Anatomija jednog jutjubera

Iz ličnog ugla

E, jeste, ja sam vam baš takav, nepoverljiv, obazriv, džangrizav, ja sam vam onaj gadni čiča kome dok politički komesari obećavaju svetlu budućnost i raj na zemlji uvek pljujem u brk i kažem da od toga nema ništa. U šali kažem da sam po vokaciji demotivacioni govornik. Kao Dauthodža Mutevelić koji, kada se višegradske kasabalije raduju novoj železničkoj pruzi pod okupacijom birokratske Austro-Ugarske, njima kaže, otprilike ovo:“jesi ti tol’ka bena da misliš da Švabo gradi prugu da bi se ti vozio, a ne da bio on odavde odnio ko zna šta“.

Nisam mizantrop, ako biste na osnovu ovog prvog pasusa pomislili da jesam, ali kada su u pitanju osobe koje ne poznajem iz prve ruke i nisam sa njima uživo delio vreme ili posvećenost nečemu umem da „udarim ručnu“ i da sačekam njihove prve poteze.

O čemu se, zapravo radi, a da ima veze sa ovim tekstom?

Recimo, pre neku godinu pojavio se novi format emisijama na nekim opskurnim kablovskim televizijama. I pre nego što sam, na nagovor prijatelja, a u ovom slučaju rođaka, pogledao jednu takvu emisiju, stekao sam negativni utisak o njoj. Zapravo, bila je to više predrasuda nego impresija. U studiju jedan otromboljeni voditelj čija je uvodna reč još malo pa duža od beskrajnih govorancija Fidela Kastra (opet mi je vođa kubanske revolucije lik u tekstu!). Razdrljio košulju koja liči na kafanski čaršav i to iz onih kafana sa limenim pikslama gde se još mogu čuti hitovi iz doba „Servisne stanice“ i „Kamiondžija“, a blebeće da zna sve i svašta. U navodno sportskoj emisiji, lik ređa sve, od ruskog gosovoda do italijanske mafije. Polihistor na srpski način.

„Au, mila mamo, šta ovaj napriča“, „jesi li video kako gospodin ima muda, a ne kao klasični sportski novinari“, „nema ti, brajko moj, kod njega cile-mile, odmah bio posred čela“… ređaju se ode ovom i ovakvom voditelju ne samo od mog rođaka nego i od neke sportske zajednice koju poznajem.

Naravno, u pitanju je emisija Dejana Anđusa iz čijeg su spiska gostiju jedan po jedan odustajali ljudi koji su uviđali kuda to vodi. Ostalo je njih troje ili četvoro, ludi Ludovan koji kad zarnja u jednom voždovačkom lokalu prozori trešte, a niko nije u mogućnosti da mu upadne u reč i Živa Sandala, sa pričama kako je „mali Sakić“ čuvao „Denijelsona“ i kako je ubacio Simeunovića umesto Milojevića, pa je umesto Arkanovih heklera napaćenom Džajiću Kup Jugoslavije donela ta njegova ingeniozna izmena.

Dakle, Ludovan i Anđus sa pričama o zakulisanim radnjama „otvarahu oči“ srpskoj fudbalskoj raji usput spominjući izbore u SAD, sukobu u Ukrajini i koja je pevaljka „razvaljena po splavovima tog vikenda“. Epilog svega bilo je gašenje emisije pošto se samoproklamovani poznavalac svega i svačega u srpskom sportu, ispostavilo se, okliznuo na ucenama.

Zapravo, čitav koncept tog vida novinarstva svodi se na taj vid ucena. „Ja pravim emisiju, a ti ćeš ili da daš pare ili ću da opletem po tebi“. Iz nedelje u nedelje je tako pomenuti voditelj pljuvao pa lizao tako da onaj koji nije platio ratu završavao je na stubu srama, a kada su obaveze prema njemu namirene, menjala se priča uz ono „ispričaću vam to sledećeg utorka“, a taj „sledeći utorak“ nikako da dođe pošto se priča namerno skrene na drugu stranu.

Ovaj vid emisije, odnosno njena izuzetno popularna recepcija pokazali su mnogo toga. Našu publiku, u suštinu, ne zanima sport. Ne zanima je gol, koš, smeč, zonska odbrana, cepelin. Nju zanimaju zakulisane radnje, afere i tome slično. Čovek iz provincije pljusne ogromne pare, dođe na utakmicu i, umesto, da uživo gleda svoje ljubimce o kojima je toliko pričao, a još više maštao, počinje da gnjavi ljude na tribini oko sebe pričama o klanovima, ko je čiji igrač, ko je kome menadžer i ko zna šta više. Regruti službe u odelima voditelja, dakle, opet onim čaršavskim košuljama, u drečavim studijima fovističkih boja dobiju od centara moći dozirane poverljive informacije i na bazi jedne istinite sačine priču gde ništa nije sigurno, a malo toga je tačno. I, naravno, tu se upeca mnogo ljudi.

