Kad sam postala navijač Partizana

Istorija Iz ličnog ugla

Davne 1962.god. decembra meseca, moj otac je službeno otputovao na mesec dana u Atinu zbog sklapanja jednog velikog posla za svoju firmu u kojoj je radio. Poveo je sa sobom moju majku i mene. Ja sam tada bila devojčurak od osam godina. Ukrcali smo se u prvu i jedinu karavelu koja je kupljena u Jugoslaviji. Moje uzbuđenje je bilo još veće, jer u to vreme bila je velika privilegija leteti njom.

Naravno, posle rata se podrazumevalo da će moj otac, kao učesnik NOB-a, navijati za klub koji su osnovali ratni generali. To je bila ljubav na prvi pogled, večna ljubav, koja je trajala do njegove smrti. Iako 90-ih skoro više nije izlazio iz kuće, Partizanove utakmice nikad nije propuštao, ni jednu jedinu.

 

Tog decembra 1962. godine, slučajnost ili sudbina, Partizan je imao već ugovorene tri utakmice u Atini sa AEK-om, Olimpijakosom i Panatanaikosom. Prvu je izgubio sa 2:1, drugu je igrao nerešeno 1:1, a treću je dobio sa 4:1. Iako je moj otac imao velike obaveze, one ga nikako nisu mogle sprečiti da ne ode na utakmice, pogotovu što je bio i veliki prijatelj sa Bobekom, tadašnjim trenerom Partizana. Ne pitajući me, samo mi je saopštio da ću ići sa njim, jer je imao jednu misiju – “napraviti” od svoje kćeri strasnog navijača Partizana.

Kada sam kročila na stadion bila sam toliko zastrašena, a ujedno i fascinirana, ne samo veličinom nego i ogromnom masom ljudi. Stadino je bio dupke pun. Smestio me je na moje mesto, a on je svojim, specifično brzim, koracima otišao u svlačionicu da se pozdravi sa igračima i Bobekom. Vratio se baš u momentu kada su naši “zlatni dečaci” istrčavali na teren uz gromoglasne zvižduke grčkih navijača. Iza njih su trijumfalno izašli AEK-ovi igrači uz zaglušujuće ovacije.

Sećam se da sam morala šakama da pokrijem uši. Lopta je postavljena na centar, čula se sudijska pištaljka i spektakl je počeo. Tog časa, sa tim zvukom pištaljke, ja sam postala još jedan verni navijač Partizana i evo me, posle pola veka, tačnije 58 godina kasnije, ja sam još uvek uz moj klub. Neverovatno, pišući ove redove, opet me je ophrvala ona ista magija koju sam i tada osetila kao osmogodišnja devojčica. Otac me je, više nego zadovoljno, povremeno gledao krajičkom oka, jer sam se ja već ponašala kao prekaljeni navijač. Na moje ogromno razočarenje tu smo utakmicu izgubili. Tešeći me do hotela zaspala sam, naslonjena na njegovu ruku, iscrpljena prevelikim uzbuđenjem za moje godine. Na sledeće dve utakmice očev ritual je bio isti. Posle veličanstvene pobede u trećoj utakmici, kada smo dobili Panatanaikos sa 4:1, otac je upriličio koktel u predstavništvu firme. Mojoj sreći nije bilo kraja! Trčkarajući od jednog do drugog igrača, u jedno momentu, dogodilo se nešto što je meni do tada bilo potpuno nepoznato – u sekundi sam se zaljubila u Vladicu Kovačevića.

Vratili smo se u Beograd, a ja sam do upisa na fakultet uvek išla sa ocem na Partizanove utakmice. Zahtevne studije su prekinule to ogromno zadovoljstvo.

Posle nekoliko decenija, tačnije 90-ih, jedanput mesečno sam odlazila u jedan ljubak mali restoran na Vračaru čiji je vlasnik bio jedan moj drug. Divna atmosfera, ista klijentela i svi smo se znali.

Jedne subote, uđoh i sa vrata ugledah Vladicu Kovačevića, već ugojenog i ostarelog. Ipak, osmeh mu je ostao isti kao i one davne 1962. Prišla sam mu, predstavila se, a on vidno obradovan, pozva me da sednem za njegov sto. Evocirali smo uspomene, a ja već kao vremešna žena, kao iz topa, bez ikakvog stida mu priznadoh da sam tada bila ludo zaljubljena u njega. Sav ozaren, doviknuo je Milanu Damjanoviću koji je bio za šankom: ”Ej, Gico, evo M. mi je rekla da sam bio najlepši među vama.” Gica se samo jetko nasmejao i odmahnuo rukom. Tada sam mu rekla da još uvek čuvam njihove potpise na dopisnici sa fotografijom svih igrača. Zaprepastio se, ali sam videla da mu je bilo milo, pogotovu kad sam mu saopštila da sam svake noći išla sa njom da spavam.

Prolazile su godine, otac je “otišao”, a meni je pored sećanja ostalo njegovih par propusnica i jedna plaketa. I, naravno, ono najvažnije “nasleđe” –  beskompromisna vernost i ljubav prema Partizanu.

Nema više Vladice, nema ni Gice, koji je otišao slomljenog srca za preminulim sinom. Nema ni Vasketa, koji je među prvima poslao telegram saučešća kada je otac umro. Otišli su svi osim Šoleta, mog nesuđenog teče.

1 razmišljanje na “Kad sam postala navijač Partizana

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.