Šta bi bilo, da nije bilo…? Prvi deo: Vaterpolo 1992 – 2000.

Istorija

Kada neko hoće da ponizi vaterpolo i njegove ljubitelje, obično kaže da je to sport koji igra pet ili šest država u svetu, da je to neprofitni hobi i da su, zbog vode kao neprirodne sredine za igru, broj kombinacija i moguć razvitak u budćnosti krajnje limitirani. Zaboravlja se da, osim u fudbalu, u svim ostalim kolektivnim sportovima broj favorita za osvajanje odličja na velikim takmičenjima nije veći nego u vaterpolu. S druge strane, je li košarka dosadna ako je ekipa SAD, u kakvom god sastavu da dođe na takmičenje favorit broj jedan? Tačno je, međutim, da vaterpolo poslednjih godina sporo napreduje u odnosu na neke druge sportove, ali to je već druga tema.

Jedan od krucijalnih problema za popularizaciju ove izuzetno zanimljive igre je činjenica da on nije na magistralnim tokovima praćenja u zemljama sa izuzetnim potencijalom u oblasti marketinga. Drugim rečima, da bi u današnjem svetu neki sport postao uzdignut na globalni nivo, on mora biti izuzetno zastupljen u SAD ili Kini.

Nekadašnja Jugoslavija ima posebno mesto u istoriji vaterpola, a Partizan svakako najistaknutije u domaćim vaterpolo okvirima. Još u doba Kraljevine SHS igralo se državno prvenstvo, doduše, leti, pod otvorenim nebom i u turnirskim uslovima na lepom, plavom Jadranu. Odmah u startu diferencirale su se dve posebne vaterpolo škole – prva, jadranska, obuhvatila je brojne klubove u Dalmaciji i Boki kotorskoj, a druga se razvijala, pod velikim uticajem Mađara, u Vojvodini pa je tako prvi državni prvak pre skoro punog veka bio Sombor.

Mnogo godina kasnije svoje mesto u svetskom klupskom vaterpolo sazvežđu našla ja Partizanova zvezda, dosegnuvši u doba bivše Jugoslavije čak šest puta evropski vrh (sedma titula je uzeta u sezoni 2010/2011). Osvajan je i Kup kupova, a poslednji trofej koji je pohranjen u Sali na „Banjici“ bio je Kup LEN, koji je sjajna generacija predvođena sa klupe tada mladim trenerom Dejanom Jovovićem uzela u dramtičnom finalu sa Jadranom iz Splita. Ne treba dalje pričati o veličini vaterpolo diva sa beogradske „Banjice“ posle saopštenja da je Partizan, uz italijanski Pro Reko i večitog rivala, zagrebačku Mladost najtrofejniji vaterpolo klub na svetu!

Sve je to počelo kada je, zbog jedne afere na pripremama, mladi Kotoranin Vlaho Bata Orlić rešio da napusti večiti rasadnik vaterpolo talenata, dubrovački Jug, i trajno se preseli u Beograd. Imala je tadašnja uprava VK Partizan sluha da sluša najvećeg filozofa vaterpolo igre i pusti ga da na miru ostvari svoju viziju. Ni nekoliko decenija kasnije nemirni Orlić nije imao milosti prema bivšem klubu, a to je u ovom slučaju bio naš Partizan. Naljutio se na čelnike i iz inata napravio veoma moćnu Crvenu zvezdu. Tako je omogućio „crveno-belima“ da osvoje jedine dve titule državnog šampiona u istoriji.

Što se reprezentacije tiče, priča je prepuna medalja i radosti, počev od OI u Meksiko Sitiju 1968.godine kada su velika gospoda u bazenu Đorđe Perišić, Mirko Sandić, Ozren Bonačić i mnogi drugi prvi put u istoriji osvojili najveći svetski tron. Decenijama su iz godine u godinu, iz takmičenja u takmičenje vođene divovske borbe sa selekcijama Mađarske, SSSR-a i Italije. Sve je osvojeno, ali jedan trofej, po nekoj tradicionalnoj ukletosti, večito je izmicao. U pitanju je bila titula prvaka Evrope. I, desilo se, u odsustvu igrača iz Hrvatske i Slovenije, koje su već krenule sopstvenim putem, da selekcija Jugoslavije 1991.godine okonča svoju „Odiseju“ na velikim takmičenjima neočekivanim zlatnim grumenjem na grudima njenih igrača. A Atini je u finalu pala Španija, velikog Emanuela Estijartea.