Kada je krenula ta emisija da se gasi i kada tom i takvom voditelju stado više nije tako bespogovorno verovalo u baš svaki trač, pojedini „grobari“ počeli su da se ograđuju od njega. „Brate, u takve nebuloze samo ovi cigani mogu da veruju, ma nema šanse da smo mi takvi“.

Nekako u isto vreme, kao „dostojna zamena“ te emisije pojavilo se youtube sma(t)ranje grobarske verzije Anđusa. Za razliku od pomenutog zvezdaškog slučaja emisije, novo čedo modernih društvenih mreža, izvesni Željko Pantić, iz milošte nazvan Ludi Žeks, krenuo je suprotnim putem. Anđus je, naime, krenuo kao zvezdaš da bi se lagano udaljavao od prijatelja i na kraju završio kao „ofkovac sa Stare Karaburme“ da bi Pantić počeo neutralno, sa emisijama o stadionima i zapuštenoj infrastrukturi, a nastavio da se liže sa upravom Partizana od koje se u poslednje vreme udaljio.

Ima još jedna bitna razlika između ove dvojice voditelja emisija o zakulisanim radnjama i vansportskim stvarima u sportu. Treba biti pošten i reći pravo da je Žesk obrazovaniji od Anđusa i da ume da pogodi boje kada se oblači, bezobzira da li je u pitanju dres Filadelfije seventi siksersa ili nekog NHL-tima

Treća stvar koja ih razlikuje manje je bitna, ali ću je namerno spomenuti s obzirom da sam imao prilike da lično upoznam Ludog Žeksa. Zapravo, prisustvovao sam njegovoj pojavi na nebu sportskog novinarstva, ako se to što on radi može tim terminom nazvati. Svako ko ga je hvalio, a imao je prilike da priča o toj temi sa mnom, dobio je od mene isto objašnjenje i ono se svodi na taj prvi utisak. Dakle, o Anđusu sam samo mogao da nagađam, a za ovog pouzdano znam kakav je.

Vratimo se na taj Pantićev početak. Naime, pre 12 godina i neki mesec više, ako me sećanje dobro služi, on je u ime dnevnog lista „Danas“ organizovao po „Hajatu“ neki okrugli sto o stanju srpske sportske infrastrukture, a u prvom redu fudbalskih stadiona. Čuo sam tom prilikom od gostiju svašta, i dobrog, i onog što ni pas s maslom ne bi pojeo, ali glavna stvar je da sam zapazio Pantića kao moderatora. Ti njegovi trzaji glavom koje je ponavljao gotovo u jednakim i pravilnim razmacima, naveli su me na zaključak da je u pitanju osoba labilne pojavnosti, da ne grešim dušu i upotrebim neki teži izraz, a mogao bih svakako. Da sve ovo ne bi ostalo na nivou stereotipa, pitao sam neke njegove kolege iz lista u kome je radio i čak imao neku funkciju (zamenik direktora ili zamenik glavnog i odgovornog urednika, jebem li ga), da mi kažu šta misle o njemu. Odgovor je bio „ma, pusti ga, to je Pantić, budala“.

Ti okrugli stolovi su se ponovili još nekoliko puta i svaki put sam više posmatrao njega nego svakidašnje jadikovke njihovih učesnika koji su se jadali da u jesen naši fudbaleri po oranicama gaze u blatu do članaka. Posle je napravio emisiju na jednoj isto tako neozbiljnoj televiziji kao što je Anđus imao na nekoj drugoj i tu je opet dovodio goste i mlatio jedno te isto, odnosno da u fudbalu nije bitno da li u finalu Lige šampione pogodiš protivničku mrežu ili stativu nego od kog je materijala ta stativa.

