Prvi derbi u košarci ili dekonstrukcija jednog mita

Istorija

– Da li si gledao „Bićemo prvaci sveta“ – pitala me je onomad, kada je taj treš od serije prikazivan drugarica koja zna da sam lud za sportom i domaćom kinematografijom, pa misli da bi mi se takvo ostvarenje sigurno dopalo.

Odgovorih joj tada da posle „Velog mista“ i „Više od igre“ nijedan domaći projekat na temu sporta mene ne može da oduševi. „Montevideo, Bog te video“ sam jedva odgledao, mada ta serija ima neke kvalitete. Romantično je prikazala epohu međuratnog Beograda o kome većina nas, i pored brojne i obimne literature, veoma malo zna i danas.

Hteo-ne hteo čovek na neko zlo, glupost ili baksuznog popa mora da naiđe u životu pa sam tako pre nekoliko godina, jednog tmurnog subotnjeg popodneva, čekajući utakmicu Serije A listao kanale i nabasao upravo na odlomak te serije u kojoj je prikazan prvi večiti derbi u košarci. U tom odlomku Partizan sve vreme vodi u prvom večitom derbiju, ali na kraju Crvena zvezda pobeđuje košem u poslednjoj sekundi dok tribine kamenog zdanja na Malom Kalemegdanu trešte od jednodušne radosti publike. Posle te utakmice i povratka u stilu Rokija Balboe, beogradska manguparija se raduje što je oborila na pleća moćni tim komunističkih generala da bi im neki niži oficir JA, naravno, poslat od starijih, poručio da od sutra Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper moraju da pređu u Partizan.

Scenarista tog projekta nacionalne televizije (i verovatno državne vlasti na čelu sa Aleksandrom Vučićem, tada prvim ministrom u Vladi) je Nebojša Romčević, osoba koja ne krije averziju prema Partizanu, a reditelj Darko Bajić. U seriji „Zaboravljeni“ pre 30 godina mogli smo u režiji istog tog reditelja videti Dragana Bjelogrlića u košarkaškom dresu Partizana, ali i gol Milka Đurovskog svom bivšem klubu u derbiju. Danas već Bajić može da se vlastima pohvali da je, osim interpretacije istorije jugoslovenske košarke po ukusu „velikog Vođe vaskolikog srBstva“, snimio film o nekadašnjem fudbaleru Vođine velike ljubavi, Dejanu Rambu Petkoviću. Da li je Bajić prevaspitan u duhu „pravih vrednosti“ ili igra ulogu Mihaila Bulgakova, koji je potajno pisao „Majstora i Margaritu“, a javno bio omiljeni pisac Josifa Visarionoviča Džugašvilija, koji mu je naručio da napiše njegovu biografiju, videćemo kada nam se ponovi 5.oktobar.

Dakle, u samo jednoj sceni ponovljen je stereotip o „narodnom klubu svetosavske tradicije“ koji je od osnivanja u represivnom režimu ratnog komunizma prinuđen da se bori sa silom mraka, odnosno nekom vojnom sekcijom komunističke armade. Čitav Beograd slavi kada se obori na pleća omrznuti klub pošto je 90% ljudi u prestonici navijao za tim vladike Nikolaja i Draže Mihailovića. „Ako nisi smeo da slaviš krsnu slavu, barem si mogao da dižeš tri prsta u vazduh kada Zvezda da trojku“. Nema veze što su pravila u košarci promenjena i trojke u Evropi uvedene  posle više od tri decenije, bitno je da se tako stvara mit.

Ako bi slučajno na svetlost dana iskočio snimak u kome su tribine Stadiona JNA ili Malog Kalemegdana pune Partizanovih navijača, onda su opravdanja da su to ili doseljenici iz zabitih krajeva kojima je kamenito socijalističko zdanje u duhu sovjetske izgradnje poratne zemlje bilo utočište u novoj i nepoznatoj sredini ili su ti generali i drugi komunistički funkcioneri puškama i ucenama dovlačili zbunjeni radni narod da gleda fudbal ili košarku. Opet, interesantno je da u tom ludilu spajanja predratne dekadentne reakcije sa savremenim postkomunističkim nacionalizmom, navijači Crvene zvezde iste ljude nazivaju „braniteljima srBstva van Srbije“ kada su u Kninu, Drvaru ili Nevesinju, ali kada se isti ti ljudi dosele u Beograd, onda su to „divljaci koji parketom lože peć i tako se greju“.

