Kada umrem reći će…

Iz ličnog ugla

Kako biste opisali ljubav prema klubu za koji navijate? Kako bi ocenili ljubav prema klubu od 1 do 10? Koliko vas puca adrenalin kada vaš tim izvodi penal na 0-0 u 93. minutu protiv ekipe koja se bori za opstanak, a koliko vas puca kada je penal za ulazak u Ligu Šampiona? Koliko ste se tresli kada je Milivoje izvodio penal protiv Njukasla za prvo učešće u Ligi Šampiona u istoriji, a koliko ste bili besni kada je Boya promašio penal? Koliko volite svoj klub?

Odgovor svih nas bi trebao da bude – ne koliko ga je voleo Miša Tumbas. Nedovoljno. Iz njegove perspektive premalo. Iz perspektive čoveka koji je odlazio da gleda omladince Partizana u derbiju protiv Zvezde i navijao kao da je “pravi” večiti derbi. Čoveka koji je gotovo svakodnevno putovao iz Bariča kako bi bodrio voljeni klub, ma koji sport bio, ma koja starosna kategorija bila u pitanju.

Teško da ako ste ikada bili na nekoj Partizanovoj utakmici niste čuli njegov “glasić” koji probija zvučni zid. Kunem se da je mogao da se čuje na pumpi sa Autokomande kada izlazi sa stadiona, a klinci ga lože da peva sa njima. U autobusu u koji uđe posle toga je pravo čudo kako stakla ne popucaju i pravo je čudo kako nikada glas nije izgubio.

Njegova ljubav prema Partizanu datira od pitaj Boga kada. Na internetu mogu da se pronađu slike starije od 20 i kusur godina i on koji pozira na JNA, kao i uvek lepo obučen i manekenski građen, sa švalerskom frizurom i bradom. Gospodin čovek. Toliki je gospodin bio da mu je jedan Dule Vujošević bio kum na krštenju. Toliki je gospodin bio da je neretko viđen da kupi reket od ljudi iz uprava i FK i KK. Ko još time može da se pohvali?

Miša je bio i ostaće oličenje okorele partizanštine. Najpoznatiji striper na Balkanu, nabijač kompleksa crncima iz protivničkih timova KK Partizan na svom šou tajmu na poluvremenu koji je izvodio. Pored skidanja ubode i trojku i time donese sreću klubu koji je neizmerno voleo da pregrmi uvek nezgodnu treću četvrtinu koju smo u 70% utakmica gubili, ko god bio protivnik.

Znamo svi mi ko je on bio. Živeo u teškim uslovima, neretko i bez vode a kamoli nekih “luksuznijih” uslova za život, ali nije mnogo ni tražio. Samo da Partizan pobedi, da dobije hemijsku što se pritiska i da karamo Cigane ludake. I cigani su gajili simpatije prema njemu. Dobro, većina. Dobio je 2015. batine, nikada se nije saznalo od koga ali obzirom da mu je Partizan bio sve, možemo da izvučemo zaključak. Nakon toga se saznaje da su mu uslovi za život kriminalno loši, da mu je kuća u očajnom stanju i aktivira se alarm da mu se sredi kuća od prikupljenog novca od strane svih nas koji smo ga voleli i zavidili mu na tome što je ceo svoj život pa i zdravlje, jer je postao težak srčani bolesnik, posvetio Partizanu. Pojedine televizije su radile reportažu o prikupljanju pomoći gde se on sa suzama u očima zahvaljivao njegovim Grobarima i time što su mu tu kada je najteže. Pružena mu je neophodna pomoć kako bi pre svega to dete u njemu moglo da bude tu i uz Partizan kada mu je teško. A, teško je.

O tome koliko je voleo fudbal, a i bio uporan u tome što je u kvalifikacionoj utakmici Obilića i Bajerna vikao EEEELBEREEE EEEELBEREEE EEEELBEREEE bukvalno do momenta kada je veliki Đovani Elber izašao iz igre. Izašao, prišao Miši i dao mu dres. I on je u njemu video pravog ljubitelja fudbala pre svega. Ne bi tako mislio da je Bajern tada igrao sa Partizanom.

Svi smo mi iskusili više vrsta ljubavi. Ljubav prema majci, ocu, devojci, ženi, detetu, nauci, hobijima. On je imao samo jednu ljubav. Ljubav prema klubu, koja kao u pesmi ne može da prestane. I, nije prestala. Ni tog 4. Aprila ove godine. On se možda ugasio ali sećanje na to koliko je on voleo sve vezano za Partizan neće nikada. Generacije Grobara će pričati o njemu koji doziva sa Zapada “Ubicu Cigana” toliko glasno i toliko uporno sve dok mu se Dijara ne javi. Nakon toga sledi osmeh kao kod dečaka kada dobije igračku koju je tražio u pismu koje je pisao Deda Mrazu jer je bio dobar cele godine. Miša je bio dobar ceo život. Po tome ga pamtimo.

Žao mi je jer nas je sve korona sprečila da mu pružimo otpraćaj na Nebeski Kop koji je njegovim odlaskom mnogo ojačao. Nadam se da će kada se sve ovo završi klubovi iz JSD naći način da mu se oduže, bar jedan sektor tribine na Zapadu da se nazove po njemu. Jedno sedište da bude samo njegovo i da uvek bude prazno, čekajući njega da uđe i da krene sa KARJOOOO!

Nastavak naslova – Grobar bio je, I PARTIZAN JEDINO JE VOLEO.

Nije uvek lako, ali je uvek lepo.

Sa njim je bilo lepše, i ništa kada se tribine otvore neće biti isto.

Odmori Mišo, do nekog novog viđanja na JNA ili u Pioniru. Zaslužio si to svojom ljubavlju koju niko od nas nikada neće moći da dosegne.

Vole te tvoji Grobari.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.