Posle toga, ono što je ostalo od Jugoslavije, suočilo se sa sankcijama, a svetski primat čvrsto je držala Italija pod palicom čuvenog hrvatskog trenera, Beograđanina i još jednog old school partizanovca – Ratka Rudića.

Prvi izlazak nove, treće Jugoslavije na veliku scenu bile su OI u Atlanti 1996.godine. Ekipa iskusnih asova na čelu sa Igorom Milanovićem ne samo u domaćim predviđanjima našla se u krugu favorita za medalje. U grupi je pobeđen budući olimpijski pobednik, iskusna Španija, a sa Rusijom je izboren remi. Ali, u poslednjem kolu nadolazeća velika ekipa Mađarske održala je pravi čas vaterpola izabranicima Dragana Andrića.

Najvažnija utakmica na svakom turniru, ona četvrtfinalna, donela je prvi veliki derbi sa Hrvatskom. Samo godinu dana nakon svršetka tragičnog rata, u dalekoj Džordžiji, desio se prvi seniorski okršaj dve reprezentacije. Perica Bukić, Dubravko Šimenc, Ratko Štritof, Vesko Kreković i drugi „kockasti“ odvukli su Jugoslaviju na dno, a kasnije se okitili srebrnom medaljom.

Danima i mesecima kasnije trajala je žestoka rasprava na temu velikog reprezentativnog kraha. „Delfini“ su na kraju završili na osmom mestu. Put ka dnu bazena počeo je tako što je ondašnja vlast na čelo VSS-a postavila Željka Simića, tada mladog „jastreba“ SPS-a, kasnije snimljenog kako u stanu potkrada prijatelja. Simić je preko noći promenio stručni štab reprezentacije dovodeći neiskusnog Andrića na njegovo čelo.

Lek je bilo kompletno renoviranje, koje je povereno iskusnom vuku Nikoli Stameniću. Nova ekipa koja je, uz neke korekcije, igrala narednu deceniju pod zastavom zablistala je već na EP 1997.godine u Sevilji. Iz Andaluzije su Jugosloveni odneli srebrnu medalju, a u finalu je bolja bila Mađarska u rovovskoj borbi – 3:2. Sva tri gola za tada kočoperne Mađare dao je Tamaš Kašaš.

Bio je to početak epskih duela naših igrača sa izabranicima dugovečnog selektora dr Deneša Kemenjija. Već na zimu 1998.godine u Pertu se isti jugoslovenski tim domogao bronzane medalje. U leđa su Stamenićevi jurišnici ovoga puta gledali Španiji Estijartea, Salvadora Gomeza, Hesusa Roljana i drugih i Mađarskoj, a u bitci za mesto na postolju bili su bolji od domaće Australije.

Očekivala se stabilnost i kontinuitet dobrih rezultata s obziroma da je većina u ekipi bila mlada i nadolazio joj je zenit, ali je na EP u Firenci sledeće godine zauzeto samo sedmo mesto. Još na pripremama je sve išlo u neželjenom smeru pošto je Stamenić iz tima izbacio Aleksandra Šapića. Prvi strelac Jugoslavije nije želeo da igra odbranu pa je leteo sa EP-a i pre njegovog početka.

Ceh je na kraju platio trofejni Stamenić, a Jugoslaviju je na OI u Sidneju predvodio Nenad Manojlović. Na razmeđu milenijuma osvojena je bronzana medalja, a u ekipu su vraćeni neki iskusniji asovi poput Aleksandra Šoštara i Predraga Zimonjića. Bio je to početak veoma dobrih rezultata.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.