Bilo kako bilo, po scenariju Romčevića, u režiji Bajića i po ukusu Vučića, čitav Beograd burno je proslavio prvu pobedu Zvezde nad Partizanom u dugoj istoriji odmeravanja snaga u košarci, a umesto umetničkog preispitivanja tih događaja, prva dvojica su se opredelila za podilaženje stereotipima na radost finasijera projekta, odnosno trećeg lica u ovoj rečenici. Iskreno, da bi umetnički dojam bio potpun fali četvrti lik, Radoš Bajić, da ubaci neku živopisnu dosetku iz njegove „Ravne gore“ i tako dramaturški i istoriografski kompletira utisak o sranju koje smrdi iz te scene na sve strane.

A sad malo faktografskih podataka nasuprot konstitutivnom mitu jednog sportskog društva.

Najpre treba reći da je Aleksandar Nikolić, čuveni Profesor, patrijarh jugoslovenske košarke, koji je u Partizanu imao izuzetno veliku ulogu u pohodu na evropsku titulu u sezoni 1991/1992.kao savetnik u stručnom štabu, u srpskoj revizionističkoj istoriji prikazan kao četnik iz Sarajeva. Međutim, ako se malo bolje zaviri u biografiju Nikolića, videćemo da je on bio učesnik krvavih borbi na Sremskom frontu i da je u JA dobio čin kapetana. Partizanski kapetan kao četnik, zvuči kao „stub srBstva“ sa imenom Crvena zvezda, petokrakom zvezdom i USAOS-om kao osnivačem.

Zatim, taj i takav kapetan JA Nikolić bio je ne samo član Partizana pre ijedne utakmice odigrane u dresu Crvene zvezde nego i učesnik osnivačke Skupštine JSD Partizan. Dalje treba napomenuti da Nikolić nikada nije prešao iz Crvene zvezde u Partizan nego obrnuto. Taj prvi derbi igrao je u Partizanovom dresu da bi u redove „crveno-belih“ otišao kasnije nikada više ne odigravši meč za naš voljeni klub.

Isto tako i Radomir Šaper nije odigrao prvi derbi za Zvezdu nego obrnuto, a u redove komšijskog kluba prešao je kasnije. U oba slučaja, dakle, prelasci su bili u suprotnom smeru od onoga što je širokim narodnim masama prikazano u skaradnoj seriji.

Ogrešenja o ljudske biografije perjanica naše košarke i takvih veličina u svetskim razmerama jesu veliki prestup, ali to je tako kada se umetnički stvaraoci pretvore u servis vladajuće ideologije. Propagandni žurnal na koji se sigurno smeška predsednik države odobravajući prekrajanje činjenica tako se servira narodu kao istorijska istina i nepobitna činjenica. Uostalom, kada su progutali da je Partizan osnovan u Zagrebu da bi ustaše posle rata i u sportu zlostavljale napaćeni srpski narod i da je petokraka zvezda pod okriljem šefa OZNA-e odličan simbol za merak ravnogorske omladine, što ne bi poverovali i u ove tričarije.

Ipak, mnogo veće ogrešenje u odnosu na prikazivanje bitnih detalja iz života dvojice „očeva osnivača“ jugoslovenske košarke jeste falsifikovanje samog ishoda prvog „večitog derbija“ u našem trofejnom sportu. Činjenicu su potpuno drugačije.

Kopajući arhive starih sportskih almanaha dolazimo do interesantnih podataka. Kao i u fudbalu, prvo prvenstvo ratom razrušene Jugoslavije nije odigrano u konkurenciji klubova nego republika i autonomnih pokrajina, a specijalnu sekciju imala je armija. Treba reći da su kasnije, već sledeće sezone zaigrali klubovi, a da je tim JA mahom bio sačinjen od igrača Partizana. Budući prvotimci Crvene zvezde igrali su za selekciju Srbije.

