Otiš'o si Dragane

Iz ličnog ugla

Ne tako veseo četvrtak.

Trideset i pet godina od saobraćajne nesreće u kojoj je život izgubio Dragan Mance.

Imao sam tu privilegiju da ga gledam u svetom dresu. Tek poslednjih par godina njegove karijere sam bio svestan toliko da mogu da pamtim neke od njegovih golova i igara. Međutim, ono što pamtim je da sam na terenu iza zgrade svaki postignuti gol morao da proslavim u njegovom stilu, klizajući na kolenima.

Naravno da je na terenu koji nema travnatu podlogu to bilo mnogo teže, skoro nemoguće. Ali, mene nije sprečavalo da besomučno cepam trenerke i uništavam kolena. Jer, tako je postizanje gola proslavljao Dragan Mance, pa sam morao i ja.

Moj prvi fudbalski idol, jedini fudbaler čije sam ime uzvikivao posle postignutog gola kao klinac.

Bilo je tu još velikih igrača, ali niko nije bio dovoljno dobar da se njegovo ime uzvinke posle gola na terminu. Ne zato što se od matorog konja ne očekuje da uzvikuje ime poznatog fudbalera, jer još uvek uzvikuje „Mance“, već iz razloga što niko nije bolji od Mancea.

Zauvek ću pamtiti njegove golove u derbijima, gol u Zagrebu, naročito gol u Londonu.

Da ne zamaram statističkim podacima samo ću reći ovo:

Za Partizan je odigrao 279 utakmica u kojima je postigao 174 gola.

Tog 03.09.1985. sam već bio školarac, još dete. Dete koje do tog dana nije imalo nikakav susret sa smrću.

Zaista, nekako se poklopilo da niko koga bih ja poznavao kako iz familije, okruženja ili ljudi koji bi mi nešto značili do tog dana nije preminuo.

Poginuo je Dragan Mance! – rekao je otac kada se vratio sa posla, posle desetominutnog uvoda i price o životu, smrti, nekom boljem mestu koje verovatno postoji. Od čitave te price samo sam čuo “Poginuo je Dragan Mance”.

Kako bre poginuo? Šta znači poginuo? – nisam mogao sebi da dođem.

Znao sam šta to znači, ali prvi put sam se susreo sa tim osećajem.

Nema ga! Nikada više se neću sjuriti ka ogradi juga (u to vreme me je otac vodio na jug), popeti se na betonsku podlogu koja podržava šipke ograde i vikati:”GOOOOOOL”, gledajući njega kako kliza na kolenima ka korner zastavici. Nikada. A, onda se vratiti do oca i pokojnog strica koji takođe nije prošuštao naše utakmice da sa njima podelim radost. Ipak, je morao da se zna neki red.

Prvo Dragan, pa onda svi ostali.

Ceo dan sam preplakao. Kako u to vreme nije bilo interneta morao sam da sačekam sutrašnji dan kako bih u štampi pročitao i saznao nešto više u vezi nesrećnog događaja.

Otac je kupio sve dnevne novine koje su se mogle naći na kiosku od kojih neke poput “Politike Ekspres” na primer, srećom više ne postoje.

Ceo dan sam preplakao gledajući sliku smrskanog Pežoa 205.

To je bio jedini dan kada su roditelji bili u fazonu da me ne puste u školu.

Jedini dan koji su svojevoljno otišli kod učiteljice da opravdaju izostanak. Mada, učiteljica Ljilja me je već dovoljno upoznala za to kratko vreme, pa nije ni bilo potrebe da se izostanak opravdava.

Tačno je znala šta je uzrok izostanka i nije imala problem sa tim.

Tada sam prvi put u to vreme kada su se novinarstvom bavili ljudi dostojni tog zanimanja pročitao nešto što se verovatno do pojave tabloida jedini put pojavilo u štampi na ovim prostorima.

Bila je to izjava ekonoma ili tako nekog ko nije bio poznat javnosti.

“Bem ti život! Sve je imao taj dečko, osim sreće”.

Samo tog dana i nikada više do raspada SFRJ moglo se pročitati nešto što bi nagoveštavalo psovku.

Niko se tih dana nije stideo da pokaže emociju na bilo koji način.

Prvu utakmicu posle Draganove smrti, dan pre mog rođendana sam takođe preplakao na južnoj tribini.

Od minuta ćutanja na početku utakmice protiv Prištine suznih očiju sam posmatrao utakmicu.

I taman kada sam već počinjao da se smirujem svestan toga da će ostati 0:0, posle kornera sa desne strane u devedesetom minute Radanović postiže gol.

I šta radi?

Proslavlja gol u Draganovom stilu.

