Svetogrđe

Istorija

Na početku, nadam se dugog, zanimljivog i uspešnog puta hodnicima ovog našeg, sveže pokrenutog magazina, vratio bih se ravno 15 godina unazad, u avgust 2005. Tada se desila ona čuvena antička tragedija na Stadionu Partizana, za rođendan mog najboljeg druga slovačka Petržaljka je u predvorju Lige šampiona eliminisala naš voljeni klub.  

Te večeri, kao po običaju sa svojom standardnom ekipom posmatrao sam na sto načina interesantnu i jedinstvenu utakmicu koje se svi i dalje veoma živo sećamo. Smestili smo se ispod semafora, a posle utakmice mogli su komotno da nas kupe u Urgentni centar. U takvom smo se emotivnom stanju nalazili svi do jednog.

Oni koji su mlađi ili se ne sećaju dovoljno dobro trebalo bi da znaju da svaki poraz boli, ali da istutnji osećaj intenzivnog bola posle jednog dana. Kada prenoći, bol se neumitno smanji. Ali, Petržajlka me je bolela nekoliko dana. Posle toga jedino je poraz od AZ-a pre nekoliko meseci bio razlog za veliku i dugotrajnu tugu, ali i tu sam se okrepio drugog ili trećeg dana. Petržaljka jednostavno nije prolazila. Vukao se bol tokom cele sedmice. Klub je tada stajao apsolutno stabilno i, uz povoljan žreb kakav je sigurno bio, sistematski napori bi ishodovali drugi plasman u Ligu šampiona za samo tri godine. Pritom, to je bio onaj sistem kvalifikacija, pre reformi Mišela Platinija.

Nekoliko dana posle te utakmice bio je ispit na fakultetu, u poslednjoj klupi sam se preslišavao sa koleginicom, rekla je da ima utisak da bolje znam od nje gradivo. Ona je izašla i položila, ja nisam smeo pošto sam i tokom samog učenja i na ispitu svakog momenta imao fleševe sa stadiona i kobne avgustovske noći.

Desilo se tako da sam na isti ispit, samo pred drugim profesorom, izašao u oktobru, tada je bio derbi koji su naši navijači bojkotovali. Taj profesor bio je neki nadrndani lik, taze prispeo sa specijalizacije u SAD i žalio nam se javno nasred ispita kako je u međuvremenu njegov asistent avanzovao i sada, gle čuda, sa njim mora da deli kabinet. U svakom slučaju, za ovu priču je bitno da je rekao izričito da nema javljanja kod njega i da se isključivo pristupa odgovaranju kada on prozove. Nije prošlo ni pet sekundi, a moja visoko podignuta ruka, kao kada arbitar pokazuje indirektan udarac, zalepršala se u vazduhu slušaonice. Javio sam se dobrovoljno.

  • Kolega, ali kod mene nema javljanja, rekao sam Vam.
  • Znam, ali moram da stignem na derbi.
  • To je neki Kup?
  • Uh, profesore, pa kada se igrao Kup subotom?

Ta rečenica je uticala da se profesor štrecne i da iza njegovih naočara procuri još jedan komadić zlobe jer „ko je, bre, taj balavi student koji njemu deli lekcije o nekom tamo beznačajnom fudbalu“?  Možete zamisliti na osnovu napisanog dosad da sam pao, pošto bi tako išao šablon o vestern junaku u sukobu sa sistemom, ali nije bilo tako. Položio sam i stigao na derbi, na kome nas je bilo maksimalno 120 na južnoj tribini. Noć uoči derbija B92 je objavio da je za Jug prodato svega 12 ulaznica. Drugarica, kada je to čula, zvala me je da mi kaže kako je sigurna da je među tih 12 prokletnika i njen sumanuti drug, u daljem tekstu ja.

Ova, možda preopširna ekspozicija, služi da objasnim kako je već skoro pa 30 godina meni Partizan ne baš sve, ali mnogo toga značajnog u životu. Mnogi koji me poznaju kažu da imam „slonovsku memoriju“, a ja bih dodao da mi je orijentir za vreme Partizan. Kažu da su Egipćani vreme računali prema godinama vladavine faraona, kako starim, rekao bih da su meni Partizanove utakmice te koordinate.

  • Sećaš li se kada smo bili tamo?
  • Da, bilo je to kada je Partizan igrao sa…

Partizanovi hepeninzi upisani su dobro u kalendar mojih aktivnosti, bez specijalnih podsetnika.

Kada je utakmica, sve staje na tih sat i po do dva u mom životu, a posle skoro svakog meča imam osećaj glumca koji mora nakon predstave da se vrati u život, a taj mu povratak nikako nije lak. Moram ovom prilikom da kažem da sam veliki protivnik sve više zgusnutih kalendara u svim sportovima. Volim ja naš klub neizmerno, ali utakmica bi trebalo da je praznik, a kada se igra svaki dan, vrednost tog našeg praznika polako devalvira.

