Mesec dana fudbala bez „El Pibea“

Iz ličnog ugla

Kada je umro Dijego Armando Maradona, nisam ni pomišljao da mu napišem nekrolog. Ne zato što sam računao da će se stvari razbistriti i da ću danas, malo više od mesec dana od njegovog odlaska sa ovog sveta, znati više nego tada nego iz prostog razloga što sam bio i ostao ubeđen da na Reflektoru ima ljudi koji taj tragičan, ali veličanstven zadatak ispraćaja „El Pibea“ u legendu mogu to bolje da odrade od mene. Naravno da nisam pogrešio nimalo u tim mojim očekivanjima.

Ne znam kakvi su adeti u katoličkoj Argentini, ali da je Dijego iz mog sela, a mogao je posve biti i iz njega, i iz Habarovska, i iz Vankuvera pošto su velikani kolektivno nasleđe čovečanstva, za koji dan davali bi mu na groblju četrdesetodnevni pomen za dušu. Duše apostola i demona u isto vreme, nema sumnje.

Fudbalski svet obiluje antipodima. Takvi su svakako Pele i Maradona. Brazilac i Argentinac, kao jing i jang, kao Tolstoj i Dostojevski ili kao Leonardo i Mikelanđelo u slikarstvu, kao „bubice“ i ono „kamenje što se kotrlja“ u muzici, kao Mija i Čkalja u komediji, kao Narodno pozorište i JDP na našim pozorišnim daskama.

Dok je Pele igrač neprevaziđene tehnike, elegancije i ingenioznih rešenja, po svemu sudeći veći i bolji fudbaler, Maradona je nešto sasvim drugo. Ne baš uvek besprekorno spreman ako se gleda kondicija, prznica na terenu, igrač prljavih manira (šta sve od toga ne duguje argentinskom poreklu?) je uzdigao fudbal na nivo božanstva. On je apostol fudbala, predmet ne posmatranja i divljenja nego obožavanja. Čovek koji je, reklo bi se, „premotao igricu“. Došao je do statusa koji je od doba kada se pojavio, pa na dalje i udubuće drugima nedodirljiv i od drugih priznat. Maradona je oivičio jednu dimenziju fudbala.

U našem su fudbalu dugo važile podele među navijačima je li veći igrač bio Stjepan Bobek ili Rajko Mitić pa su na kraju navijači iz suprotnog tabora priznali da je veliki majstor i otmeni gospodin Bobek bio i ostao prvi po umeću, a njegov rival i kapiten protivničkog tima cenjen je, prevashodno, zbog svojih ljudskih kvaliteta.

Maradona je lik koji je najviše pružio u Napoliju. Doveo je klub sa juga Italije do trofeja i upravo je ta sredina, književno opevana u opusu Elene Ferante, bio prirodni habitus ove nesvakidašnje legende. Jug Italije, ta prljavština ulica, svakodnevni kontrastni prizori i živopisna atmosfera, prepuna strasti kao da je Dijega podsetila na njegovu Argentinu i tu se osećao kao kod kuće.

Iako je do kraja života, ne toliko dugog čak i za neka, prošla vremena, svega 60 godina, što bi se u nas reklo, „goreo sveću sa oba kraja“, Maradona je bio kombinacija crta ličnosti kakva se retko viđa. Neumeren u hrani i konzumiranju alkohola i opijata, često incidentnog ponašanja, veliki fudbaler bio je od samog početka zaštitnik sirotinje i zastupnih onih pogleda na svet u kojima se mogao pronaći običan čovek, obespravljen, ponižen i uvređen, pogotovu u ovom dobu. Plivao je u parama, a advokati vele da je mnogo materijalnog bogatstva ostavio naslednicima. (Bog će sveti znati koliko naslednika realno ima, a koliko će se pojaviti sa lažnim krštenicama, ali i to je mitsko mesto u životu jednog takvog čoveka).

Svoje društvo među političarima nije dopustio da mu drugi biraju. Nije bio promotor u izbornim kampanjama. Nisu ga koristili kao ikonu jedne ili druge partije da bi se njome kitili na bilbordima i u propagandnim programima. To je ostavio holivudskim borcima za svoje karijere. On je sam tražio prijatelje i našao ih u Fidelu Kastru i Ugu Čavezu. Nije ni to slučajno. Istorija kaže da se sa Kastrom sprijateljio kada je otišao na Kubu da bi se lečio od bolesti zavisnosti, a mnogi znaju da je najlepše ostrvo koje je i dalje u rukama komunista što se kvaliteta zdravstva tiče miljam ispred ostatka latinskog dela Amerike.