Tako je došlo vreme da ga prvi put vidim na Partizanovoj utakmici i to protiv Fenerbahčea. „Pionir“ nije Stadion Acteka pa da budeš neprimetan u njemu, pogotovu za nas koji smo u njemu oćelavili ili osedeli, da ne kažem odrtaveli. Takvu pojavu kao što je Ludi Žeks retko ko ne bi primetio. A kažem vam iskreno, prvi put je tada došao da gleda KK Partizan. To što maše nekakvim članskim kartama oca, dede, što verovatno misli da je porodično od bitke za Kajmakčalan vezan za Partizan, to ostavljam vernom stadu njegovih slušalaca. Kad bih ja mahao porodičnom tradicijom, napisao bih vam da mi je matori gledao Zvezdu i Panatinaikos pre bezmalo 50 godina u loži zajedno sa Ljubom Stepanovićem alijas „Stevkom Božurevkom“, odnosno prvom osobom koja je narod zabavljala imitacijom maršala Tita.

Uglavnom, hteo sam da kažem da je on u sportu laik i da slabo kapira i šta je suština sporta i šta je Partizan konkretno. Koje je mesto Partizana u našoj kolektivnoj svesti i kako je on doživljen u očima svojih i rivalskih navijača, odnosno koji mu je identitet? Odogovor na ovo pitanje mislim da Žeks nije u stanju da da. Ali, kasnije ćemo o njegovoj upućenosti u sport.

Ovde bih posebno mesto dao njegovom ulasku u klupske strukture Partizana. On je sačekao promenu uprave i ušao sa nekim ljudima potkraj 2014.godine. Sada možemo reći da ti ljudi nisu ništa bolji od Đure Šnajdera, sa kojim su vojevali i danas ga pljju. Dapače, rade iste stvari, sa još slabijim rezultatima. Njihovo prvo grlo svih tih godina, do ovog leta bio je Ludi Žeks.

Dolazak na mesto zvaničnika FK Partizan ima dalje reperkusije po „novinarski život“ pomenutog jutjubera. Posle tog dolaska on je fokus svog pojavljivanja prebacio na youtube kanal, odakle je sipao svakojake salve napada, što po rivalima, po vlasti i njenim poslušnicima, a što po nezadovoljnim navijačima Partizana, ali i po drugim sekcijama JSD Partizan.

Nekoliko stvari se ukorenilo u tom našem sportskom društvu, a čiji je rodonačelnik upravo Pantić. Prva je taj vid netrpeljivosti prema simpatizerima kluba koji su se udostojili da nemaju isto mišljenje po svim temama sa njim. Čak ni u doba jednopartijskog sistema, u kome je rođen i stasavao Partizan, nije bilo takve hajke na navijače. Ne govorim ovde o huliganima i bahatim siledžijama nego o pravim navijačima, ljudima koji nisu nikada bili vinovnici nijednog incidenta. Te ljude je on blokirao po društvenim mrežama ako nisu „u dvije deke“ sa njim na istom pravcu, a danas kada poziva na „Treći srpski ustanak“ protiv aktuelne uprave Fudbalskog kluba Partizan, treba i njega i ostale podsetiti da je predlagao zatvaranje istočne tribine za one koji su zviždali istoj toj upravi.

Ti ljudi su iz paprenih usta pomenutog jutjubera nazivani „nervno rastrojenim bolesnicima“ za samo skandiranje „Uprava napolje“ u vreme kada je on jeo semenke i pio kiselu vodu ližući se sa upravom. Kada oni pozivaju na promene u klubu, oni koji su kvintesencija savremenog grobarstva, oni koji tu kisnu, mrznu se, tope se pod žegom, već decenijama, onda on brani upravu, a kada on koji nema sliku sa stadiona sem ako ga neki ujak nije odveo kad je posetio Beograd, kreće da glumi vožda nekog vrituelnog ustanka, onda je to pravednička borba za klub.

Drugo obeležje ovog jutjubera je svađa sa sekcijama unutar istog sportskog drušva. Znate, Partizan je jako veliki sistem po svim osnovama i kao takav je veoma složen i za funkcionisanje i za razumevanje. Ali, od 1945.godine do pojave ovog jutjubera mi nismo imali situaciju da se između uprava dvaju naših klubova dešavaju ovako oštre i, što je možda i crnje, permanentne pljuvačine. Prljav veš bi uvek trebalo da ostane u porodici, a ne da čaršija ispira usta njime.

Žeks je u startu ušao u konfrontaciju sa Košarkaškim klubom Partizan napadajući ga da je njegova uprava namerena da ga uništi i ugasi. Spočitavao je da nemaju trofeje i da uzmu tek pokoji Kup Radivoja Koraća, a šta ima Fudbalski klub Partizan? Da su rukovodeći kadrovi u upravi te sekcije naprednjački komesari, a u isto vreme sedeo je uz skute Miloradu Vučeliću, direktoru jedne od naprednjačkih udarnih medijskih pesnica, i Milošu Vazuri, koji pre dolaska SNS-a na vlast nema dan radnog staža. Da se u KK dovode neprovereni stranci, a šta su bili Teofilo Solomon, Musa N’Điaje i Gabrijel Enake?

