Šta bi bilo, da nije bilo…? Prvi deo: Košarka 1992-2000

Istorija

Košarka 1992 – 2000.

Pošto je meni pripala čast da pišem o košarci, a pre svega sam Partizanovac pa onda i ljubitelj sporta, naravno da ću prvo da se osvrnem na kratko na Partizan, Istambulsko finale i celu sezonu iz Fuenlabrade. Generacija golobradih klinaca predvođenim sadašnjim najboljim i najtrofejnijim trenerom Evrope u istoriji koji su kasnije postali oslonac nove Jugoslavije, šampioni sveta i Evrope je pokorila prvo Evropu. Ni sankcije ih nisu sprečile da Srbiji donesu prvi i do sada jedini trofej najvećeg košarkaškog klupskog takmičenja. Iskreno se nadam da će i u narednim godinama bar neko moći da dođe do takvog uspeha ali obzirom da sada para vrti gde burgija neće, gde se ne gleda ništa na duže staze nego sipaj pun rezervoar a sutra guramo kola nizbrdo, koga boli uvo… Iako sam tada bio klinac koji je to finale gledao sa igračkama u rukama sa ocem koji je bio okoreli Zvezdaš, ali i koji se radovao pobedi jer mamu im zločinačku, prošle godine fudbal Zvezda, ove godine košarka Partizan, pa najjači smo, ne mogu da nam prismrde, nisu nam ni do kolena…kasnije su se videle posledice samog rata koje i dan danas osećamo, na svim poljima.

Ostaće za sva vremena upisano da je Partizan te godine na nikada viđen način osvojio titulu prvaka Evrope i takav uspeh, pre svega na taj način se nikada neće ponoviti. I da…narodu Fuenlabrade hvala do neba, a o uticaju koji je Partizan imao na njih je dovoljno reći da su oni tada imali klub koji je bio trećeligaš a sada već godinama unazad imaju stabilnog prvoligaša.

Ta godina, sama po sebi je bila specifična. Na Olimpijske Igre Srbija (tada i dalje Jugoslavija) nije išla, Hrvatska je došla do finala gde je izgubila od Amerikanaca koji su izveli po meni najbolji tim ikada koji su imali. Amerikanci su pobedili lagano sa 117-85 ali postavlja se pitanje-Šta bi bilo da smo bili zajedno?

Ono što me je inspirisalo da uopšte i napišem ovaj tekst je skoro odgledan intervju sa Dudom Ivkovićem koji sa setom i očima punim suza izjavljuje da se ekipa SFRJ pripremala za te Olimpijske Igre i da se pobije muški sa Amerikancima jer smo bili svesni koliko smo jaki. Na našu  ekipu(Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac…) dodajte Dražena, Kukoča, Rađu..jezivo, zar ne? Ruku dajem da bismo se tukli sa njima do poslednje kapi krvi i znoja.

Nakon rata došlo je do toga da su naši (mislim na srpske košarkaše) ostvarivali individualne uspehe u klubovima kako u Evropi tako i preko bare a onda dolazi nešto što su mnogi zapostavili a to je bukvalno bio okidač za naredne uspehe i osvajane medalje 90ih godina od strane reprezentacije-kvalifikacioni turnir za Euro 1995. u Bugarskoj. Bora Stanković je bukvalno izmislio taj turnir kako bi nam omogućio ulazak na Euro na mala vrata. Redom su pobeđivani Bugari 93-87 posle produžetaka, službenim rezultatom 20-0 Bosna koja nije ni doputovala u Sofiju, a nakon toga Estonija 89-64 i Turska 84-65. To je bilo trećeg juna. Drugog jula smo bili šampioni Evrope. Vraćamo se na istu priču o bežanju Hrvata sa postolja, toliko puta ponavljanu da šta god da napišem neće biti ništa drugačije nego što je već neko negde napisao. Činjenica je da se Hrvati id tada nisu popeli na postolje, ali to ne bih pripisivao nekoj karmi ili prokletstvu nego sistemu i slozi koju mi imamo u košarci a oni ne dok je suprotno u fudbalu (Dinov tekst je to bolje opisao sigurno).

Slede Olimpijske Igre 1996 gde sno mi zamenili mesto Hrvatima iz 1992. a rezultat je bio isti kao i njihov. Srebro uz malo veći otpor, egal prvo poluvreme i gubitak koncentracije u drugom ali opet, šta bi bilo da smo bili zajedno? Bili bismo iskusniji za 4 godine, bili bi i  jači za pojedine igrače koji su stasali u međuvremenu ali prokleti ratovi nas unakaziše. Bar u sporskom smislu, a i sada, što više vreme odmiče vidimo da i u svakom drugom.

1997, ponovo zlato za naše momke, standardna priča, pokosili smo sve pred sobom, Sale Nacionale bio MVP prvenstva, bukvalno niko nije mogao da nam prismrdi.

Što se tiče klubskih uspeha, osim Partizana i te 1992. ni jedan klub nije dogurao daleko osim te iste 1997. godine kada je ponovo došao do F4, treći put u istoriji kluba. U osmini finala je eliminisan Olimpijakos, u četvrtfinalu CSKA, a na završnom turniru nam je Kinder, budući šampion Evrope uskratio mogućnost da se ponovo radujemo. Za treće mesto smo izgubili od Benetona.

1998. godina je godina za koju sam ubeđen da bi bila najuspešnija za Jugoslovenski sport jer bismo objedinili titule prvaka sveta u dva najpopularnija sporta na svetu (za fudbal čitati više u Dinovom delu teksta). Da budemo realni, 1998. bi samo Kukoč od Hrvata mogao da bude dodat na ekipu kako bi je ojačao i Raša Nesterović od Slovenaca. Ta ekipa bi čistila svakog sa po 20 razlike sa pola gasa. No, pošto do toga nije došlo, naši su se postarali da ipak odnesemo zlato kući tako što smo grupnu fazu završili sa tri pobede nad Rusima, Portorikom i Japanom i koš razlikom +73. Drugi krug je pregažena Kanada, poraz od Italije i pobeda nad Grcima za prvo mesto u grupi, a nakon toga su eliminisani Argentinci, Grci i u finalu nezgodni Rusi. Četvrta titula prvaka sveta za tada popularne Plave.

1999. je godina najslabija za našu reprezentativnu košarku jer smo osvojili “samo” bronzu, ali obzirom šta se te godine dešavalo u državi dobro je pa su momci uopšte i uspeli da igraju utakmice.

Devedesete su za košarku bile uglavnom takve da su se medalje ređale kao na traci a igrači koji su iako bili razdvojeni ostajali prijatelji i sada, iako su matorani sa po pedeset i kusur godina svi sa setom pričaju kako im je iako su imali uspehe žao što nisu mogli te uspehe da dele sa ostalim saigračima koje je rat odvojio od njih. Neki su pravili i dokumentarce posvećene tim ekipama koje se nažalost nisu održale na okupu a šta bi tek bilo da jesu, i koliko bi to uticalo na naredne godine i koliko bi klinaca koji ne bi bili pogođeni ratom bili inspirisani i kako bi to  došlo do uspeha ravnim njihovim…

Duša boli nas sve koji volimo sport.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.