Kada umrem i kad me ne bude bilo

Iz ličnog ugla

3. septembar, dan koji obične smrtnike isključivo asocira na početak nove školske godine, ali kako to uvek biva – sa nama je drugačije.

Svakog 3.Septembra u godini hiljade Grobara odaje počast jednom jedinom – Draganu Manceu.

Dragan Mance, igračka legenda našeg Partizana koja je za pet godina uradila ono što neki igrači nisu uradili za celu karijeru. Mance je tog kobnog jutra žurio na trening na koji nikada nije stigao. Partizan i rešetanje protivničkih mreža bili su njegova opsesija, baš kao što je on bio opsesija Grobarima. Za Dragana možda možemo reći i da je najobožavaniji Partizanov igrač koji je ikada nosio sveti crno beli dres. Doduše to je nešto o čemu se može polemisati, ali u ovom tekstu nema mesta polemici.

U mojoj porodici ime Dragan Mance se izgovara s poštovanjem, baš kao i ime Partizana. Ja o Draganu ne mogu pisati na osnovu svog pamćenja. Na moju veliku žalost nisam imao čast da gledam i upamtim lik i delo Dragana Mancea. Svoje mišljenje i ljubav prema toj legendi formirao sam isključivo po pričama dede i strica, ali to dovoljno govori o tome koliko je on zapravo ostavio dubok trag i koliki uticaj u razvoju “grobarštine” ima na nas mladje koji ga  volimo skoro kao ljudi koji su imali čast da budu njegovi savremenici.

Ovaj tekst predstavlja jedini način na koji mogu da odam počast takvoj legendi kao što je Dragan,  jer on to zaslužuje. Zaslužuje i mnogo više od običnih reči koje idealizuju njegov lik i delo. Doduše jedino što znam je to Dragan nije bio skroman jedino u “punjenju” komšinice i ostalih protivnika.

Nama jedino preostaje da se nadamo da Dragan sa nebesa čuva naš Partizan i teroriše protivničke mreže  i  na samo njemu specifičan način na kolenima klizi po travi, podiže ruke – golove slavi!

OTIŠ’O SI DRAGANE OSTALA JE TUGA UVEK ĆE TE VOLETI GROBARI SA JUGA!  

 LEGENDA ŽIVI! #9

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.