Jedna strana grobarskog dnevnika

Iz ličnog ugla

Dobro jutro Srbijo! Stvara mi se osmeh na licu dok gledam sina kako na svom još uvek izmišljenom ali i neiskvarenom jeziku brblja nešto i svojim prstom od 3cm prevlači preko ekrana mog telefona i usput molim Boga da ne zove nekoga iz Indonezije jer je jedno 17 cifara već istiskao na ekranu a ova zelena slušalica mu mnogo šljašti, mogao bi da je dodirne. “Vuče! Ne, sine, nemoj, ljubi te tata, ima da ti štrikam pelene kada stigne račun za telefon jer nećemo moći da ih kupimo”. Ustajem iz kreveta sa bolom u kičmi kao da me je Slobina murija tukla a u stvari sam utučen jer sam legao u krevet sa namerom da spavam a spavanje sam odložio jer sam se sa braćom Grobarima dopisivao na Viberu gde se u isto vreme razmenjuju 4 teme. Daktilografkinje iz ranijih vremena koje su šamarale pisaće mašine bi nam pozavidele.

U pokušaju da obujem patike bez one kašike (ranije sam znao da se pravim pametan pa pojedinima da držim predavanje kako je zdravije ponekada i napraviti koji čučanj, da prostruji krv…budala) krivim kičmu i proizvodim zvuk do sada nepoznat ušima mog psa koji krivi glavu i gleda me kao da ću svakog momenta da krenem da zavijam. Ajd, hladno je, istrpi, ti bar svoje možeš kod kuće, pas ne može. Dok šetam psa, ajd da bacim pogled na mrtvi Tviter da vidim šta pišu ovi što ih pratim. Neki citiraju Terzu kako priča o OFK Beogradu kao prvoj ljubavi (Bog te mazo koliko blama nema a ni Mozzart koji piše o tome), drugii se standardno prepucavaju sa Ciganima oko toga čiji je budžet za KK veći, treći kače slike klope, četvrti upućuju komplimente mladim damama, dame koje pratim kače selfije…Dan Mrmota. “Ajde džukelo, sve si obavila, polazi kući!”

Dok spremam doručak sinu, gospođi i sebi razmišljam šta bih mogao danas da radim i kako da sada ovaj vikend izguram a da u njega ne bude uključen Partizan i neki novi nervni slom. Šta, nema tekmi ovaj vikend? Do jaja! Ipak nije. Nije to to. Nekima je vikend gledanje filmova sa porodicom, šetnja u prirodi, viđanje sa familijom, a meni je sve to plus 3 do 3 i po sata gledanja mučenika koji se bore sa loptom kao Don Kihot sa vetrenjačama. I dok pokušavam da sa gospođom organizujem vikend (biće po njenom,.budimo realni), uđem na Viber i vidim 3000, da, 3000 nepročitanih poruka na tom istom Viberu koji sam ugasio u 2:14 po srednjeevropskom vremenu. Ovi moji manijaci žive u Kanadi verovatno jer su do pola 7 ujutru pisali o Seriji A, generacijama iz 80ih VK Partizan, o tome ko je veća legenda, Sale ili Moca, koliko je Vučić govno, standardne priče. To se lista jedno pola sata uz kafu, odlazi se malo u šetnju, pa pri povratku pre popodnevne dremke uzmem da prelistam sportske vesti jer mi se sve oko mrtve korone smučilo, naletim na vest da Partizan traži desnog beka, uđem u komentare, najbolje ocenjen neki Žeks wannabe koji Miljkovića pljuje jer ne zna da centrira (bravo genije), stiskam dugme na telefonu gde se gasi ekran, odoh da dremnem sa sinom.

Kasni popodnevni protiču u razmenjivanju poruka sa drugom, ovom crno-belom familijom jer, pazi sad, neko se setio da u 6 popodne odgovara na nečije poruke od 4 ujutru tako što ih kvotuje i piše svoj komentar. Šizofrenija kreće, uključuju se još trojica, gasim telefon, odoh da pogledam film. Nema utakmica danas. Ma kakva bre Premijer liga, batali me toga, ja volim da patim! Volim da gledam bezvoljnog Zagorca koji širi ruke u pokušaju da iznudi faul u napadu!Ulazim ponovo na Viber, ovi pišu o vakcinama. Stanje redovno. Odoh da uspavam dete. Dok ga gledam kako cucla mleko iz flašice pitam se jesam li ja normalan i kakva je ova bolest pa ja što više dan odmiče sve više besnim a mrak sve više jede Zemunsko nebo dok se miris zapaljene gume oseća u nozdrvama. Zaspao je. Ulazim na Tviter. Kao da nisam ni izlazio sa njega. Ulazim na Viber. 280 poruka, prešli su na rukomet i reprezentaciju Jugoslavije iz ranih 90ih. I sada pišem ovaj tekst. Ipak nije jedna strana, u drugoj sam uveliko. Oprostite, samo sam ovo hteo da podelim sa vama. Sada je 2:44. Laku noć.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.