Tu je Dijego sreo Fidela i brzo su se našli u pogledima. Najveći košarkaški trener u istoriji Partizana Duško Vujošević moleći se u jednoj emisiji za život nekadašnjeg predsednika Kube rekao je da je Kastro u mladosti trenirao košarku, ali izgleda da je jedan drugi diktator za istoka planeta svog sportskog heroja našao u košarkašu Denisu Rodmanu dok je Kastru suđen njegov fudbaler, Maradona. Čavez je već došao „na gotovo“ pošto mu je Kastro bio idol, a Maradonina harizma bila je neodoljiva i doživotnom lideru bolivarske Venecuele.

Sva trojica su imala neki razbarušen stil nastupa. I dok je Kastro u doba revolucije bio „barbudos“, a kasnije redovno ili u uniformi ili trenerci sa nacionalnim dezenima, dotle Čavez gotovo da i nije skidao bolivarska obeležja sa sebe. „El Pibeovo“ šarenilo je tek bilo za priču. I kao što ni invazija u Zalivu svinja nije oborila Kastra, i kao što sankcije još nisu slomile postčavesovsku Venecuelu, isto tako ni Engleska nije našla rešenje za Maradonin ples u Meksiku pre 34 godine.

Margaret Tačer je ugasila britanske rudnike, ali i društvo (rekla je da ne postoji društvo, samo država i pojedinac). Uspela je, takođe, da uguši navijačku supkulturu u kolevci fudbala. Argentince je oterala sa Foklandskih ostrva. Ali, za Maradonu reprezentacija njene zemlje nije imala leka. Jeste, dao je gol rukom, nazvavši je sam „Božjom rukom“, ali ako za taj pogodak i on i milioni Argentinaca zajedno sa njim može zahvaliti sudiji i Bogu što nisu dosudili indirekt za „gordi albion“ umesto što je arbitar odmah pokazao „na kreč“, prvi gol istom protivniku bio je najpoetičnija osveta mrskom neprijatelju.

Što bi rekao ideolog partizanštine i dramski pisac Božo Koprivica, taj prodor u kome je Maradona Engleze nizao jednog za drugim duži je od „Rata i mira“. Gol koji je na bojnom polju poražen argentinski narod digao u visine fudbalskog užitka kakvog nema.

I upravo je ta jedna solo akcija u kome jedan, ali vredan pokazuje da može biti neuništiv od napada čitavog kolektiva, ako ima cilj i zna kako do njega da dođe, pokazuje kakav je bio jedan fudbaler i jedan čovek. Jedan i jedini, neponovljivi. Filmska industrija pravila je uspešne ili manje uspešne superheroje na istu foru, ali Maradona je materijal iz života za jednu takvu priču. Niko ne smišlja tako uzbudljive fabule i obrte kao život.

Pošto sam u momentu kada je veliki Dijego poslao Engleze iz Meksika nazad, kod „Gvozdene lejdi“, bio jedva da svestan sebe i tek prohodao, a onaj gol koji je Zvezdi dao u Beogradu noseći dres Barseloni pao je u doba kada još nisam ni rođen, ovaj tekst dobiće malu ličnu dimenziju podsećanjem na poslednji nastup legende u dresu Argentine.

Bilo je to n Mondijalu 1994.godine u SAD, na šampionatu sveta koji je po svemu bio spektakularan. Bilo je to prva smotra svetskog fudbala koju pamtim. U prvom kolu veoma uzbudljive grupe D Argentina je imala lak posao pobedivši debitanta Grčku sa 4:0. Grci su bili najslabiji učesnik šampionata, a „gaučosi“ su igrali kao u transu. Maradona je zabio gol i onda se kao lud zaleteo u kameru, došao do nje i maltene je pljunuo. Često se vraća taj snimak na televizijama, ali taj njegov trk bio je toliko upečatljiv da sam ga odmah urezao u sećanje.

Ispostavilo se da je taj susret izuzetno kvalitetne Argentine sa Grcima bio poslednji Maradonin nastup u najdražem dresu. Ubrzo su kontrole pokazale da je koristio neke supstance i za njega su SP, ali i reprezentativna karijera završeni. Kakav kraj! Zaista, može li nešto biti uobičajeno i najavljeno u životu takvog pojedinca?

Tako ga je i smrt zadesila. Nenadano. Iz Buenos Ajresa stižu vesti da će advokati pokrenuti tužbu protiv lekara koji ga je lečio.

Sahrana je bila onakva kakvu zaslužuje. Bio je to zaista ritual hiljada hodočasnika koji su došli da se oproste od besmrtnog fudbalskog imena. Znate svi već šta piše na čuvenom grafitu u njegovom Napulju. U gradu u kome fudbalski stoluje vlasnik Napolija i filmski producent Aurelio De Laurentis stadion „Sao Paolo“ promenio je već ime u „Dijego Armando Maradona“. Čak je jedan apostol predao ime svog stadiona drugom u čast.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.