Grobarski sindrom

Iz ličnog ugla

Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji; što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca. Takođe, zbližavanju mogu da doprinose veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, sličnost političkih stavova itd.

Stokholmski sindrom ne nastaje u situacijama kada su taoci izolovani, kada nemaju kontakt sa otmičarima, ili kada ima nasilničkog ponašanja od strane otmičara prema taocima ili drugim licima.

Naziv stokholmskog sindroma uveo je kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalmstorgu u Stokholmu, od 23 do 28. avgusta 1973. Taoci su se emocionalno vezali za otmičare, pa su posle opravdavali njihove postupke čak i nakon svog oslobođenja. Kasnije, tokom sudskog procesa, taoci su nerado govorili o otmici.

Sad kada ste se podsetili ili naučili šta je ovaj sindrom možemo da krenemo sa tekstom.

U poslednje dve nedelje smo puno čuli o mogućoj smeni Sava. Brzo su ,,isplivala’’ imena njegovih potencijalnih naslednika. U zadnjih x godina ovog kluba ,,taoci’’ smo povratnika. Većina njih su legende Partizana pa je većina navijača usko povezana sa svojim legendama. Ali ja ne mogu da se oslobodim od jedne misli koja me ,,uhodi’ već dugo. A to su ti povratnici.

Većina tih povratnika bi verovatno pomogla našem klubu u to ne sumnjam, ali kako to da se nikada ne pojavljuju novi ljudi. Znam da je teško naći dobrog trenera za ping pong ligu koji bi prihvatio da igra u pomenutom takmičenju koje često funkcioniše kao privatno takmičenje jednog kluba. Neki povratnici su se vraćali više puta i nisu uspeli da urade nešto sa ekipom. A neki su digli celi državni vrh na noge svojom trenerskom magijom. Naravno, mislim na Ćelavog Prepotenka, ali o njemu u nekom drugom tekstu. Neki treneri povratnici su već ušli u zenit karijere, ali bi ih klub uvek želeo na klupi. Nekako mi kao navijači Partizana smo uvek navikli na titule,a te titule su osvajali ti treneri.

Moj zaključak iz ovog teksta je da moramo da prestanemo da budemo taoci ovog sindroma i da jedino tako možemo da izađemo na kraj sa klubom kome niko ne može da zabrani kako će da se zove.

Do sledečeg čitanja i da ne zaboravite jednu stvar:

SAMO TREBA JOŠ VIŠE VOLETI PARTIZAN 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.