Mladost – ludost

Iz ličnog ugla

Dugo‌ ‌sam‌ ‌razmišljao‌ ‌o‌ ‌tome‌ ‌šta‌ ‌bi‌ ‌trebalo‌ ‌da‌ ‌bude‌ ‌tema‌ ‌mog‌ ‌prvog‌ ‌teksta‌ ‌posvećenog‌ ‌Partizanu,‌ ‌ne‌ ‌samo‌ ‌na‌ ‌ovom‌ ‌sajtu,‌ ‌već‌ ‌uopšte.‌ ‌U‌ ‌moru‌ ‌informacija‌ ‌koje‌ ‌svaki‌ ‌dan‌ ‌imamo‌ ‌prilike‌ ‌da‌ ‌vidimo‌ ‌u‌ ‌domaćim‌ ‌,,medijima’’,‌ ‌ja‌ ‌sam‌ ‌poželeo‌ ‌da‌ ‌moju‌ ‌avangardu‌ ‌malo‌ ‌nasmejem‌ ‌jednom‌ ‌pričicom.‌ ‌

Ono‌ ‌što‌ ‌svaki‌ ‌navijač‌ ‌Partizana‌ ‌sanja‌ ‌kao‌ ‌dete‌ ‌(a‌ ‌ako‌ ‌ćemo‌ ‌iskreno‌ ‌i‌ ‌kao‌ ‌odrastao‌ ‌čovek)‌ ‌je‌ ‌da‌ ‌u‌ ‌crno-belom‌ ‌dresu‌ ‌istrči‌ ‌na‌ ‌teren‌ ‌JNA‌ ‌i‌ ‌postigne‌ ‌gol‌ ‌u‌ ‌derbiju‌ ‌u‌ ‌poslednjem‌ ‌trenutku.‌ ‌Ja‌ ‌sam‌ ‌svoju‌ ‌priliku‌ ‌da‌ ‌ispunim‌ ‌bar‌ ‌deo‌ ‌tog‌ ‌sna,‌ ‌dobio‌ ‌2011.‌ ‌godine,‌ ‌sa‌ ‌nepunih‌ ‌10‌ ‌godina.‌ ‌Na‌ ‌prvi‌ ‌pogled‌ ‌za‌ ‌mene‌ ‌je‌ ‌to‌ ‌bilo‌ ‌najobičnije‌ ‌popodne‌ ‌pred‌ ‌utakmicu.‌ ‌Našli‌ ‌bi‌ ‌se‌ ‌najpre‌ ‌sa‌ ‌tatinim‌ ‌društvom‌ ‌u‌ ‌kafiću‌ ‌pored‌ ‌stadiona,‌ ‌i‌ ‌tu‌ ‌bi‌ ‌stari‌ ‌fudbalski‌ ‌,,znalci’’razgovarali‌ ‌o‌ ‌predstojećoj‌ ‌utakmici,‌ ‌pa‌ ‌se,‌ ‌kao‌ ‌i‌ ‌uvek‌ ‌moglo‌ ‌čuti‌ ‌da‌ ‌bi‌ ‌bila‌ ‌sramota‌ ‌da‌ ‌ne‌ ‌pobedimo. Tih‌ ‌godina‌ ‌navijači‌ ‌su‌ ‌navikli‌ ‌na‌ ‌titule‌ ‌i‌ ‌pobede.‌ ‌Kao‌ ‌mladi‌ ‌simpatizer‌ ‌nisam‌ ‌osetio‌ ‌isto‌ ‌kao‌ ‌moj otac‌ ‌i‌ ‌Vi‌ ‌koji‌ ‌ovo‌ ‌čitate.‌ ‌ ‌

‌Kako‌ ‌se‌ ‌bližila‌ ‌utakmica‌ ‌i‌ ‌huk‌ ‌navijača‌ ‌koji‌ ‌je‌ ‌sve‌ ‌jače‌ ‌i‌ ‌jače‌ ‌dopirao‌ ‌sa‌ ‌stadiona,‌ ‌došlo‌ ‌je‌ ‌vreme‌ ‌da‌ ‌se‌ ‌krene.‌ ‌Pored‌ ‌blagajne‌ ‌skrenuli‌ ‌smo‌ ‌desno,‌ ‌i‌ ‌nastavili‌ ‌gore‌ ‌ka‌ ‌restoranu.‌ ‌Ja‌ ‌sam‌ ‌pitao‌ ‌tatu‌ ‌zbog‌ ‌čega‌ ‌nismo‌ ‌ušli‌ ‌na‌ ‌stadion‌ ‌sa‌ ‌njegovom‌ ‌ekipom,‌ ‌on‌ ‌mi‌ ‌je‌ ‌odgovorio‌ ‌da‌ ‌ima‌ ‌iznenađenje‌ ‌i‌ ‌da‌ ‌ja‌ ‌izlazim‌ ‌sa‌ ‌igračima‌ ‌na‌ ‌teren.‌ ‌Malo‌ ‌je‌ ‌reći‌ ‌da‌ ‌su‌ ‌mi‌ ‌prinosili‌ ‌vodu‌ ‌i‌ ‌šećer‌ ‌koliko‌ ‌sam‌ ‌se‌ ‌uzbudio‌ ‌zbog‌ ‌toga.‌ ‌Sačekali‌ ‌smo‌ ‌ljude‌ ‌iz‌ ‌Partizana‌ ‌koji‌ ‌su‌ ‌nas‌ ‌proveli‌ ‌kroz‌ ‌stadion‌ ‌i‌ ‌pokazali‌ ‌nam‌ ‌trofejnu‌ ‌salu.‌ ‌Ušli‌ ‌smo‌ ‌u‌ ‌svlačionicu‌ ‌gde‌ ‌smo‌ ‌se‌ ‌presvukli‌ ‌u‌ ‌opremu‌ ‌u‌ ‌bojama‌ ‌kluba.‌ ‌Čekali‌ ‌smo‌ ‌igrače‌ ‌pored‌ ‌tunela‌ ‌a‌ ‌ja‌ ‌sam‌ ‌se‌ ‌brzinom‌ ‌munje‌ ‌uhvatio‌ ‌za‌ ‌Dijaru.‌ ‌ ‌

