona, bal na ledu sa Realom i Di Stefanom, pa „bebe“, pa posrtanje, pa Ljubljana, pa Slavko Šajber, pa Ivica Osim, pa sankcije, pa prva Liga šampiona, pa šest vezanih titula. Uh, dosta nabrajanja.

Znamo i za Kiću, i za Praju, i za Neđu, i za Sandića, i za Milanovića, i za Miljkovića, i za Brankovića, i za Gligorića, i za Šovljanskog, i za Čavića. Deo Partizana nisu samo bili majstori na borilištima nego i nebrojane navijačke priče isprepletane sa ljudskim sudbinama. Brojni umetnici i ostale poznate ličnosti volele su ga i podržavale ga.

Iskoristiću ovaj tekst pisan više iz srca nego mozgom i prstima da se prisetim prethodnog velikog jubileja, u dane kada smo slavili pola veka postojanja. Kao malo dete setio sam se jednog dokumentarnog filma prošaranog glasom vrhunskog pedagoga i pravog barda domaćeg glumišta Petra Banićevića. Čovek koji je ostavljao srce gledajući Partizanove utakmice kao pravi putovođa za neke buduće generacije svojim otmenim, šekspirovskim glasom prikovao me je tada uz mali ekran. Upijao sam njegove reči saznajući prvi put mnoge stvari koje sam posle ponavljao drugima često se praveći prepametan.

Na proleće te godine, na nekoj ekskurziji kao osnovac, zadesio sam se u Vranju. Obilazili smo rodnu kuću Bore Stankovića. Na nekih minut ili dva, koliko smo imali između izlaska iz autobusa i ulaska u tu kuću, zadesio sam se ispred kioska. A tamo sam imao šta i da vidim – oči su mi zacaklele ugledavši album sa sličicama napravljen povodom 50 godina Partizana. Odmah sam ga kupio. Ali, desilo se nešto sasvim zbunjuće za mene. Kolona mojih vršnjaka je već zamakla ka Borinoj kući. Odjednom sam se zadesio izvan nje. Imao sam, doduše, nekoliko trenutaka da razmislim da li da pođem za njima ili da ostanem i listam taj čarobni album za koji uopšte dotle nisam ni znao da postoji. Odluka je bila brzo doneta. Ostao sam sa samo dve misli  da za kratko vreme pogledam što više iz tog albuma i da se posle neprimetno ušunjam u grupu koja bude izlazila iz kuće velikog pisca baš onako kako sam neprimetno iz nje iskočio.

„Drag mi je Platon, ali mi je istina najdraža“. Tako i meni bi tog sada već davnog dana u Vranju. Izvini, čika-Boro, ima vremena i za tebe i za tvoja sabrana dela, ipak se jednom dolazi do albuma sa temom Partizanovih legendi u svim sportovima. Nekom je prva asocijacija na Vranje Bora, nekome Staniša Stošić, nekom „Simpo“, nekom „Jumko“, onim najcrnjim rđama mučeni Recko, a ja imam utisak da dok hodim ovom zemljom uvek ću se najpre setiti tog albuma.

Naravno, tek kasnije sam shvatio da nikada neću sakupiti sličice za taj album pošto ga nigde više sem tada i na tom mestu nisam ugledao. Takođe, nemarnošću sam ga izgubio posle nekoliko godina što nas opet vraća na onaj moj dobronamerni prekor sa početka teksta da smo svi mi nedovoljno sistematični.

Uglavnom, 50 godina od rođenja Partizana dočekao sam kao dečak opijen njegovom veličinom i slavom, a opet zaljubljen u sport i ono što njegovi sportisti prikazuju. Sada mi se čini da je ta časna starina od 75 leta mlađa i jača od mene. I nije bitno koliko i kako nas je privatni život opteretio za sve ovo vreme, za Partizan, makar preko prenosa, mora biti mesta u našoj dnevnoj agendi i to uvek!

Došle su teške godine. A, ako pogledamo kroz prošlost ljudi su uvek kukali i naricali nad zlehudim događajima oko njih. Svaki hroničar smeštao je zlatno doba u prošlost. Većina njih kukala je nad prizorima koje upravo gleda. Neću biti neskroman ako kažem da je bilo navijački izuzetno lepih i trofejima plodnih godina. Bilo je i biće! Ali, niko me ne može ubediit da je sve ovo što nam je danas priređeno lepo i lako. Ne, nije lepo. Lepo je videti istrajne, čelične, prekaljene ljude, one navijače koje ništa nije slomilo i i dalje su tu, kao garant odanosti i kamenite volje, ali nije lepo videti šta sve proživljavaju zbog hirova pojedinaca kojima pripada nezaslužena moć u društvu.

„Ko tebi dade da držiš balegu, a kamoli govor“, citat je iz „Đekne“ koji vrlo često, ali jetko upotrebljavam sve više. Ko im dade državu da vode kada ni kašiku u rukama ne umeju da drže kako valja? Onaj će da pregovara o Kosovu, a ni pivo ne ume da sipa u čašu. Ovaj, glavni glavonja, i kada obuče najskuplje odelo, uvek nekako deluje zgrbljeno i izgužvano. E, takva je jedna raspojasana banda u stanju da guši Partizan.

No, u ovom rođendanskom tekstu dao sam im previše prostora, odneli ih vuci! Ovo je vreme da se okupimo, zbijemo redove, danas proslavimo, popijemo, izljubimo se i podsetimo se da nam je, ipak, najlepše i najbolje uz crno-belu estetiku koja nikada ne izlazi iz mode. A već sutra, kada se otreznimo od proslave, da zasučemo rukave i pomognemo koliko možemo. A možemo mnogo pošto je ljubav, pogotovu ako je bezuslovna i čista kao ova naša, čista kao pobeda u poslednjem derbiju, jača od svega.

Na kraju bi Mordor morao da padne. A i posle pada Mordora postojaće Partizan. I iza one sezone, i iza one tamo, i iza svih brda i reka, čuće se glas Partizanovih navijača. Zato je ovih 75 godina samo prvih 75, a uzdamo se da će svaka sledeća biti lepša.

Partizane, još si mlad!

Smrt fašizmu – živeo Partizan!

1 razmišljanje na “Partizane, još si mlad!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.