Ne bih da ovo bude klasičan tekst sećanja na velike utakmice, golove, koševe, smečeve, rekorde, tugu, radost, bol i egzaltaciju. Želeo sam da, onako, bez dubljeg razmišljanja i prisećanja, stavim na papir nekoliko mečeva kojima, ipak, nisam stigao ili nisam mogao da prisustvujem niti ih gledam uživo. Samo po sebi gledanje utakmice kraj televizora teže je nego na tribinama makar se tamo gušili u dimu, crkavali od vreline i skapavali od kiše. Kući si sam i nemaš nikakav amortizer za emotivni slom. A tek je teško ne gledati utakmicu iako si na žeravici. Istina, sada je tehnologija uspela da premosti i te muke, pa i na svadbama gledamo pomoću mobilnih telefona utakmice. Na primer, na svadbi drugarice odgledah tako onaj derbi u dane kada se obeležavalo 70 godina od oslobođenja Beograda, kada je Drinčić iz slobodnjaka pocepao Lalatovićevu Zvezdu.

Ovde će biti reč o utakmicama mahom iz vremena dial-upa i mobilnih telefona kojima ni pad sa šestog sprata nije ništa mogao, provereno.

Prvo se setih onog mučnog derbija u novembru 2003. godine, samo četiri dana od divne bajke i gostovanja madridskog Reala u Beogradu. Bio sam tada na svadbi sestre od ujaka u jednom gradu u južnoj Srbiji i nikako nisam mogao da izbegnem prisustvo tu. Sa mladoženjine strane viđeniji gost bio je moj školski drug, takođe veliki partizanovac. Dok su drugi nabadali kačkavalj i komentarisali kvalitet rolovane teletine, mi smo napolju, uz stari dobri tranzistor slušali i tugovali posle svakog primljenog gola. A restoran je bio uz reku, na ravnici je duvao vetar kao lud, smrzli smo se to popodne i predvečerje kao niko. Sećam se da su pred kraj utakmice, naši navijači na južnoj tribini počeli da pale stolice, a fotograf na svadbi je zlobno prokomentarisao „ako, neka lome, sada imaju pare od Lige šampiona da plaćaju kazne“.

Da, da, te sezone se igrala Liga šampiona po prvi put kod nas, a prvo gostovanje bilo je ono u Marseju. Ko nije čuo za Didijea Drogbu, a skoro niko od nas nije čuo do tog 1. oktobra, zapamtio ga je od tada do kraja života, siguran sam. Partizan je odigrao odlično, mogu slobodno reći da je bio ravnopravan Olimpiku, ali tri gola Drogbe su napravila razliku od 3:0. Ni tu utakmicu nisam gledao. Tek sam došao u Beograd na studije, nisam stigao da kupim televizor, a da bauljam po kladionicama bilo mi je malo neprijatno tada. Sutradan sam pred zgradom video lično Lotara Mateusa kako kupuje buket cveća Marijani.

Za holandski Groningen, koga sam  tada zvao „Groningem“, čuo sam pre imena mnogih evropskih velikana. Imao sam pet godina kada mi je pokojni komšija i veliki „grobar“ služio JNA u Mariboru, a sa njim u garnizonu bio je i Milko Đurovski. Milka oficir nije hteo da pusti da igra revanš u Beogradu. Prema priči tog mog komšije, ne samo da je pobegao već povukao još nekoliko vojnika na tribine sa njim. Znate već kako se proveo holandski predstavnik protiv Milka u špilhoznama po velikoj zimi.

Ako sam sa pet godina gledao Groningen, sa 20 i nešto nisam. Da, da, to je onaj Groningen sa Luisom Suarezom, nadolazećom urugvajskom zvezdom u postavi. Partizan raskantan sa seljački odrađenim prelaznim rokom i u domaćem prvenstvu često je te polusezone bio predmet sprdnje. Kupio sam kartu, bio spreman da podržim momke pred poslednju prepreku za ulazak u tadašnji Kup UEFA, ali u poslednji čas drug mi javlja da za sutrašnji ispit moramo da odradimo nešto praktično što smo zanemarili ili nam nije na vreme skrenuta pažnja. Mislim sada, nakon svega, da bih išao na utakmicu i u takvoj situaciji da je rad bio samo moj, ali nisam želeo da on ispašta. Na kraju krajeva, on nije bio uopšte sportski fanatik, pa što da ispašta nevin zbog Partizana? Umesto pod reflektore u Humskoj ulici (ili meni mnogo dražoj Ulici Milutina Ivkovića), išao sam u Boleč. A usput, u razdrndanom autobusu trocifrenog broja slušao sam prenos i ispratio nekako veliku pobedu Partizana od 4:2.