Nevolja je dvostruka s obzirom da je i Košarkaški klub za prljave poslove i prepirke sa jalovim Žeksom angažovao duplotupoglavog Vladana Tegeltiju, pa ta familijarna svađa preko plota postaje beskrajna i bizarna. Da ne navijam za Partizan nego, recimo, za splitski Hajduk, otišao bih svaki dan na Internet i smejao se dvojici praznoglavih zlobnika koji ne kapiraju da ne reprezentuju svoju selendru niti su dve uspaljene šiparice koje se čupaju za kosu zbog nekog tamo klipana iz VII-2 nego institucionalno iza njih stoje klubovi i to trofejni i nekada ugledni klubovi.

Poseban rukavac ove polarizacije unutar JSD Partizan odvodi nas do bazena na „Banjici“ i VK Partizan. Kao neko ko evidentno ne prati vaterpolo, naš Ludi Žeks je upao u slatkorečive priče Aleksandra Šoštara favorizujući njegovu struju protiv one koju je predvodila Tatjana Rakas. Pritom ja stvarno verujem da on nije znao da je na strani Šoštarau tom momentu bio i Goran Vesić i opština Voždovac, namerena da nam preotme bazen. Ali, problem je što je on jedna bandoglava srpska zadiribanda koja u svašta veruje i nakon jedne ili dve priče sklopi sliku i misli da sve zna bolje od drugih. Danas je, srećom, Rakas oterana od VK Partizan, ali gde je Ludom Žeksu Šoštar? Eno ga u Novom Beogradu, sa ciljem da kompletnu našu vaterpolo školu prevesla na drugu obalu Save i u vidu nekog FMP-a u tom sportu jednog dana izruči na tanjir onom klubu zrenjaninskih neplivača.

Treće obeležje Ludog Žeksa je totalna neobjektivnost i nekritičnost. Njegova podela u karakterizaciji ljudi je prosta da prostija ne može biti. „Ko je sa mnom, taj je dobar, ko nije, taj je bljak“. Setite se na malo opširniji uvodni deo i pozivanje na Anđusa, nisu li u ovome slični? Šta se zbiva kada u interesno ispresecanoj maloj srpskoj sportskoj bari sa mnogo krokodila dojučerašnji saveznik i prijatelj postane Juda Iskariotski ili Brut? Ma, nema tu „burureta u glavi“ kod Ludog Žeksa, prijatelj preko noći postaje najcrnji lopov ili bezmozgović. „Jesam li vam rekao da ovo vodi u provaliju“? Nisi, Žeks, pričao si nešto sasvim drugom. Sa Vazurom se, na primer, nije poremetio zbog posrtanja kluba na finansijskom i rezultatskom planu nego iz razloga što ga ovaj nije povezao autom posle gostovanja u Kruševcu. Ne bi me iznenadilo da je sve počelo tako što mu neka hostesa u klubu nije na vreme dala kiselu vodu.

Kao što je nerealan i nekoherentan u ocenama kvaliteta ljudi, tako on nije u stanju da da nepristrasnu i validnu ocenu rezultata. Za njega su rezultati onakvi kakvo je prijateljstvo njegovo sa osobom koja ih pravi. Tako je utakmica u Moldeu remi sa istoimenim klubom (1:1) za ulazak Partizana u Ligu Evrope uspeh monumentalnih razmera dok je pobeda nad reprezentacijom Norveške u Oslu u baražu za EP ništa. Norvešku fudbal cveta kada je Molde eliminasan od nas. Norveški fudbal nema neki poseban kvalitet kada ga Srbija skrene sa put ka EP. Zašto? Zato što je on u doba kada je Partizan igrao u Moldeu bio na dobrim talasnim vibracijama sa upravom „crno-belih“, a Ljubiša Tumbaković je bio selektor u vreme uspeha u Oslu, a pošto nije prijatelj sa Ludim Žeksom, džaba mu ta pobeda.

Može Aleksandar Stanojević da veže osam uzastopnih pobeda u domaćim takmičenjima, sve mu je to uzalud ako je Ludi Žeks pre njegovog dolaska na klupu oteran iz Partizanove svečane lože. Može sutradan da pobedi i Bajern, teoretski gledano, to će biti ništavan uspeh. Usput će mu izmisliti da on šamara ljude iz uprave i napakovati mu da je rasista.

