Šta bi bilo, da nije bilo…? Prvi deo: Odbojka 1992 – 2000

Istorija

Odbojka 1992. – 2000.

Iako u svetu decenijama veoma popularan sport, odbojka se na našem prostoru može smatrati posebnim fenomenom pošto je to jedini od pet velikih kolektivnih sportova u kome nije bilo perioda sa dominacijom bivše Jugoslavije. Čak i fudbal se mogao podičiti značajnom niskom medalja 50.tih i 60. Tih godina.

Samo dve medalje i to obe bronzane sa šampionata Evrope 70.tih godina – u Beogradu, u novom „Pioniru“ i u Parizu – bilans su muške odbojkaške reprezentacije socijalističke Jugoslavije. Treba napomenuti da je Partizan u to vreme bio trofejan odbojkaški klub i da je jedno vreme ovaj klub preimenovan pa se zvao Jugoslavija. U godinama neposredno pred osvajanje pomenutih jedinih medalja kompletan igrački kadar kao i stručni štab reprezentacije činili su ljudi iz našeg kluba. Što se klupske odbojke tiče, greh bi svakako bio ne spomenuti Mladost Monter pošto je zagrebačka ekipa neposredno pred raspad zajedničke zemlje postala krem jugoslovenske lige dovodeći za pojačanja redovno najbolje igrače iz ostalih domaćih klubova. Jačajući iz sezonu u sezonu Mladost Monter je gradila renome u Evropi približavajući se vrhu.

Odbojka je karakterističan sport po tome što je njen uspon, makar u Srbiji i u poslednje vreme u Sloveniji počeo nakon raspada zemlje. Počev od ukidanja sankcija SR Jugoslaviji i izlaska na međunarodnu sportsku scenu predstavnika te zemlje sredinom 90.tih godina pa do danas odbojka se probila u red najpopularnijih i najtrofejnijih sportova. Na naše oči gledali smo fenomen da nacija koja do skoro nije znala ni pravila odbojkaškog sporta i brkala ih je sa teniskim puni hale u utakmicama Svetske lige i priča o igračima.

Sve je počelo u dalekom Kopenhagenu 1995.godine, u vreme kada su već završene kvalifikacije z EP u Atini. Zahvaljujući dobrim odnosima čelnika OSS-a sa vodećim ljudima evropske i svetske odbojke, dogovoreno je da se za Jugoslaviju, tek integrisanu u međunarodni sportski sistem, organizuju dodatne kvalifikacije sa turnirom u glavnom gradu Danske. „Plavi“ su rutinski prošli na šampionat Evrope, ali javnost nije previše očekivala od njih.

Trofejni put započet je te godine u Grčkoj. Ekipa pokojnog Lazara Grozdanovića i Zorana Gajića zauzela je treće mesto pobedivši u bobi za poziciju na pibedničkom postolju jaku, ali u tom meču, ipak, nedoraslu Bugarsku. Prva dva mesta bila su rezervisana za tada neprikosnovene Italijane i Holanđane. Sećanja ne blede pa tako ovom prilikom mogu reći da se finalni okršaj, igran po starim pravilima, otegao da smo jedva čekali kraj pošto je iza njega u programskoj šemi RTS-a išao snimak onog „večitog derbija“ u fudbalu u kome smo golom Darka Tešovića pobedili rivala na njihovm bunjištu prvi put nakon 18 godina!

Zlatna odbojkaška reprezentacija Jugoslavije stvorena u majstorskoj radionici Zorana Gajića, zašto ne napomenuti ovom prilikom velikog navijača Partizana, pokazala je svih godina, a nastupala je dugo, dosta odlika nekarakterističnih za naš sportski mentalitet. Bili su to skromni, radišni momci, takoreći bez afera i incidenata među sobom. Odbojka je, verovatno, jedini sport za svih ovih 30 godina koliko je pratim u kome je organizacija u vidu saveza jači deo tima. Dobra organizacija nas vuče čak i u momentima kada individualni kvalitet zakaže.

Osvajanje trećeg mesta i bronzane medalje na OI u Atlanti 1996.godine predstavljalo je definitivno cementiranje Jugoslavije u vrhu svetske odbojke. Medalje su ponovo podelile selekcije Holandije, Italije i naše tadašnje zemlje, koja je ovoga puta na putu do postolja dva puta pobedila Rusiju – u grupi i za treće mesto – kao i dotadašnjeg olimpijskog trijumfatora Brazil u dramatičnom četvrtfinalu. Pošto tekst treba da prožme reprezentaciju i Partizan, ovde ću natuknuti da je „selesao“ pao zahvaljujući odličnim servisima aktuelnog predsednika OK Partizan Željka Tanaskovića u odsutnim trenucima susreta.

Već sledeće veliko takmičenje bilo je nastavak krčenja puta do samog vrha. Na EP 1997.godine braća Grbić, Goran Kvisko Vujević, Andrija Gerić, Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Đula Mešter, Slobodan Boškan i ostali zlatni asovi iskoristili su povoljan deo „kostura“ izbacivši u polufinalu Francuze. Veliko finale bilo je velika borba sa domaćinima turnira, odnosno omaž sjajnoj generaciji holandske odbojke. Jugoslavija je izgubila sa 3:1. Bila je to poslednja medalja za „lale“ u ovom sportu.

Svetsko prvenstvo u Japanu produžilo je niz odličja, ali je ostao žal što ubedljive igre sve do finala sa Italijanima nisu krunisane prvom zlatnom medaljom za Jugoslovene u istoriji. Sve do tog finalnog okršaja, i u briljantnoj igri naših momaka i u organizaciji takmičenja, bilo je bajno. Ipak, u finalu je jaka Italija bila nedodirljiva.

Već nakon Atlante očekivanja javnosti su porasla, a sam selektor Gajić, inače veoma umeren čovek, najavio je da je zenit ekipe 2000.godina i da se tada očekuje ono najbolje – olimpijsko zlato. Na putu ka Sidneju poslednja stanica bilo je prvenstvo Starog kontinenta u Beču. Ali, pripreme su usled NATO agresije 1999.godine održane neredovno pa niko Gajićevim pulenima nije zamerio „tek“ još jednu bronzanu medalju.

Kada je počelo najveće sportsko takmičenje u septembru 2000.godine, svi su govorili da jedva čekamo odbojkaško finale. Javnost se jednostavno složila da je došlo vreme da u to doba već omrznuta himna „Hej, Sloveni“ bude zasvirana na kraju. Ali, počelo je izuzetno kilavo. U četvrtfinalu vođena je rovovska bitka sa tada već autsajderima Holanđanima. Olimpijski šampion iz Atlante detronizovan je u veoma neizvesnoj utakmici. Teška pobeda skinula je znoj sa lica svima. Jugoslavija je, kao i pre četiri godine, eliminisala u četvrtfinalu prvaka prethodnih Igara.

Bio je to prelomni momenat na takmičenju s obzirom da su „plavi“ i u polufinalu i u finalu prosto oduvali svoje protivnike iako su rivali bili vrhunski timovi Italije odnosno Rusije. Poen Vladimira Grbića prilikog kog je odleteo u reklame ne bi li spasao beznadežnu situaciju, a potom stigao u blok i izblokirao ruskog korektora Romana Jakovljeva i danas se vrti na brojnim špicama. Interesantno je da je ta medalja osvojena neposredno pre smene režima u Beogradu i da su umesto proslave velikog uspeha „plave“ u otadžbini dočekali postizborni nemiri i prevrat.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.