Dečaku mojih godina je to ponovo slomilo srce i podsetilo na idola. Sve ovo je predstavljalo otežavajuću okolnost mom ocu koji je sa rasplakanim glavonjom trebalo da se vrati kući trpeći optužujuće poglede prolaznika koji su bili u fazonu “Idiot maltretira dete”.

Plakao sam i kada sam igrom slučaja pre petnaestak godina slušajući MIP radio na današnji dan prošao pored mesta na kom je Dragan poginuo. Nekako se igrom sudbine desilo da baš tokom prolaska ispod nadvožnjaka u suprotnom smeru radio koji nažalost više ne postoji emituje pesmu “Otišo si Dragane”. Naravno da sam već na semaforu za Ugrinovačku ulicu plakao kao kiša. Bio je to jedini put da supruga nema razumevanja za suze na mom licu 03.09.

Idiote jedan, sad će svi da misle da sam neka veštica zbog koje plačeš u kolima!!!!!

Bila je u pravu. Ljudi iz okolnih automobile su zaista gledali začuđeni u nas čekajući da se na semaforu pojavi zeleno.

Plakao sam i kada je Junior posle akcije “Dan koji ću pamtiti” kada klinci zajedno sa fudbalerim izlaze na teren istrčavajući sa istog uklizao u stilu Dragana kod one korner zastavice na jugu.

Naravno da sam i jutros pustio koju suzu slušajući pesmu Zorane Pavić.

I na samom kraju jedna mala opaska na aktuelni trenutak.

Dragan je poginuo žureći na trening!

NA TRENING, ne na važnu evropsku utakmicu. Već na trening.

Da ne pričam koliko je figurativno rečeno Dragan ginuo na utakmicama Partizana.

Šta mi imamo danas?

Imamo ekpiu fudbalera koja nardoski rečeno buši trenera na utakmicama.

Da ih ne imenujem, ali ko god pogleda utakmice u Novom Pazaru ili Novom Sadu biće svestan ko su.

E, pa gospodo, jedite govna.

Ako vam se ne sviđa trener ili neka njegova odluka štrajkujte glađu ispred stadiona, secite vene, polijte se benzinom i zapalite na sred Terazija, boli me uvo šta ćete da uradite.

Ali, ljudi, mnogo veći ljudi i igrači od vas su gubili živote kako ne bi zakasnili na trening.

I šta ste postigli? Imamo minus šest bodova posle šest kola i titulu koja je izmakla.

Ne želim sada da pišem o očajnoj upravi oni me ne zanimaju, ali ni Dragan nije imao sjajnu upravu, pa ga nije sprečavalo da gine na terenu i da bukvalno pogine za Partizan.

SRAM VAS BILO JAJARE OBIČNE!

Dragane, tvoja senka lebdi nad jugom i ne samo jugom. Čitavim stadionom i nalazi se u srcu svakog iskrenog navijača Partizana!

LEGENDA ŽIVI!

Poslušajte i probajte da ne pustite suzu. Ako i zaplačete, danas je to skroz razumljivo.

1 razmišljanje na “Otiš'o si Dragane

  1. Težak dan za svakog kome su ceno bele boje u srcu. Iz godine u godinu umesto da slabi tuga je sve jača. Najveći utisak je sto sve ono sto se priča, piše i prepričava o Draganu nije mit, nije urbana legenda i nije preuveličano. A svi znamo za ono o pokojniku sve najbolje. Ovde to nije slučaj. Ovde je to samo jedan u nizu dokaza koja je sportska veličina bio Mace.
    I kao sto ti reče, poginuo je žureći na trening dok se neke primadone danas femkaju da igraju i evropske mečeve, a o treninzima je apsurdno govoriti.

    I na kraju iako gorka jena činjenica me teši i raduje. Dok je Partizana, dok je pravih Grobara nikada se neće zaboraviti nas Dragan Mance. Živeće kroz sećanje i kroz priče i prepričavanja. Kad je Big hteo bas tako šta mi drugo možemo osim da ne dozvolimo da ga proguta zaborav.

    Op. Evo i te proklete suze. Krije se i kukavički klizi kroz ivicu oka i duž obraza. Neka je. Neću je kriti ni sputavati. Ona je dokaz Grobarštine u mom srcu i grobarski odnosa prema životu. Imam dva sina i oba vaspitavam u duhu Grobarstva. Za sada sam zadovoljan jer rastu i dobre ljude i nadam se da će to i ostati. Izvini sto sam ovoliko odužio svoj komentar, ali veruj mi da je ovo kratko i sažeto šta bih sve mogao napisati trenutno.
    Svaka čast franjevački brate QQ i nastavi samo sa pisanjem. Imaš necerovatan stil. Tako pitko, jednostavno i narodski pišeš da je dostupno svakome da razume i da se pronađe u tvojim tekstovima. 💪⚪️⚫️⚪️⚫️

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.