Trenuci svetogrđa, odnosno neodlaska na stadion ili stacioniranja pred mali ekran koji više i nije tako mali kada igra Partizan, bili su retki, ali ih je bilo. Setih se Cibone, kada ih je trpao Frederik Haus nemilice, a kod njih igrao čak i jedan Gordan Giriček. Da me ubijete ne bih znao da smislim opravdanje zašto tu utakmicu nisam gledao, a znam sigurno da to nije bio nikakav hir niti odlazak u „sivu zonu“ funkcionisanja mog mozga. Nešto se isprečilo i tada pa nisam otišao u „Pionir“ iako sam imao pretplatnu kartu, ali šta i kako, nemam pojma i dalje.

Kada smo već kod „Pionira“, jedna od lepših stvari van sporta desila mi se upravo pred vratima te hale. Gostovao nam je Skiper našeg Miloša Vujanića i razbio nas u ne baš dobroj sezoni Partizana u Evroligi. Zimsko vreme, neki tmurni januar, a ja pošao po običaju ranije na utakmicu. Ima tako neka grupa s uma sišavših koji svaki put dođu pred halu, čekaju i čavrljaju. U to vreme bio sam među njima. Dok sam se mrznuo, od mame sam telefonom dobio vest da mi se rodio mali kum, koga sam krstio. Danas je veliki navijač našeg kluba!

Velika proslava titule bez poraza u sezoni 2004/2005 protiv beogradskog Hajduka u kome je tada igrao Kuzman Babeu lišila me je praćenja revanša finala Kupa LEN u vaterpolu protiv Savone u Italiji. Za Savonu je tada nastupao Aleksandar Šapić i nešto se svađao sa publikom na „Banjici“. Uvek kada se igraju utakmice u više sportova u isto vreme biram onu na koju uživo mogu da odem. Tako sam gledao fudbal, a šteta za vaterpolo pošto smo izgubili i pehar je pripao Italijanima. Uveče smo išli kod druga na Bežaniji da gledamo Pesmu evrovizije. Možda je neko i gledao to multimedijalno i multinacionalno kreštanje, ali ja samo znam da sam se ukopao od alkohola.

Nisam mogao da gledam ni onu utakmicu kada nam je Marko Amelija, golman komunističkog Livorna, zabio gol u Beogradu. Da čudo bude veće, lik je pošao napred iako nije počela još ni nadoknada vremena i njemu se posrećilo, a nama…Bolje da ne pričam kako sam se osećao u toj polusezoni gotovo posle svakog Partizanovog meča. Te večeri Partizan je dočekao i rasturio u „Pioniru“, u Evroligi, slavni Makabi iz Tel Aviva. Tada mlada nada tek prispela u Partizan Nikola Peković imala je te noći indeks korisnosti u vrednosti beskonačno. Posle utakmice otišli smo u „Skadarliju“ i dobro se počastili.

Partizan je na penal u derbiju čekao punih 25 godina. Od onog koji je dosudio slavni Zoran Petrović do realizovanog jedanaesterca tada osporavanog Gvinejca Sejdube Sume. Nekom metodologijom, moram priznati čudnom, odlučio sam se da prvo poluvreme gledam fudbal, a drugo odem do hale gde smo pobedlili jak Bešiktaš na čelu sa Vladimirom Štimcem. Tako da se uslovno može reći da ni taj derbi u kome smo bili bolji, ali su oni izvukli 1:1 nisam gledao.

Za kraj ovog prvog teksta za naš magazin navešću jednu utakmicu Partizana na kojoj sam bio, ali mi je žao što sam bio. Decembar 2006.godine, za divno čudo mnogo je u ovom tekstu sećanja baš na tu godinu, i gostovanje OFK Beogradu. Bojkot i previranja u klubu dosegli su kulminaciju. Kasnio sam, zapravo, nisam kasnio na utakmicu nego na svoj ritual da sam sat ili dva pre početka ispred stadiona. Mama mi je dolazila u Beograd, pa smo morali da idemo kod nekih rođaka. Dovukao sam se na stadion, kada mi je društvo već ušlo i pripala mi je ta čast da budem dva ili tri reda iznad šipke. Cela utakmica protekla je u pevanju Žarku Zečeviću. U jednom momentu Partizan je poveo, ako se dobro sećam gol je dao Branimir Bajić, ja jedini skočio na tribini, a drug do mene sa kojim sam prošao dosta toga u navijačkom životu urla mi:

  • Šta se raduješ? Ne treba sada da se raduješ.

Nepoznat je i tada i sada meni osećaj da se ne radujem kada neko naš postigne pogodak. Posle utakmice išla je povorka do Vlade Republike Srbije. Zečeviću su nosili krst ulicama grada, kao da su ga sahranjivali. Nisam išao u toj povorci. Pamet me je izvukla na vreme iz te mase. Zato sam zažalio što sam uopšte išao tog hladnog dana na onaj buđavi stadion na Staroj Karaburmi.

1 razmišljanje na “Svetogrđe

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.