Na turnirskom takmičenju održanom u Subotici JA je u finalu pobedila Srbiju 21:18 i tako osvojila pehar. Da li se ova titula vojne armade može pripisati Partizanu, košarkaškoj sekciji armijskog sportskog društva? Naravno da ne može i svako ko pokušava da, po ugledu na komšijski fudbalski klub, pripisuje ove trofeje sebi naknadnim nebuloznim odlukama zaslužuje prezir ili, u najmanju ruku, podsmeh.

Košarkaška prvenstva u našoj tadašnjoj zemlji prvih sezona igrala su se turnirskim sistemom takmičenja pa je tako i prvi šampionat u kome su nastupili klubovi odigran na taj način. Turnir je odigran ovoga puta u Beogradu. Očekivalo se da će se za vredni pehar boriti Partizan i Crvena zvezda, kao dva najkvalitetnija tima, a poslastica je trebala da usledi u poslednjem kolu, kada je bio na programu „večiti derbi“. Turnir se igrao po jednokružnom bod-sistemu i žreb je udesio da u poslednjem odmeravanju snaga na njemu bude viđena borba za titulu, kako su se svi nadali.

No, desilo se nešto potpuno neočekivano. Crvena zvezda je gurala maksimalno dok je Partizan doživeo dva iznenađujuća poraza – od Zadra i Slavije iz Zagreba – pa su tako „crno-beli“ momci i pre direktnog duela u borbi za šampionski naslov ispali iz trke za njega.

Derbi je odigran u poslednjem kolu, ali bez ikakvog takmičarskog značaja pošto je tada Zvezda i teoretski prigrabila pehar. Ipak, derbi je derbi i u njemu je uvek bilo svašta moguće. Partizan je pobedio u prvom derbiju Crvenu zvezdu sa 24:21! Tako su otpisani momci zadali velike muke scenaristi Romčeviću i reditelju Bajiću punih 70 godina kasnije, a da toga uopšte nisu bili ni svesni. Naime, kako napraviti spektakularnu scenu u kojoj „narodni klub“ osvaja titulu u poslednjim sekundama, a komunistički generali se mršte i maltene razmišljaju da potegnu revolvere od muke, ako je isti taj „narodni klub“ u poslednjem kolu neočekivano poražen od ekipe koja je na titulu prvaka čekala punih 30 godina iako je, u zamislima mitomana iz susedstva, cela država vukla i gurala nju da bude najbolja i najtrofejnija?

Sa druge strane, klub koga je voleo narod, a mrzeo režim, uprkos svim spoticanjima uzeo je deset uzastopnih titula košarkaškog prvaka zemlje i to u najrigidnijoj fazi socijalizma da bi u godinama postepene liberalizacije režima osvojio još svega dve. Ako je lakše Romčeviću i Bajiću, treba reći da posle smrti doživotnog predsednika te zemlje, sa kojim njihov Vođa sve češće voli da se poredi po svemu, Crvena zvezda nije uzela nijednu titulu! Na sledeći trofej čekala je da se rodi novi Vođa, da bi od pada tog Vođe, 5.oktobra 2000.godine, pa sve do pojave Vučića na vlasti trofejni niz potpuno presušio.

Ali, to je neka druga priča. Ona o prvom derbiju ispisana je 1946.godine, kada se on igrao, a ne u XXI veku kada bi neko poželeo da je ona drugačije završena. Nju su pisali pobednici i poraženi u njemu, na terenu Malog Kalemegdana, koji je ne samo Zvezdin nego i Partizanov, što se uvek zanemaruje u prikazima istorije jugoslovenske košarke i džeza.

Za kraj, jedna mala zanimljivost. Kažu da su u tom derbiju igrači Partizana igrali  u crvenim, a Crvene zvezde u belim dresovima.

10 razmišljanja na “Prvi derbi u košarci ili dekonstrukcija jednog mita

  1. Valjda na kraju piše: Imena i likovi u ovoj seriji su izmišljeni i svaka sličnost sa stvarnim imenima i ličnostima je slučajna i nenamerna?

  2. Greetings from Florida! I'm bored at work so I decided to check out your website on my iphone during lunch break.
    I enjoy the info you present here and can't wait to
    take a look when I get home. I'm shocked at how fast your blog loaded on my phone ..

    I'm not even using WIFI, just 3G .. Anyhow, great blog!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.