Najzad, posebno bitno obeležje Ludog Žeksa kao jutjubera je njegovo nerazumevanje sporta, a rekao bih i života uopšte. On zamišlja da se kompletane evropski sport, sa njegovom bogatom tradicijom, može amerikanizovati. U prevodu, ne treba samo Evroligu ustrojiti po modelu NBA nego isto preporučuje i za fudbalsku Ligu šampiona i za mnoga druga takmičenja i sportove.

Uzalud je gluvoga savetovati, uzalud je njemu išta pričati. Američki i evropski sport su dve obale, nešto kao sistem anglo-saksonskog i kontinentalnog prava. Ne može se u Evropi koncipirati jedna liga u kojoj neće biti ispadanja, pa onda ekipe iz donjeg dela tabele tokom čitave sezone neće imati nikakav motiv. Zamislite uz to sportska društva po principu franšiza pa da nam Partizan bude iz Ćuprije, a Zvezda iz Koceljeve. Ili, na evropskom nivou, Real iz Napulja, a Borusija iz Brisela.

Zašto je on toj ideji prionuo, e tu je već lakše sve objasniti. Lika su neki malo bogatiji naši vodali po SAD. Tako je bio višednevni gost Den Tane i Vlade Divca, a to se ne zaboravlja. Pogledajte, na primer, njegove poslednje emisije. Od kada je Divac otišao iz Sakramenta, on o NBA u njima zbori ili vrlo malo ili nikako. Sve se kod njega svodi na jedan lični odnos. Ako je njegov prijatelj za jedan model sporta, onda samo taj model vredi i ništa drugo.

Što se tiče Partizana, njegov odnos prema njemu možda i najbolje oslikava predlog da se redizajnira grb. Da se nekoj marketinškoj agenciji da novac da analizira grb i identitet Partizana, pa će oni da nam taj imidž porpave. A da ne govorimo o tome kako je krenuo da nam nametne neke narandžaste, ljubičaste ili ko zna koje od fovističkih boja. Jednostavno, lik je provincijalac (ne po poreklu, naravno, nego po navikama) koji je zalutao i u Partizan i u sport.

U ovo teško vreme pljuvati po čitavoj medicinskoj struci i po svim zdravstvenim autoritetima zarad promocije svoje humanitarne fondacije je posebna gadost, ali to je toliko mračno i neljudski da mi je blam išta napisati ovoga puta o tome.

Zaključio bih na kraju parafraziranjem reči velikog srpskog književnog kritičara kome je ime Vuk Karadžić. Dakle: iz svega navedenog se vidi da mučeni Pantić ne zna ništa ni o fudbalu, ni o sportu, ni o ekonomiji, ni o okruglim stolovima, niti o bilo čemu drugom!

P.S. I u politici je omašio promovišući onu polovinu SAD koja je bila uz Donalda Trampa, usput pokvareno prećutkujući da su njegovi intimni heroji Divac i Bogdan Bogdanović bili aktivni na antirasnim protestima.

3 razmišljanja na “Anatomija jednog jutjubera

  1. Ko prati njegove i emisije slicnog formata, bez obzira na koji klub navija, a ima trunku objektivnosti u sebi, potpisace ovaj TEKST, od reci do reci…Tragedija je, sto ON, svoju bolesnu mrznju ,siri, prema mladim ljudima, koji su nedovoljno informisani ,tako da im je on jedini, pogled na zivot i trenutna desavanja.

  2. Aaa svaka cast! Eto kao da sam ja pisao, inace sam onaj koji nije navijac partizana i kojeg je ludi pantara blokirao al imam lazne naloge da se smijem i da mi popravi dan! Koliko on uopste ne razumije zivot ili bilo sta, to je naprosto sjajno

  3. mozda da probas da procitas koju knjigu, pojebes nesto van svog sela i da pokusas da napravis bilo sta svojim radom pa makar to bila i kucica od sibica pre nego sto se upustas u bilo kakve analize, a pogotovo one koje su u formi pisane reci. ovako je na nivou sastava iz 7 razreda osnovne skole, tekst zraci elokvencijom tviterasa tipa onaj tasic sto sve zna sem da se umije i opere zube. nemoj da zavrsis kao on – da zaradjujes kao tarzancic tarzancica zeljka mitrovica – te iz toga dobronameran savet, pokusaj da probas nesto od onoga sa pocekta ovog komentara. sportski pozdrav

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.