Ode Batica

Iz ličnog ugla

Kada plivaš u  kanalizaciji, neizbežno je, da ti deo toga završi u ustima.

 

Stoga se, i nameće pitanje, čemu ta odluka. Samo on zna, valjda. Pretpostavka je, da su ga mladalački zanos bojama kluba, koji je on ispoštovao kao niko do sada, i njegova preslika ličnosti na zelenom igralištu, gonili da pristane na trenersko samoubistvo iz zasede. Preuzeo je ulogu za koju je manuskript već bio ispisan. Potvrdu ćemo videti u činjenici da će ga zameniti, verovatno, trener omladinaca. Zaštrašujuća situacija u ligi, savezu, kao odraz stanja u državi, plus nesposobnost nadređenih da mu obezbede makar malo mleka i šećera za gorku kafu, koju je pristao da srkuće. Nije je pio, lično me iznenadivši, već srkutao. A, šteta bi bilo. Ima tu talenta i dobre ideje, fudbalske. Ne zaboravimo, lik je radio sa Lipijem, jurio se na treninzima sa Zidanom, Del Pjerom, Konteom, da ne objašnjavam. Ima i onu drugu stranu, mangupa sa Konjarnika. Jedan lik, mnogo oštrijeg pisala, nazvao ga je Bobo Vijeri srpskog fudbala. I, pored onog poteza u Zagrebu, uvek je uletao. Hvatao je za guše i na terenu i u tunelu. Bilo je tu i tromesečnih zabrana, propuštenih evropskih prvenstava, ali sve što je rekao, to je i uradio. Svi smo se ponadali da ćemo da vidimo tog Batu, što hvata za muda i gušu, sve po zasluzi. Očekivali smo jednog od supružnika iz romana Hansa Falade, da otporom bistri mulj fašističke hunte, što osedlala je narod. Zato sam iznenađen srkutanjem, jer je tu kafu sam naručio.

 

Svlačionica. Znao je on da ona ne prašta, da je ona, u svoj svojoj surovosti, pravo čištilište. Tamo se sve zna. Imao sam priliku da godinama slušam njene tajne. Igrači, međusobno tačno pojme ko je koliko dobar, ko je zaslužan, ko je zabavljač, a ko je “leđa”. Kada se u nju ušunja sumnja, ali ona grozna, izazvana nametanjem ideje da ne smeš da budeš bolji, zna Batica da nema trenera koji bi mogao to da promeni. Stav je kamen oko vrata. Nemoć i tupa bol u predelu stomaka. Videlo se to, najbolje, u jedinoj utakmici u kojoj su znali da im pravo na borbu i da budu najbolja izvedba sebe, nije branjeno, naprotiv, podstaknuta je mogućnošću da uđeš u legendu, kao što je gospodin ušao. Tada su skinuli otežali oklop, pokazali da mogu da budu bolji i dokazali da je umor realna pojava, jer posle dve trećine utakmice, dok tražiš bocu s kiseonikom, počinju da te pretrčavaju protivnici i gubiš kontrolu nad već ostvarenom premoći. To je pojava koja dolazi kao posledica odsustva ambicije, koja je u rangu sa brigom za lanjski sneg, iskazane na treningu.  Tenzija, niskog inteziteta, je ono što je esencija, a nje nema. Iz nje proizilazi i zagrljaj i sukob, dobra zajebancija, želja kojom presvlačionica odiše, i snabdeva grupu sa zajedničkim dobrom kao idejom. Kada toga nema i uplivaš u žabokrečinu mediokriteta, ožaliti treba onoga ko pokušava da te izvadi. Otuda ovo i zvuči kao epitaf, a ja se, u stvari, nadam da ne izgubismo “leđa”. Još nije izbledela ona razglednica iz Lepenskog Vira, sa njegovim potpisom i tadašnjih mu saigrača, s početka devedesetih, kada je mogao da ode, ali je ostao do kraja.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.