Highway to hell

Iz ličnog ugla

Izgubljen. Pogubljen. Zbunjen. Rastrzan. Baš kakav je i moj Partizan.

Košakraški klub se nalazi verovatno nalazi pred provalijom. Porazi se ređaju, dugovi gomilaju. Šćepo je smenjen, ali problemi ostaju. Vučićev hemoroid Ostojaah maže oči lakovernim navijačima. Upražnjena klupa velikana evropske i svetske košarke čeka nekoga ko će sesti na nju. Klupa je vrela i predstavlja veliko breme za svakog potencijalnog naslednika trona na kome su sedeli jedan Profesor Nikolić, Duda, Žoc, Dule… U danima koji slede videćemo šta nas očekuje. Nama ostaje da se nadamo se da budući trener neće biti i poslednji koji će voditi Partizan u najvišem rangu, jer stanje je očajno – dugovi ogromni, ambicije možda i previsoke, a uprava pohlepna.

Nama ostaje samo da dajemo bezrezervnu podršku timu i budućem treneru, uostalom ako neko zna da podrži kada je najteže, to smo mi – Grobari, frakcijaši, objektivni i ostali. Siguran sam da naša ljubav neće jenjavati kao što nije do sad.

Za sve ovo posebno želim da se zahvalim njegovoj pederskoj žvalosti. Hvala mu na svemu i samo neka nastavi da leči komplekse iz vremena kada je bio jedan bubuljičavi, žvalavi, pičkousti dečak – baš kakav je i danas, samo što je sada samo matori  psiho – žvalavi kompleksaš, da slučajno ne misli da je nešto bolji.

Poruka za kraj je ta da možda jesam isfrustriran, tužan, ljut. Nisam dugo pisao i sva ta frustracija se akumulirala u meni čitav taj period.  Uostalom, takvi su verovatno svi ostali “saborci” koji se bore sa vetrenjačama i koji se ceo život vode onom krilaticom “Mrzim sebe, volim Partizan! “. Baš kao što to kaže Dule Vujošević: “Sve će se ovo jednom lane zvati”.

I da, dušmani, koji se slade nad našom mukom, sisajte ga!

SVE NA KURAC, PARTIZAN JE ŠAMPION!

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.