‌Sudije‌ ‌su‌ ‌povele‌ ‌nas‌ ‌i‌ ‌igrače‌ ‌na‌ ‌teren.‌ ‌Ja‌ ‌sam‌ ‌se‌ ‌sve‌ ‌vreme‌ ‌tresao‌ ‌od‌ ‌uzbuđenja‌ ‌i‌ ‌nisam‌ ‌oči‌ ‌skidao‌ ‌sa‌ ‌našeg‌ ‌golgetera.‌ ‌Napustili‌ ‌smo‌ ‌tunel‌ ‌i‌ ‌ja‌ ‌sam‌ ‌napravio‌ ‌gaf‌ ‌zbog‌ ‌kog‌ ‌sam‌ ‌i‌ ‌hteo‌ ‌da‌ ‌napišem‌ ‌ovaj‌ ‌tekst.‌ ‌Tako‌ ‌sluđen‌ ‌kakav‌ ‌sam‌ ‌bio,‌ ‌zagledan‌ ‌u‌ ‌popularnu‌ ‌Crnu‌ ‌Mambu,‌ ‌nisam‌ ‌video‌ ‌da‌ ‌smo‌ ‌blizu‌ ‌korner‌ ‌zastavice‌ ‌u‌ ‌koju‌ ‌sam‌ ‌se‌ ‌ja‌ ‌–‌ ‌zakucao!‌ ‌Srušio‌ ‌sam‌ ‌celu‌ ‌tu‌ ‌konstrukciju.‌ ‌Dijara‌ ‌nije‌ ‌mogao‌ ‌da‌ ‌veruje‌ ‌šta‌ ‌sam‌ ‌uradio‌ ‌i‌ ‌počeo‌ ‌je‌ ‌da‌ ‌se‌ ‌smeje.‌ ‌Dok‌ ‌smo‌ ‌išli‌ ‌ka‌ ‌centru‌ ‌osećao‌ ‌sam‌ ‌se‌ ‌kao‌ ‌filmu‌ ‌kada‌ ‌urade‌ ‌onaj‌ ‌,,slow-mo‌ ‌cut,,‌ ‌gde‌ ‌osećate‌ ‌kao‌ ‌da‌ ‌prolaze‌ ‌sati‌ ‌a‌ ‌ustvari‌ ‌porlaze‌ ‌minuti.‌ ‌Ja‌ ‌i‌ ‌danas‌ ‌sa‌ ‌istim‌ ‌oduševljenjem‌ ‌gledam‌ ‌Tatka‌ ‌i‌ ‌Stojketa.‌ ‌

‌Nadam‌ ‌se‌ ‌da‌ ‌sam‌ ‌barem‌ ‌nekom‌ ‌od‌ ‌Vas‌ ‌ulepšao‌ ‌ovo‌ ‌popodne‌ ‌mojim‌ ‌gafom.‌ ‌Ako‌ ‌se‌ ‌pitate‌ ‌da‌ ‌li‌ ‌imam‌ ‌neke‌ ‌slike‌ ‌ili‌ ‌snimke‌ ‌sa‌ ‌utakmice‌ ‌nemam,‌ ‌pošto‌ ‌su‌ ‌nam‌ ‌ljudi‌ ‌iz‌ ‌kluba‌ ‌rekli‌ ‌da‌ ‌će‌ ‌stići‌ ‌na‌ ‌kućnu‌ ‌adresu.‌ ‌

‌Do‌ ‌sledećeg‌ ‌čitanja‌ ‌i‌ ‌da‌ ‌ne‌ ‌zaboravite‌ ‌jednu‌ ‌stvar:‌ ‌Samo‌ ‌treba‌ ‌još‌ ‌više‌ ‌voleti‌ ‌Partizan!!‌ ‌

1 razmišljanje na “Mladost – ludost

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.